Nezavisnost nije profesija

Da li su eksperti plaćeni najamnici

Jedna reč je nestala iz našeg jezika. To je reč nezavisnost. Jezik ukazuje na stanje stvari u svetu. Promene u jeziku ukazuju na promene koje su se već dogodile u stvarnom svetu, pa potom i u našem jezičkom osećaju. Kada neke reči upotrebljavamo, to samo znači da su nam neophodne kako bismo izrazili stvari stvari u koje verujemo i stvari koje smatramo važnim, događaje koje izdvajamo, okolnosti i procese u kojima vidimo suštinske sadržaje našeg života. Kada neke reči ne koristimo, onda je zbog toga što nam nisu potrebne, jer više ne izražavaju svakodnevicu našeg iskustva, ili pak imamo neke druge razloge da ih prećutkujemo.

Pre samo nekoliko godina nezavisnost je bila česta reč i mnogi su želeli da budu dovedeni u vezi s njom, a u decenijama pre toga bez nje se nisu mogle objkasniti čitave profesije i oblasti iskustva. Razlozi su jednostavni: bilo je više nezavisnih ljudi i bilo je više nezavisnosti, dok su nezavisnost i autorizovani pogled na stvarnost bili više cenjeni od uključenosti u društvene, ekonomske ili političke trendove. Izbor je jednostavan: teško je biti nezavisan bez rizika, a ako rizikujete, onda svakako niste deo trendova u društvu spektakla i u društvu numerički iskazivog uspeha.

Nestanku nezavisnosti iz jezika prethodilo je širenje ideje da je nezavisnost nemoguća, jer je sve u nekoj vezi, svi su povezani i umreženi, iza svakog stava stoji neka moć, neki interes ili neki drugi funkcionalni razlog. Individualna i socijalna nezavisnost se tako krunila u opštoj konfuziji sumnjičenja i osporavanja. To je učinilo da čitav javni prostor bude ispunjen osumnjičenim ljudima i institucijama, što je uvek idealna situacija za demagoge. U doba populizma takva prilika nije mogla biti neiskorišćena.

Uporedo s nestankom nezavisnosti, još jedna mantra je dobila na snazi: "Svi su isti". Nastala u političkoj ravni, ona se ubrzo proširila na sve delove društva kako bi označila da je sve isto i da su sve razlike poništene. Ako je sve isto, ravnodušnost je prirodan odgovor i pojedinaca i celog društva. Ako su svi isti, onda su, zapravo, svi nikakvi, pa je nemoguće tražiti razike i razmišljati o promeni u društvu koje se našlo pred nemogućim izborom. 

Dve oblasti su ostale posebno pogođene gubitkom autoriteta nezavisnosti. Jedno su mediji, drugo su intelektualci. Ključnu cenu platilo je društvo koje je ostalo bez proverljivih činjenica, kritičkog mišljenja i javnog mnjenja.

Intelektualci bez nezavisnosti mogu biti vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, ali ne mogu biti pokretačka snaga društva, što su u evropskoj istoriji bili od doba prosvećenosti. Intelektualac bez nezavisnosti jeste ekspert koji samo radi svoj posao, nezavisno od toga za koga to čini i sa kojim posledicama po sopstveni ugled i po javno dobro. Obrazovani najamnik bez ikakvog kritičkog mišljenja utemeljenog u sopstvenoj profesiji.

Медиј у власништву стране владе хвали награду која се додељује
онима који су одабрали страну у политичкој борби В-А-З-А-Л-И,
чудно нешто пишу NEZAVISNOST

Ako su intelektualce u javnom prostoru zamenili eksperti, nezavisne medije su zamenili tabloidi čija uloga više nije da zadovoljavaju voajerske strasti i prenose tračeve nego da oblikuju društvenu stvarnost i poželjne političke tokove. Odustajući od nezavisnosti, mediji su postali oglasni prostor političke i ekonomske moći, ako se ta moć više uopšte razlikuje. U njima se mogu pratiti obeležene reklame i medijski sadržaj koji su takođe propaganda, ali jednostavno nisu tako obeleženi.

Nikada u svojoj istoriji mediji nisu bili izloženi većim rizicima i manjem poverenju. Uzroci rizika proističu iz smanjenog informativnog, kulturnog i saznajnog uticaja, jer su u najvećem broju slučajeva mediji samo oruđe propagande. Poverenje nije opalo samo na strani gledalaca i čitalaca, više ni sami mediji nemaju poverenja u vlastitu snagu i ulogu. Otuda politička moć suvereno vlada u medijima, a mediji otvaraju prostor za političku propagandu a ne za činjenice i iskustva starnosti. 

Glavni prigovor ideji nezavisnosti medija sadržan je u činjenici da svaki medij ima vlasnika. Vlasništvo, međutim, nije sporno, premda u mnogim medijima uopšte nije jasno. Bili stvarni ili prikriveni, vlasnici nemaju samo prava nego i obaveze. Tako je i u drugim oblastima, tako je još više u medijima. I urednici i novinati imaju svoje strasti i uverenja, pa apsolutna nepristrasnost nije moguća. Ni to nije problem dok činjenice ostaju van spora, a mediji su izraz društvenih i političkih razlika. Kada mediji ne izražavaju razlike koje postoje u jednom društvu, onda oni ne samo da gube nezavisnost već postaju slepi za činenice.

Ma koliko bila subverzivna i podrazumevala skupu cenu, nezavisnost je i danas moguća. Ona pokazuje da ljudi nemaju samo interese nego i odgovornost, da žele da žive a ne samo da preživljavaju, da budu u miru sa sobom a ne u strahu pred bilo kojim gospodarom. Ta nezavisnost, više od ičega drugog, ne temelji se u društvenoj poželjnosti ili u političkom dopuštenju, u dobronamernom ali potrošnom entuzijazmu, pa čak ni u ljudskim vrlinama, koliko u profesionalnosti. Nezavisnost je odluka da izaberu pravila profesije, a ne pravila podaništva, lično samopoštovanje, a ne kratkoročni interesi. Da bi drugi verovali medijima, mediji moraju da poveruju u ono što rade. Nezavisnost svakako nije profesija, ali nijedna profesija ne može bez vlastite nezavisnosti.

Gojko Božović

glavni urednik Arhipelaga

rođendanski broj "Danasa"

п.с. Кад сам прешао на своје писмо и на реалност, хајде да одговорим на ставове изнете у тексту који је одличан ако се чита чињенично, невезано са вредносним судовима и контрадикторним хипотезама које сам означио (курзив мој).
Пре свега наслов блога, а код Гојка наднаслов текста. То је за мене неспорна чињеница, а он би да с тиме полемише. Па... можда има понека независна професија, рецимо пљачкаш банака или аскета... Професија (илити струка) је у колизији са независношћу из барем два разлога: 1. Она даје оквир из кога стручњак не може изаћи, осим ако не жели да га прогласе за црну овцу и чудака, "теоретичара завере", што има своје последице. Гојко помиње "критичко мишљење утемељено у професији" а баш то утемељење крије некритичко прихватање аксиома те професије или струке. 2. Професија или струка је нешто плаћено, а да би било плаћено неко од тога треба да има користи, без обзира да ли је држава (власт),бизнис или приватно лице, да ли је газда или само купац...
Признати тако нешто значи учинити први корак ка честитости, како је то знао рећи Фридрих Н. Тачно је да постоји губитак "независности" из језика, али то је само губитак илузије, или што би рекао Алистер К. "све је како је одувек и било". Просвећеност, коју Гојко помиње, била је само епизода, враћамо се на феудализам. У том смислу одговор на његов наслов текста - експерти јесу плаћени најамници и са њима (и уопште с фамозном Струком) нема проблема док знамо баш то - да у принципу следи неку агенду коју је поставио неко ко има моћ.
Е сад, што се новинарског дела текста тиче, овде такође имамо губитак илузија којима Божовић несумњиво и даље верује. А то јесу илузије, све и да верујемо како постоји "објективна реалност" (нисам је џабе писао с наводницима). Доста је дати пример ВВС-а (ако случајно Божовић и није фан, огромна већина оних који би се с њим сложили јесу) који је извештавао (лично видео!) из Либије како су "мирни демонстранти" упадали с каменицама (sticks & stones - поЈетички, нема шта!) у базе либијске војске одане Гадафију, те их тако "ослобађали". Ако вам је тај јадни јавни сервис пример независности и објективности, а јесте...
Наравно, цинично ишчитавање Гојковог урадка је тек нихилизам, који је ипак нужна фаза као постнихилизму. - И.В.
Погледати и: Индискретни класизам средње класе