Vragovesti

 

Mogao se zakleti da u sobi vidi obličja stotine natrulih telesina kako se trzaju u ekstatičnom zanosu bola, okružujući svog kralja - i to nije bilo sve. Neko se klanjao crnom entitetu. Neko još uvek dovoljno čovečan ležao je ničice pod naletom crnog semena, kupajući se u njegovim mlazevima i govoreći pritom nebulozne sklopove reči koje nisu bile razumljive - ali prepoznao je glas tog buncajućeg apostola. Znao je ime poniznika smrti.

Milan Kovačević Vragovesti (Plodovi crnog semena)

U svom predgovoru zbirke priča Vragovesti (Breme besmisla) Nemanja Rajak (sociolog i arheofuturista) kreće od beskonačne ciklične vasione ser Rodžera Penrouza, što je teorija koju priznajem nisam potpuno shvatio (iako se zanimam dugo za kosmologiju, i pratim Penrouzov rad) pa preko hrišćanskog eshatona stiže da zaključka o pričama Milana Kovačevića - napuštanje antropocentričnog pogleda na svet, nema bogova sa ljudskim likom, kosmički pesimizam. Srpski Lavkraft - setićemo se - da, jer zašto da ne!

Ipak, jedne stvari koje imamo kod Lavkrafta ovde nemamo, iskreno nisam je ni očekivao. Rasna hijerarhija, zapravo grupisanje ljudi tako da je anglosas na vrhu. Nije da nemamo primera koje bismo mogli rabiti u fantastici (i hororu), a da dolaze iz neke "masovne kulture" - Srbi narod najstariji ili nebeski narod. Spojeno sa kosmičkom stravom neko bi to mogao pisati tako da ne znaš jeri se zajebava ili ne. Ne tvrdim da nije toga bilo kod nas, ne mogu tvrditi jer nisam mnogo domaćih pisaca čitao. Zapravo, padaju mi na um jedan ili dva moguća primera, ali neću dalje o tome...

Bolje da se posvetimo ovim pričama koje ne daju nadu.

Dan svinje. Čuli ste za nasleđe belog čoveka... Kako bi bilo da pomislimo o nasleđu ljudske rase!? Dobro, muslimani i vegetarijanci su izuzeti. Priča nije pisana iz ugla svinje (ili gore praseta) koja čeka da bude zaklana, mada bilo je i takvih priča ili filmova. Umesto toga imamo ugao klinca kome je svinjokolj neka vrsta inicijacije. 

Može li odbiti? Pa to barem pokušava, ali je njegova ruka upotrebljena protiv svesne volje. Što me je na trenutak podsetilo na film Fury gde imamo takođe (tamo ratnu) inicijaciju malo starijeg klinca. Ali ova inicajacija nije nešto što će voditi putu heroja, u Kovačevićevom pesimiznu nema toga.

Ako je priča dobro napisana određeni nivo predvidljivosti ne samo da ne smeta nego će obradovati čitaoca. Tako mogu reći da (naravno) postoji obrt i da sam pogodio dve stvari koje će se dogoditi.

Šapat suvih usana. Kod domaćih pisaca, koliko sam čitao, primetio sam tendenciju da (kada se piše u prvom licu) imamo neku priču žestokog momka, napisanu grubim rečnikom koji je protagonistom opravdan. OK, kliše, možda opravdan... Samo bih rekao da ima ko se u tome ne nalazi, jer možda je državni službenik, štagaznam. Svejedno, pasti s neke visine i petvoriti se u smešu kostiju i mesa može se dogoditi svakome, pa se barem u tom horor smislu, plus (moguće?) halucinacije može i neko "običan" pronaći. Glad za cigaretom takođe je uverljiva. Ovo je više neki poziv na razmišljanje nego priča.

Deratizacija pacovskog kanala. Eto, taman što sam pomislio na državnog službenika - dobio sam ga. Dobro, ne baš državnog, službenik je takođe zastareo i ovde neodgovarajući izraz. Reč je o uspešnom menadžeru trovačke kompanije.

Priča počinje nekakvom radio emisijom (pre mi deluje kao podkast, uostalom to je to, isto) gde se osciluje između zezatorskog tona i nadobudnosti eko aktiviste, proroka crnih dana... Priča, takođe u prvom licu, odiše nekakvim duhom manifesta, što je sasvim opravdano, jer nije li i Brejvik pisao manifest. Naravno, kad imamo u vidu koga ovaj nameštenik namerava da likvidira, opravdan postaje ne samo taj ton nego i ono što je uradio. Opravdano ne samo (ne)činjenjem tih korporativnih šrafova, kojima je on šef, nego i njegovom insajderskom pozicijom. Metafore su, naravno, efektne. Samo bi trebalo da sledi izvinjenje pravim pacovima, Splinteru barem...

Plodovi crnog semena. Najzad prava ratna priča, pomislih. Jopet, u skladu sa mojim ograničenjima, ne kažem da takvih kod nas nema, samo nisam nešto čitao.

No ovo je i više od toga, PTSP i potraga dečaka za svojim ocem. Naravno okončana crnom spoznajom. 

Neko bi pomislio na Frojda i njegov eros i tanatos. Ipak toga ovde nema, iako glavni antagonista (i njegove sluge) bukvalno masturbiraju na leševe i patnje polumrtvih (neumrlih?). Možda je i bolje što se nije išlo u smeru želje i mračnih zadovoljstava (badi horor, Hellraisers recimo) nego sasluženja mračnim entitetima i ludila, što naravno ima već kosmičku dimenziju. Uostalom, te dve vrste strave se prepliću, a Kovačević u ovoj priči pokazuje da je majstor žanra.

Pustite nas da umremo. Epidemija ili p(l)andemija nametnula se kao tema. Kovačević tako počinje, opisujući "normalne" (tj. očekivane) ljudske reakcije - od vere u nauku do one tradicionalne vere. Ovoga puta "teorije zavere" su izostale (ili ih baš nisam primetio), što ima smisla jer nastavak ima ton zavere, mada zapravo to nije, nego odnos domaćih i stranih vlasti prema našem narodu (što se naravno vidi u vremenima kriza). Treba reći da je citat iz svojevrsnog uvoda u priču bio dovoljan da na "društvenoj mreži" izazove raspravu - mada je to do prirode mreže, a ne priče.

Naravno da nije reč o "običnom" pa ni samo respiratornom virusu (uostalom za onu prehladu koronu rekoše da je sistemska bolest... ili bolest sistema?). Dobro, i to je očekivano, da bolest pretvara ljude u mutante. No ipak, stvari postaju drugačije kad neko od njih - progovori. Dobro, ni to nije prvi put rečeno, no i ne mora biti. Podsetio bih na Senku nad Insmutom u kojoj protagonista saznaje da je mutant (u tom slučaju bastard). Ne samo sa stanovišta priče bio je veliki obrt kod H. P. Majstora videti kako je junak pomišljao na pištolj, ali je od toga odustao i prihvatio sebe. Naravno, ovde je to sasvim drugačije, kraj dolazi naglo i objašnjava neke bitne stvari u priči. Mislim na kraj priče, jer kraja inače nema... Kratko i efektno!

Jestivost duše. Na neki način parnjak priče Šapat suvih usana. U prvom licu, kao i (skoro?) sve priče Kovačevića, no ton je ozbiljniji, nekako starostavniji. Kao da se i radnja događa nešto ranije, no rekao bih ne mnogo davno, valjda famoznih devedesetih. Ovde imamo serijskog ubicu, mada ne i kriminalca. Ipak, motivi su mu, u velikoj meri materijalni - potrebno je da on preživi i da njegovi roditelji prežive.

Tela naših spasitelja. Ova priča je još najviše lavkraftovska od svih. Ok, imamo nešto lavkraftovsko - ako nije klasičan kosmički užas (povezan sa neantropomorfnim a mnogo moćnim entitetima), a nije ni pojava mutanata - mora biti reč o nekom uvrnutom kultu. I bi tako! I ovde je stil nekako starostavan (uostalom, sličan H. P. Majstoru) i radnja takođe nekoliko decenija u prošlosti, uostalom narator se priseća...

Kontrola kvaliteta. A ovo je parnjak prve priče i tako zgodno zaokružuje celu zbirku. Ovde nemamo seoski svinjokolj nego celu mesnu industriju i nemamo uplašenog mladića nego iskusnog koljača (zapravo kasapina) koji traži novo radno mesto. Kasapin karijerista - da, tako bi se moglo reći. Zajedno sa Deratizacijom... ova priča spada u korporativnu stravu, kako to naziva sam Milan Kovačević. Nije čudo što kraj neodoljivo podseća na Orvelovu Životinsku farmu (ta satira jeste kritika komunističke ideje, nema smisla to negirati, ali nikada je nisam video kao SAMO to, nego kao alegoriju šta čovek može postati).

Vratimo se srpskom Lavkraftu. Rekoh da ništa ovde nije pisano sa stanovišta superiornosti dela čovečanstva kome autor pripada. A da li je kontrarno tome? Prva i ilustracijom naslovna priča spada u ruralnu stravu (ne folklornu). Početkom ovog veka bili smo svedoci širenja autokolonijalnog narativa, pa se pričalo "nećemo valjda u Evropu sa šljivom i malinom, sekirom i kandilom". Bilo je IN pljuvati po selu. Nekom drugosrbijancu iz tog vremena bi se ovakve priče možda mogle svideti. Praktično je nemoguće da Kovačević spada u tu ekipu, uostalom on je odrastao i živi na selu. No sve i da spada, to se ne bi videlo, kao što se ne vidi ni neka teška potreba da se ovima kontrira. Postoji velika prednost takvog pisanja, neoptrećenog narativima drugih. 

Uostalom, nije samo selo srpsko. Srpski su i žestoki momci, naravno. Srpska je i korporativna "kultura", sa svim posledicama, nije naravno da toga ima samo ovde ali posledice kod nas nema ko da kontroliše. Srpski (i balkanski, onih sa kojima smo se zakrvili) su i ratovi za jugoslovensko nasleđe i sve posledice. Apokalipsa je srpska iako nije došla odavde (poslednji virus nije prešao sa životinje niti pobegao iz laboratorije na teritoriji Srbije) jer je odgovor bio specifično naš - što ne znači da su specifični odgovori drugih država bili mnogo bolji. Kao i geopolitička situacija u kojoj mi (Balkanci) možemo biti žrtvovani. Devedesete su naravno srpske. Pretposlednja priča ima poveznicu sa Srbima jer je protagonista pripadnik časne dijaspore, makar u drugoj generaciji. Najzad poslednja priča ukazuje na jedan nivo konzumerizma koji je kod nas raširen - ona me podseća na Mijazmične predele Dejana Sklizovića. 

Naravno, uopšte ne kažem da je to nešto SAMO naše, mogu se takve priče ispričati širom dunjaluka. Ali šmek je autohton, povezan sa onim što čitateljka i čitalac žive. Zanimljivo je kad tako nešto vidimo u fantastičnom delu globalne produkcije (kakav je Andor) i može nas obradovati, a kad piše naš autor dobro je (mada ne i nužno) da bude naše. A kad je već tako, s obzirom da su leteći tanjiri odavno sleteli u Lazarevac, treba da bude nekako i realno iako je fantastično. I bi tako!

Najzad malo o stilu. Dugačak uvod (možda ne u svakoj priči) ono je što me takođe podseća na Lavkrafta. Kako su priče pisane u prvom licu, sa različitim protagonistima, to omogućava različite stilove izražavanja. Čak je preporučljivo da bude tako. Kovačević je tako pisao. Iako su priče objavljene u različitim izdanjima (sajt ili papir) prirodno okruženje za takve različitosti, mnogo bolje od romana, treba reći da ove razlike u stilovima podsećaju na jednog drugog point of view majstora. 

Ivan Vukadinović

Intervju Milana Kovačevića

Mijazmični predeli - još priča domaće strave

Putovanja malog diva - rečeno je o romanu potpisnika ovih redova

Crnoslovlje

p.s. Osim po pitanju domaćih autora pomalo sam ograničen i kad je reč o hororu uopšte. Osim Lavkrafta, pročitao sam tek poneki roman autora ovog žanra, mada sam gledao dosta filmova. Zato sam dosta pominjao Lavkrafta, a paralele se sigurno mogu povući i sa nekim drugim piscima. Autor kao svoje uzore navodi Adama Nevila i Klajva Barkera, a kao nefantastične autore koji su uticali na njega Uelbeka i Bukovskog.