Лажна Агарта - Нулта Аркана
Није ми жао што су крали моје идеје, него што нису имали своје.
Никола Тесла
Већ кад кренух од предговора, односно захвалности видим да је аутор у подкултури источњачких борилачких вештина. С обзиром на издавача, не би ме изненадило да је скренуо у "слатко православље", али није се догодило, барем не у овој књизи. То, наравно, не значи да се хришћанство критикује, само пар пута је поменута религија онако уопштено као још нешто што човека ограничава, мада решава неке проблеме. Не мора да значи ни да је аутор нешто као Кале Господар Времена, да се још мало нашалим.
Како књига креће наилазимо на први проблем, не што се тиче идеја, већ начина излагања (и изношења истих, што је аутору очигледно била жарка жеља). Претерана експозиција, објашњавање свега и свачега и гомила информација, као да смо заборавили на оно show don't tell.
Немам ништа против уметнутих поглавља, она су корисна у оваквим књигама, и у мојој Агарти је било тако нечега, чак књига у књизи (мени најпознатији пример је у оквиру Орвелове 1984 бунтовничка књига Теорија и пракса олигархијског колективизма). И овде има тако поглавља, занимљиво везаних са науком (о томе ускоро).
Но друга је прича кад свашта "сазнајемо" (иначе не знамо?) кроз размишљања протагонисте. Тако нешто може бити оправдано само у неким случајевима (падају ми на памет два): 1. актер радње је нешто сазнао или тек тада закључио; 2. ситуација га је натерала да се нечега сети. Но ако оно понавља себи оно што (очекујемо да) већ добро зна... па можда нечији ток мисли и иде тако, али ипак је неуверљиво.
Уосталом, за кога се пише? Аутору не бих замерио, бар не очигледну, циљну групу, тако не пишем ни ја. Закључио сам да пишем за свакога и ни за кога, како је рекао Фридрих Н. у свом Заратустри. Дакле, било ко би се могао препознати у речима, с друге стране, није писано за некога посебно, то се како рекох не види. Ни за ону екипу с борилачких вештина, ту има тек неколико референци... Ипак, неко ће то (на крају, писац се нада) прочитати, па то могу бити: пријатељи, ради подршке и свеједно их занима; они који о тим стварима већ доста знају (и такви су најжешћи критичари, посебно ако је неко писао истоимени роман); они који имају више од латентног интересовања, то је ваљда најзахвалнији читалац. Тако сам ја налетео на књигу Звери, људи и богови, привукао ме наслов, а можда и насловна, па још кад сам видео да се дешава у Монголији... Онда сам већ мало потражио књиге о Агарти, једно је вукло друго, али није ми много књига требало (три до четири) да направим сопствену синтезу. Али Осендовски је много боље и уверљивије приповедао.
Убачена поглавља у којима се наука користи као доказ шупље земље, тачније ставови неких научника, спадају у боља, посебно на почетку романа док протагониста не крене у своју авантуру. Боље наука него теорије завере, ако ништа друго. Ја сам ту претерао, не бежећи од оригиналности, па у Јеретицима Агарте (наставак) имам чак целе формуле, што не знам да је још неко убацио у роман. Овде имамо ставове Ојлера и Халеја који су веровали да је Земља шупља и то им је чак помогло да имају боље прорачуне (Ојлер) у вези магнетизма... Ето нечега што потписник ових редова није знао, или је знао па заборавио. Признајем да је овај аспект боље написан него у мојим романима, барем што се тиче тог почетног нивоа (Нулта Аркана нам указује да је ово почетак, од средине романа је некако јасно да ће бити наставка и на крају и "званично" добијемо да ће се прича наставити).
А онда актер креће у потрагу за Улазом у Агарту, што је некакав стандард за "посвећенике" овог појма. И ја сам наводио разне улазе, и мене су питали "где је улаз у Агарту"... На почетку га пријатељ посећује са вешћу да је он пронашао, тражи да му се прикључи он не жели да напусти колотечину, или ти фамозну "зону комфора", има обавезе према мајци (видимо да нису непремостиве) итсл. Није сасвим јасно (можда ако бих поново читао), а изгледа да и не треба да буде, да ли протагониста најзад креће кад помисли да му је пријатељ нестао, види да му је стан претресен (ако је било касније објашњено ко је то урадио, промакло ми је) или кад га лакша саобраћајка натера на размишљања о животу. Можда то и не мора бити јасно...
Нови, не сасвим очекиван али ни неочекиван обрт настаје кад јунак једва преживи напад у Прагу (град није случајно изабран, има пар референци на окултне активности тамо, али иначе као да радња може да се дешава било где, што је заправо добро јер поклапа се са изнесеном идејом напуштања овог света). Онда ће срести бескућника, но није први пут да га среће, ваљда је већ код нас срео истог који му је објаснио суптилне разлике између просјака, скитница, бескућника... Јасно је да овде није реч о просјаку, иако у индијској традицији тога доста има, није реч о томе да се нешто ужицка па купи храна. Ако је то некада било прихватљиво (моје закључивање, у роману нема тих размишљања), сада није због затрованости хране, о чему је доста речено. Иако сам сада вегетаријанац, деловало ми је као превише нападна промоција веганства...
Тако на почетку овог клошарског пута, имамо једну од најупечатљивијих (наравно не и најлепших) ствари у роману, када учитељ наводи ученика да једе из контејнера. Гарнирано хумором, помало хорорично и уз неке примере ранијих пракси (посвећеници богиње Кали јели људске лешеве). Но јасно да ово није пут преживљавања, већ само побијање ега, тако честа појава у духовним учењима. Онда се прелази на чорбу (вода из потока у градској шуми) од неких травки, захвалност природи, етц. При томе није јасно да ли учитељ-клошар и даље нешто једе, ученику то јесте потребно.
И овај део пати од ранијих бољки експозиције, учитеља који просто сипа информације. Јасно нам је да тај човек, Григориј (уосталом поменут на почетку) није "обичан клошар", а касније видимо и објашњење ко би он могао бити (теоистички бесмртник). Оно што упада у очи је његова надмоћ над учеником, што се ипак може разумети не само тешким положајем потоњег (нападнут, без докумената, мостови који воде назад спаљени), него и жељом да научи. Тако ученику остаје само да помало кука, па га смирује учитељев штап који ненадано севне... Занимљиво, мада је и то очекивано, ученик је неко који већ нешто као зна, преко ранијих интересовања, нешто је наследио од оца којег није упознао, борилачких вештина, етц. Рекло би се да је ово ауторов алтер его (и ја сам имао своје, сасвим исправно). Било би то све доста занимљиво да је Владимир боље написао.
Овако део о смрти (пролазности, трансформацији) који би требало да ми буде најзанимљивији испада досадњикав. Мада има занимљивих идеја о властитој декомпозицији (како је осетити), које ми кроз моју праксу уопште нису стране. Уопште, овај роман сам (ко ме прати зна) доста цитирао на зиду, мада не колико знам то да радим. Са друге стране, било је много бољих романа (ако се може поредити нешто са десетом темом) или збирки прича које скоро да уопште нисам цитирао. Између цитираности и читалачког задовољства постоји позитивна корелација, али не превелика...
Најзад примичемо се улазу у Агарту, мада још нисмо дотле стигли, да ли је реч о неком од полова, следећа тачка потраге је Аргентина где треба да траже екс-нацисту (зашто ме то не чуди!) Руку... Овај део када се протагониста најзад приближио "елити" (ово је цитат) Европе је можда најслабији у овој књизи. Не чуди ме, пошто су и код мене, у првом роману, Агарта - краљевство подземља и земље, пронађени пропусти који су уз уредника макар смањени (делује ми да се уредник овде није много трудио, ако га је и било). Као да се некако журило да се "заврши", односно стави запета пре следеће књиге.
Немо и Нихил (актеров другар кога је тражио) јесте добра и захвална игра речи (Нико и Ништа), али скоро да није искоришћена. Тако ћемо добити само нека другарска задиркивања (обраћање са "коњу"), што смекшава радњу, али није нешто инвентивно. Испада да му је другар исто што и Табаско Пит за Леслија Елдриџа у плавом Нинџи (Лесли Елдриџ јесте Американац, али немо да ми неко рекао Амерички Нинџа, има да га одробијам). Може се рећи да је недовољно искоришћена и она Индускиња која се појављује (заборавих име, али се сећам да је пореклом из племства), а не као Тиа у мојој Агарти. Ја јесам већ ту постигао оно да је иницијација два на један (има стварно да напишем блог о томе), код Стевановића се то не види, остаје се на један-на-један моду. Мада ово је тек почетак (трилогије?) па двидимо кад се прича настави...
На крају, стварно не могу замерити икакву крађу идеја, заправо верујем да Стевановић није ни чуо за мене и моје дело. Чак је и приступ различит (читатељка можда већ претпоставља да не пишем, нити сам писао, у стилу онога што сам критиковао). И без тога, мањкавости у стилу излагања, разлике у приступу (и идејама?) су јасне. Моји јунаци заправо не "прескачу понор" (тако се то "стручно" зове), бивајући клошарима, људима са дна... Не кажем да је тај приступ лош, посебно не да је неутемељен, тога има у Традицији. Но мојим јунацима то не треба јед они су већ људи у униформи, штавише раде за Службу (помислио би неко на нашу фамозну Удбу, но Василиј Анатолич, мали див, као и Џориг Базагуров (Агарта) раде за руску службу НКВД односно ФСБ, респективно). Дужност је оно што те лишава вишка ега, кај не... Истина, овде је Нихил тај који ради за Службу (мислим да се користи баш то озлоглашено "име"), али како рекох он је нажалост неискоришћен.
Друга ствар је неки циљ. Наравно, још не знамо шта ће даље бити, а мрзи ме да нагађам, али је Владимир кроз уста својих јунака више пута (и превише) јасно нагласио како је реч о некаквом напуштању света. Мени неки такав (заправо лак?) излаз никада није пао на памет. Не, реч је о борби у овој арени, макар она била илузорна! Нека дубља знања су ту да нам помогну у ономе како свет заправо функционише (што сам много касније видео формулисано на рунском курсу, али ја "од почетка" ферцерам на тој фреквенцији). Иначе Кембелов пут укључује повратак у свет, па видећемо да ли ће тога у наставку бити и како (наравно ако наставка буде).
Иван Вукадиновић
п.с. За Стевановићеву књигу ми је прво рекла пријатељица, односно послала линк. И она рече да ме је покрао... Требало је да буде у Вулкан књижарама, али рекли су ми да је (више) немају на стању. То није чудно, и моје књиге су се тако појављивале, мада је понеко и купио неку од мојих књига тако у књижари. Онда сам скоро па заборавио, да бих књигу нашао на штанду Укроније на Сајму књига. Није ме то ништа изненадило, мада је стварно занимљиво зашто нису били заинтересовани за сарадњу са мном по питању Агарте, давне 2009.
пс. пс. Користим прилику да најавим моју Агарту поново на папиру! Па ако неко до сада није прочитао, имао је / читао у фајлу, па сад жели на папиру... или просто ако жели овај примерак у колекцији - нека ми се јави.
Коментари
Постави коментар