Егзистенцијализам
Можда се суштина егзистенцијализма исказује у следећим принципима, мада се не би сви егзистенцијалисти сложили са сваком тачком или начином на који су изложени.
- Реалност се опире крајњем разумевању, нема вечних истина, суштине која постоји независно од појединачних људских бића и која им претходи. Наша егзистенција претходи и има првенство над свим претпостављеним суштинама. Моралне и духовне вредности које друштво покушава да наметне не могу да дефинишу егзистенцију појединца.
- Сам разум није одговарајући водич кроз живот, јер су људи више од мислећих субјеката који приступају свету путем критичких анализа. Они су, такође, бића која имају осећања и вољу, која морају потпуно учествовати у животу и доживљавати постојање директно, активно, страсно. Човек само на тај начин може да живи потпуно и аутентично.
- Мисао не сме да буде само апстрактна спекулација - само познавање ствари није довољно. Мисао мора да оставља последице на живот; она мора бити преточена у дела
- Људска природа је проблематична и противречна, није фиксна нити константна; сваки човек се потпуно разликује од других људи. Самоостварење долази када човек потврди сопствену јединственост. Људско биће, као што је рекао Ниче, јесте "неодређена животиња". Природа појединца, изјавио је Карл Јасперс, "представља домен неограничених могућности". Људска природа испољава се у тежњи и одважности да корача стазама које човек сам бира, а од којих "ниједна није прописана нити важећа". Човек постаје мање човечан када допусти да му о животу одлучује низ правила и вредности које намеће неко други.
- Сами смо. Свемир је незаинтересован за наша очекивања и потребе, а смрт нам се стално прикрада. Свест о овој елементарној чињеници постојања изазива осећање снажне тескобе и депресије.
- Егзистенција је у основи апсурдна. Наша егзистенција у свемиру нема никакве сврхе. Ми се једноставно ту налазимо; не знамо нити ћемо икада сазнати због чега. У поређењу са вечношћу времена које је претходило нашем рођењу и које ће уследити после наше смрти, то кратко трајање нашег постојања изгледа тривијално и необјашњиво. А смрт, која неопозиво окончава нашу егзистенцију, сведочи о крајњој бесмислености живота.
- Слободни смо. Морамо се отворено суочити с чињеницом да је егзистенција узалудна и апсурдна. Поступајући тако, можемо нашем животи придати значај. Он је у чину слободног избора између различитих могућности да појединац уобличи аутентичну егзистенцију. У људском постојању постоји један динамички квалитет; појединац располаже потенцијалом да постане више од онога што јесте.
Марвин Пери, Интелектуална историја Европе
Углавном се слажем са изреченим, осим са првом и делимично четвртом тачком. Уосталом, шта значи слагати се? Са једне стране је прихватати сваку реч, с друге не разумети јер не желиш да разумеш. Између та два има доста...
Најзад, друштво (заједница) не само да покушава да наметне моралне и духовне вредности, него их и намеће овако или онако.
У четвртој тачки се не слажем да се сваки човек потпуно разликује од других људи, повезано је са првом тачком. Но то појачава значење осталих речи - тек треба доћи до тога да се разликујемо, ко жели самоостварење.
Највише се слажем са тачкама два и три - за разум и за акцију. Тачка пет је сасвим тачна, само што тескоба и депресија не морају бити нужне. Јер следећа шеста тачка позиционира апсурд у нашој егзистенцији, да би седма донела коначно разрешење - слободу.
Коментари
Постави коментар