Gozba za vrane
Crna krila, crne vesti.
Rečenica koja se često ponavlja u prvom delu ove knjige, no to naravno nije prvi utisak (jer treba dovoljno puta da se ponovi da bi utisak postala). Ono što prvo vidimo je, naravno, Prolog - gde se i (sada je bitnije) s kim odigrava, pa onda koji je POV (tačka gledišta) što u ovoj knjizi postaje zanimljivije, ne samo ko je, nego i kako je...
Prolog je, do sada sam primetio, inače uglavnom neočekivan, teško je predvideti s kim će se odigrati. Geografski se može reći da prati obrazac sever - jug - sever... On nam nekako predviđa ne toliko sadržinu knjige, koliko njeno usmerenje - ka čemu radnja teži, šta ćemo dobiti tek u sledećim knjigama... U tom smislu ovde je Citadela, koja se i ne pominje mnogo u tekućim spletkama i bitkama, a čija senka nekako lebdi nad Vesterosom. Ovde vidimo drugarski razgovor mladih posvećenika (koji se uče za meštre), inače oblik izlaganja skoro pa tipičan za domaću fantastiku ili horor (o tome nešto više jednom od narednih blogova). I kako čudno za praktično sve što je rekao najneomiljeniji lik on ispada u pravu. Staklena (opsidijan, zmajstaklo) sveća koja ne može da se upali svakako je odlična lekcija za bilo koga ko bi se bavio magijskim stvarima, ali šta ako je nekome ipak pošlo za rukom da je upali i pusti u pogon?! Šta ako dolazi vreme koje ne ceni toliko skromnost (u smislu vere u vlastite mogućnosti) koliko odvažnost, makar ona dolazila od inače skromnog i ranije ne mnogo hrabrog čoveka kakav je Semvel Tarli koji tokom cele ove knjige putuje u citadelu i na kraju tamo stiže... Vreme heroja.
Ono što sledeće vidimo: kod POVs promenila struktua. Njih je bilo samo nekoliko, pa onda polako sve više, da bi cela koncepcija bila promenjena, ali samo delimično. Jer prvo poglavlje se ne zove po imenu junaka iz čije perspektive posmatramo stvari nego Prorok. Više o koncepciji POV rekao sam povodom Oluje mačeva.
Prorok Utopljenog boga Gvozdenrođenih, onaj koji poziva na zakraljenje. Crna krila su prvo do ovih ostrvljana donosila vesti o smrti njihovog kralja Belona Grejdžoja, umro pod dosta sumnjivim okolnostima i sa ne baš jasnim naslednikom (Teon deluje kao najlogičniji naslednik ali mu nije bio po volji, zarobljen je i smatra se mrtvim; Aša je samom Belonu bila omiljena, ali je mnogima problem što je žena; tu su braća Juron i Viktarion, potonji je favorit Proroka - još jednog kraljevog brata koji je postao sveštenik te čudne religije).
Sam tok zakraljenja podsetio me je na Platonovu kritiku demokratije, jer to jeste demokratski postupak, sličan onoj kod nas prokazanoj kozačkoj skupštini, na kojoj bi trebalo izvikati lidera. Platon kaže da bi narod radije birao poslastičara koji im daje slatkiše, nego doktora čiji su lekovi gorki. Aša se ipak odlučila za neoubičajenu (šok) strategiju kojom bi dobacivanjem potkopala one pre nje, a onda iznela svoju ponudu koja se svodi na ono što su dobili Belonovim ratovima - šišarke, šljunak i slično tome... No ipak od slatkiša (u ovom slučaju zlata i ostalog blaga u kovčezima) mnogo je efektnije pravo čudo oličeno u rogu koji stvara zastrašujuću buku i obećanju da će im dati ni manje ni više nego zmajeve! To je uradio Juron, za koga u svojevrsnoj komparaciji rekoše da je luđi od svih. I postao je kralj.
Pogledajmo religiju ovog proroka (inače postoji teorija da je pravi prorok Utopljenog boga zapravo dvorska luda Stanisa Barateona, on koji je takođe preživeo brodolom i poludeo). Teško da bi se mogla zamisliti više materijalistička religija, a da i dalje zaslužuje takvo ime... I to je ono što me je zainteresovalo. Ima već desetak godina kako sam pročitao knjigu profesora Melameda Spinoza i Buda gde on (recimo uzgred) dokazuje kako su bogovi "zapadnih Arijevaca" slični jevrejskom Jahveu, jer to su bogovi akcije, akcije na ovozemaljskom nivou. Kako su Gvozdenrođeni neka vrsta parodije Vikinga, moglo bi se to očekivati od njihovog boga koji je nekako Lavkraftovom Ktuluu nalik (dok samo ime R'lor, boga crvenih sveštenika iz Esosa, podseća na R'lyeh gde mrtvi Ktulu spava).
Davljenje pa oživljavanje je sasvim materijalan proces, istina onaj kojim je teško ovladati, pa ne ostanu svi koji su utopljeni na kraju živi. Mesto gde je zakraljenje je kod kostiju stvora koji je nekada stvarno vladao morima, mada je onaj koji ga je ubio bio kralj mitskih hiljadu godina. Kao kada bi neko u Vesterosu obožavao zmajeve. Stvarno, zašto se to nije dogodilo? Za Targarjene se govorilo da su bliži bogovima nego ljudima, pa ipak oni nisu prešli tu liniju, koju su prelazili rimski carevi (mada ni oni tako prostački, kako poneki hrišćanin i danas misli). Umesto toga oni su se oslonili na dominantnu religiju Vesterosa, sa kojom je Megor Okrutni imao problema (videćemo kako je to bilo u ovoj knjizi), te njenu moćnu simboliku koju će potpisnik ovih redova uzeti kao osnovu svojih priča (biće i jedna o Utopljenom bogu).
Vratimo se najzad na crna krila i crne vesti. Martin je ovde sklon realističnom sagledavanju putovanja vesti, kako je to bilo u srednjem veku, pa i kasnije sve do izuma telegrafa, a na terenu još bitnijeg radija. Trebalo je da prođe nekoliko nedelja da bi glas o Američkoj revoluciji uopšte stigao do Londona. Na terenu smo sredinom XIX veka imali situaciju u Bitki kod Balaklave, poznatoj kao Juriš lake konjice. Pa, taj juriš je zapravo uspeo, samo nije bilo radio aparata da se o tome nekome javi i dobije pojačanje. Ovde gavranovi (uobičajeni vid komunikacije) polako donose vesti o smrti kraljeva i bitnih ljudi, a da ona najbitnija, o smrti Tajvina Lanistera do aktera radnje ne stiže, pa neki njemu mrtvom pišu pisma. Tek oko tristote strane prvi put će neko saznati za tu vest. No ipak nisu prošli meseci, radnja romana je toliko razgranata i detaljno opisana da su do širenja tog ključnog saznanja prošle možda tek nedelje (dve ili tri).
Sersina razmišljanja puna su samosažaljevanja zbog svog spola. U skladu sa njenim karakterom ni to nije jalovo, nego je propraćeno mislima kao je ona bila pravi sin svog oca Tajvina. Žal za time kako nije muško pa sve mora da trpi inače bi mačem. Ali da je muško glavno oružje bi joj bio taj mač, a ne aduti koje koristi i koje njenog brata i bivšeg ljubavnika Džejmija dovode u stanje stalne rezignacije. Mogla bi da izgubi tako život ili ruku kao njen brat. Naravno, svi ti stavovi ne odnose se na položaj žena uopšte (u tom svetu, Martinovom pseudo Srednjem veku) nego samo na njen položaj, nema tu opšte želje za nekom (daleko bilo) promenom sistema, pa se za takav stav koristi izraz internalizovana mizoginija. I zaista, za jednu ženu, devojku, rezervisano je najgore iz njenih planova. Oprez prema Tajrelima, kućom koja je moćna koliko i Lanisteri, ako ne i više, jeste razumljiv. Ako joj je sin oženjen kao dete, ima razloga da strahuje od uticaja ipak starije i već punoletne devojke, dvostruke udovice (i dalje device, bar zvanično). Ipak, zavera se pokreće bez konkretnog povoda, a sa praktično jedinim razlogom u proročanstvu koja je čula kao devojčica, a koje se već delimično obistinilo. Tako predskazanje koje deluje bajkovito, da će joj glave doći kraljica mlađa i lepša postaje ono koje samo sebe ispunjava. (Mada Mergeri joj nije sigurno došla glave svojim akcijama, ako ne mislimo da je bilo pogubno samo njeno postojanje, Sersi je sama sebi došla glave, možda bismo mogli reći mlađa verzija nje same).
Za spletku su joj poslužili naoružani vernici, vrapci, one kojima je sama dozvolila da se naoružaju, što pod Targarjenima nije bilo moguće. Izgledalo je to kao rešenje problema kojoj su joj oni sami pravili, duga prema crkvi (dugovi krune se inače gomilaju, praktično su u bankrotu), protiv Stanisa koji je druge vere, najzad za po neki prljavi posao... Lukavo i previše idealno da bi bilo stvarno. Uopšte njeni planovi su takvi. Ispadaju "savršeni zločin", ali u odsustvu odanih i sposobnih koji bi mogli da je posavetuju i nešto valjano urade dovoljno je da pade jedan kamen iz zida (recimo da obrednici sami podvrgnu ispitivanju, tj. mučenju, onoga kome je ona svašta obećala da bi optužio drugu kraljicu) i sve se ruši kao kula od karata. Njeni ljudi se razbeže, suđenje je čeka, a Tajrelovi kreću prema prestonici, valjda da bi zavladali preko sina Tomena kako su neki (videćemo) u Dorni hteli da vladaju preko ćerke Mirsele. I dalje mi nije jasno zašto se Hilari Klinton identifikovala sa Sersi (zbog spojlera i dalje ne čitam).
Naravno, njen parnjak i neka obrnuta slika u ogledalu (jer postaje sve suprotno njoj) Džejmi je i dalje tu. Ovde dakle imamo izbor da prvi put dva praktično ravnopravna (mada je Džejmi uglavnom u povučenoj i dobar deo radnje pasivnoj poziciji) aktera imaju svoj POV. Bio sam skeptičan kako će to ići, da ne bude kao Kurosavin Rašomon, samo što ovde likovi ne gledaju iz žbunja nego aktivno učestvuju u radnji koju svako vidi na svoj način. U svakom slučaju, ovde iste događaje možemo videti iz ugla dvoje aktera, često njihova poglavlja idu jedno za drugim...
Džejmi, o kojem sam već dosta pisao, već je prošao put antiheroja kojim postaje bolja osoba iako je izgubio svoju glavnu moć (mada ljudi ne znaju u kojoj meri). Sada saznaje da je pored ruke izgubio i svoju ljubav. Postaje već zamoran sa stalnim ponavljanjem opsesivne misli jebala se sa Katlbekom... Mesečevim dečakom. Ipak, Džejmi (Jaime Lannister) ipak u nečemu napreduje kad krene na zadatak smirivanja Međurečja - pošto desnicu ne može da koristi, a zakleo se da neće ratovati protiv Starkovih ili Tulijevih - on zauzima ovaj prostor koristeći pamet i poneku otvorenu pretnju. Mlaćenje zlatnom šakom onih koji zaslužuju, uz naznaku odnosa prema Brijeni (odvojena od njega, na sasvim drugom zadatku, mada geografski ne mnogo daleko), doneće mu još poneku simpatiju čitaoca (tj. mene). Na kraju on odbija da spase svoju sestru, ionako je realno pitanje da li bi to mogao. Što bi rekli kod nas dara je prevršila meru.
Usporavanje radnje da bi se analizirala jedna porodica (disfunkcionalna, ali što reče Bogoljub Pančić u jednom svom prikazu, postoji li kanda neka funkcionalna?) podsetilo me je malo na ono što nisam čitao, ali sam o tome čuo. Klasici, kao recimo Budenbrokovi Tomasa Mana, u kojima kroz jednu porodicu vidimo ceo vek. Ovde nije ceo vek, daleko bilo, ukupno imamo nekoliko godina, mada sa prisećanjima i nekoliko decenija, a nisu samo Lanisteri tako detaljno opisani. No oni, ma koliko bili bitni, ne mogu biti ključni, ako je tačno ono proročanstvo o Deneris Targarjen. Proročanstvo koje ćemo videti na kraju ovog teksta. Što se samih Lanistera tiče, bez obzira na sva drugačija mišljenja i stav same Džene Lanister, ponoviću njene reči da je njen brat Tajvin bio od onih koji se rađaju u hiljadu godina. Barem je ona uverljivija od istorije meštra ulizice date u Svetu leda i vatre. Toliko o Lanisterima, za sada.
Takozvani mir samo je predah između dva rata. Kineski mudrac.
U Oluji mačeva videli smo posledice rata na obično stanovništvo, daleko od prestonice, posebno u Međurečju, slivu Trozupca. To smo videli kroz putovanje Brien i Džejmija. Nije ništa neočekivano što sada vidimo kako izgleda tzv. mir, ovoga puta kroz putovanje i misiju samo Briene.
Starkovi su pobijeni, Stanis je odbijen, Sever je u rasulu a na Jugu je postignut nesiguran mir/savez sa onima koji se slažu kao rogovi u vreći - Hvat i Dorna. Iz ugla Sersi Lanister, kao namesnice (mada se ona time malo bavi, pa retko i pominje), to je tzv. Kraljev mir, u čije okrilje bi trebalo da se vrati i Sever. Da bi se savladali džepovi otpora nešto južnije, u Brzorečju, poslat je Džejmi, kako smo videli. Sam Džejmi dao je Brien nešto drugačiji zadatak - da pronađe Sansu. To će je dovesti na ušće Trozupca, oblast poznatu kao Solane, gde će se susretati samo sa odmetnicima, otpadnicima i plačkašima - licima čiji se raspon kreće od Grizača, onih koji preuzimaju Kleganijevu pseću pojavu, možda samog Kleganija, pa sve do Ketlin (tj. njene utvare), one koja je za nju imala ulogu sličnu onoj koju u tom trenutku ima Džejmi.
Lično mi je bilo mučno i pratiti sve pojave sa kojima se susretala, teško razlikovati, pa ih neću ni pominjati. Ovde je izgleda cilj bio ono čuveno show don't tell - ne samo da nam se kaže kako se ona oseća, da se objasni, pa ni samo da se pokažu njena osećanja, nego da se pokaže kakva je zla sreća mogla dovesti do toga, kakav uzaludan pokušaj (makar na nekoj materijalnoj ravni u kojoj ona ne uspeva da nađe Sansu). Onome ko to čita može postati i delić mučno, koliko je to bilo njoj, a to je dosta. Sve da bi saznala da je pratila trag koji vodi do njene sestre Arje (a da je i ona već daleko), da bi preživela jedno smrtonosno sučeljavanje pri čemu počinje da liči na Tiriona, a možda i drugo kada joj pred utvarom neumoljive Ketlin ne ostaje ništa drugo do da vrisne jednu reč... Kakva napaćena duša!
Put Arye Stark mnogo je optimističniji, u skladu sa njenom prirodom uostalom, mada se ne bih usudio reći da je lepši. Ona dospeva na drugi kontinent, u Bravos koji su sazdali odbegli robovi, gde će se upoznati sa jednom dosta drugačijom religijom koja pretenduje na univerzalnost (jedan bog predstavlja sve druge na tom svetu poznate). Čuće i ponešto o usudu drevne Valirije, teoriju o tome zašto je došlo do kataklizme... Najzad i valjda najbitnije - videće prednost toga što je postala Niko (u poglavlju imenovana kao Ket sa Kanala, meni veoma lepo rešenje), mada je već saznala u svom putu za prednosti nevidljivosti. Bilo je fanova koji su povodom serije House of the Dragon dali sebi za pravo da pričaju šta bi proširili, a šta skratili da bi "bilo mesta" (kao da serija baš ne može imati više od deset nastavaka). Ja ću si dozvoliti samo primedbu da je ovo bilo prekratko, o ovoj grani radnje se moglo više reći.
Alena je još jedan POV, no to je zapravo Sansa, pošto je ona u potpunosti preuzela identitet izmišljene ćerke-kopileta Maloprstića. Sećam se da sam kod Sudara kraljeva komentarisao primedbe na navodni Martinov nihilizam - Brenove optimističke reči na samom kraju knjige, kao i to što je Sansa ostala normalna i što je Lanisteri nisu "ukalupili" govore nam da nije sve crno, da boba ima smisla, recimo to tako... Sada su izazovi pred njom nekako - podmukliji. Nju više niko ne muči, može doživeti neku neprijatnost, ali to je luk i voda prema onome što je bilo ranije. Sa druge strane, nema više nikakvu spoljnu nadu, u koga bi se pouzdala. Čak je i tetka kod koje je došla, i od koje nije mnogo ni očekivala, mrtva. Prinuđena je da "veruje" Maloprstiću, barem da se uživi u tu ulogu i lažni identitet. Na kraju dobija od njega svojevrsnu ponudu koja je deo šireg plana (?) Ono što je tu pomalo filozofsko pitanje je koliko neko može ostati "svoj" ako je prinuđen na konstantnu glumu, pretvaranje...
Najzad Dorna, do sada zapostavljen region na krajnjem jugu Vesterosa. Prikazana nam je kroz priču nezakonitih ćerki neprežaljenog Oberina Martela, bolesnog princa Dorana (to je titula, on vlada, nije naslednik), ljudi sumnjive prošlosti koji su tamo došli, etc.
Ova oblast dugo je odolevala Targarjenima njihov moto je Nesagnuti, nepokoreni, neslomljeni (moram priznati da "deo mene" ipak najviše voli moto kuće Grejdžoj: Mi ne sejemo). Ujedinjeni su sa ostalih šest kralejvstava kraljevskim brakom a ne osvajanjem ili iskazivanjem pokornosti da ne bi bili silom osvojeni. Ipak ovaj polu-pustinjski kraj nema mnogo stanovnika, a druga slabost je što nemaju mnogo saveznika - to su mogli biti Targarjeni, od ostalih ih deli krvava granica ili loša istorija kakvu imaju sa Lanisterima. Plan za krunisanje Mirsele (najstarije ćerke Lanistera i Barateona) zaslužuje razmatranje, mada bi jedino realno mogao uspeti tako što bi čekali da se ostali iscrpu u međusobnim sukobima. Poređenja radi, jedan od najumerenijih planova, onaj koji je Aša Grejdžoj imala za Sever, takođe je uključivao ratovanje sa neizvesnim ishodom. Tako je to u igri prestola...
Konačno, praktično da je pravilo u dobrim delima epske fantastike da je bitka negde drugde. To može biti na drugom (mentalnom, magijskom) planu, obično je i prostorno-geografski drugde - najbolji primer nam je u Povratku kralja (LOTR) kada armija izaziva Saurona na kapijama Mordora da bi skrenula pažnju sa Frodovog pokušaja da uništi Prsten u jezgru samog Mordora, dok je prava bitka u njemu... Nerazumevanje ovog principa vodilo je neke ljude u rasprave sa mnom oko serije Weel of Time, ali to sad nije važno.
Ono što ovde vidimo je da je zbog dužine knjige koja je bila prevelika da bi bila jedna (a onda i odlukom samog autora) došlo do podele po mestu radnje pri čemu je u ovoj knjizi radnje u Vesterosu osim Severa i ponešto u Bravosu (Esos), dok je radnja sledeće knjige u Esosu i na Severu. Gde je prava bitka izgleda da je najbolje shvatio meštar Emon Targarjen od 102 godine teškog života ispunjenog dužnošću (nekrolog Semvela Tarlija veoma je ubedljiv). No na samom kraju, iza svog potpisa, preneću njegovo tumačenje proročanstava čija se senka, kao i događaji njima uzrokovani, nadvijaju nad Vesterosom i celom igrom prestola u njima.
Ipak, izvesna ograda, da značaj novih (starih) aktera, Deneris od Targarjena, te zmajeva kojih ponovo ima, zbog kojih se magija pojačava, nije uočio samo Aemon Targaryen. Na svoj način, ne znamo kako, to je saznao i najluđi Juron Grejdžoj koji šalje svog brata Viktariona po Deneris. Meštar Marvin iz Citadele takođe polazi na put. Ples sa zmajevima biće zanimljiv!
Ivan Vukadinović
Toliko obrađivana stvar da se svela na rif zgodan za učenje gitare. Ipak, opisana je cela radnja koja me je podsetila na ključni događaj u Letnjim dvorima, makar oni i nisu na vodi.
Događaji su vodili drugim događajima koji su vodili do ratova za nasleđe Vesterosa.
„Princ je bio obećan, ne princeza. Regar, mislio sam… dim je bio iz vatre koja je progutala Letnje dvore na dan njegovog rođenja, so iz suza isplakanih za onima koji su umrli. On je verovao u isto dok je bio mlad, ali je postao ubeđen da će to njegov sin ispuniti proročanstvo, jer je kometa primećena iznad Kraljeve luke one noći kada je Egon začet, a Regar je bio siguran da krvava zvezda znači kometu. Kakve smo budale bili što smo mislili da smo toliko mudri! Greška se potkrala u prevodu. Zmajevi nisu ni muški ni ženski, već su čas jedno a čas drugo, promenjivi poput plamena. Jezik nas je sve zavaravao i to je potrajalo hiljadu godina. Deneris je ta, rođena u soli i dimu. Zmajevi to dokazuju.“
Džordž R. R. Martin, Gozba za vrane (Semvel)
Коментари
Постави коментар