Putovanja malog diva - prikaz Dejana Sklizovića

 svojevrsna evolucija svesti na liniji ja- ne ja- sve ja

PUTOVANJA MALOG DIVA – EPSKA SAGA MAGIJSKOG REALIZMA

 

           

Knjiga Putovanja malog diva, Ivana Vukadinovića, je roman sasvim specifične strukture, koji ću predstaviti na neformalno-formalan način. Neformalno, jer autora lično poznajem, pa ću sebi dozvoliti nešto opušteniji ton. Formalno, jer postoje forme koje je Ivan koristio kako bi izgradio svoju paradigmu romana koji, žanrovski, spada u magijski realizam, premda sam autor tvrdi da je u pitanju „runski roman“. Složio bih se sa tim, ali samo po pitanju sadržine i narativnog toka koji je, kako će se pokazati – sasvim oslonjen na tumačenje Runa i tzv. starijeg Futarka, odnosno redosleda Runa koji datira iz perioda od prvog do osmog veka, kada se pojavio takozvani mlađi Futark. Ako i jeste runski roman, onda je prvi u nizu koji treba nastaviti.

            Kažu da se otrov drži u malim bočicama, ali i da nekada može biti lek, ukoliko se dozira pravilno. Eto, tako nekako treba prići ovom, po obimu nevelikom, ali po sadržini monumentalnom romanu. Pre svega, Putovanja  malog diva je jedna priča o sazrevanju, koja u sebi sadrži mitološke, folklorne, magijske, istorijske i pseudoistorijske reference, sa izvesnom dozom onirizma.    Mitološke reference bi bile one koje se odnose uglavnom na nordijsku mitologiju i panteon, koji je korišćen kao referenca za građu vizija protagoniste koji u stanjima povišene svesti, astralne projekcije, lucidnih snova, ili pak nečeg sličnog, dobija inicijacije koje mu menjaju život. Folklorne se javljaju na samom početku i uglavnom služe da prikažu etos i etnos iz kojeg dolazi heroj kojem je roman posvećen. Protoslovenski paganizam se, u tom smislu, pokazuje kao veoma dobar analogon svom nordijskom rođaku, ali i kao tačka pomirenja nasleđa predaka i komunizma u jednom kolhoznom naselju iz kojeg će čitava priča krenuti. Već tu vidimo da se autor kreće narativnom linijom u kojoj progresivno i tradicionalno idu pod ruku, a to su dve struje koje je teško spojiti, makar i u alegorijsko-parabolskoj postavci kakvu nam Agarta nudi u ovom romanu. Da li je uspeo u tome? Rekao bih da jeste, budući da sam neko ko poznaje oba pomenuta sistema/ideologije, mogu da primetim da nisam niti u jednom momentu imao osećaj da su stvari veštački kalemljene samo da bi se dobilo „nešto“.

Magijske reference se javljaju kroz likove Bendera Josipoviča i Kaline, koji su, na veoma direktan i retko kada uvijen način, zapravo učitelji protagoniste, oni koji ga sve vreme savetuju i usmeravaju. Oni mu, pored nekih drugih inicijacija u oniričnim stanjima, nude rituale prelaska, koji su prirodne inicijacije (recimo, smrt voljene osobe, odvajanje od kuće, brak...), na način i kroz tumačenja koja nikada ne bi dobio da se nije odvažio da krene na put koji je izabrao. U tom smislu, očinska figura Bendera Josipoviča je tu da mu odigra ulogu duhovnog oca, Odina i bukvalno ga natera da skoči u vodu već u drugom poglavlju, na taj način mu nudeći „podvodnu inicijaciju“. Ova potonja je jedna od najstarijih misterija, budući da je element vode usko vezan sa medijumstvom, emocijama, vizijama, ali i sa svetom mrtvih i ima veoma jako htonsko nasleđe u svojoj simbolici. Kalina je tu da ga nauči sistemu runske divinacije i odigra ulogu njegove anime, kako je naglašeno više puta, dakle, onoga što ga kompletira. Bez njih dvoje, heroja bi, sasvim izvesno, čekala jadna sudbina. S druge strane, ta jaka zavisnost od sporednih likova na neki način drži protagonistu „okovanog“ u takvom narativu, pa se može učiniti kao da on nema slobodu za samostalno donošenje odluka. I, kome god se tako učini, neće pogrešiti puno, jer, on je imao slobodu samo jednom, na početku knjige. Onog momenta kada se uhvatio u koštac sa silinama daleko većim i jačim od njega, ta sloboda je prerasla u nužnost i izvršenje zadatka koji mu je posvećenjem poveren.

            Što se tiče istorijskih referenci, period koji roman obuhvata je svakako zanimljiv sam po sebi. Sve počinje negde pred početak drugog svetskog rata. Dok se staljinističke agrarne reforme trude da uključe što veći broj ruralnih zajednica u plansku ekonomiju kako bi se sprečila glad, ili holodomor, koji se već desio pre početka romana, senka velikog rata se nadvija nad Sovjetskim Savezom i čitavim svetom. Uljuljkanost u miran život u kolhozu ubrzo biva zamenjena dinamikom kakva se može videti samo u periodima najgorim po čovečanstvo, u tom smislu, odabrani hronotop savršeno igra ulogu katalizatora najboljeg, ili herojskog u čoveku. Roman je pun zanimljivih istorijskih podataka koje svako može da izgugla i nastavi da proučava u tom smeru, ili jednostavno može da koristi kao podsetnik.

            Kvaziistorijska dimenzija se ogleda u veštom uklapanju nepostojećih likova i događaja u postojeće, na taj način dajući dodatnu dozu realizma, ali i fantastike, priči.

            Što se tiče same strukture romana, ona je u potpunosti preuzeta iz runskog redosleda. To ne znači da je autoru time na bilo koji način olakšan posao, budući da je koristio gotovu strukturu, već da je sebi postavio poznate okvire u kojima će lakše preslikati narativnu i sadržinsku liniju. Dakako, nije upao u zamku fascinacije nepoznatim ravnima, što bi moglo dovesti do izvesne doze diletantizma u tretmanu građe romana, već je detaljno proučio staze na koje će poslati protagonistu  i tako uspeo da nepoznato i poznato pomiri u setingu i hronotopu, i eto spoja Runa i Sovjetskog Saveza. Rune je, u magijskom smislu, sasvim moguće aplicirati na bilo koju ravan postojanja, ili u bilo koje doba ili mesto, ukoliko znate šta radite – umetnost to trpi, samo treba biti umetnik. To znači da su univerzalni i arhetipski simboli nešto što ne zastareva poput modnih i drugih brendova, već jednako inspirišu proučavaoce kroz vekove nakon nastanka.

           

Runski alfabet, ili Futark, je podeljen (ova verzija što je korišćena za građu romana) na tri Aeta (oblasti, porodice, skupine, grupe, ravni postojanja), sa po osam Runa u svakom. Prvi je, u smislu odrastanja, detinjstvo i adolescencija i kretanje na još nejakim nogama koje nisu videle ozbiljnog puta, tako da je tu pomoć roditelja, prijatelja i okoline i dalje neophodna. Drugi predstavlja pogled u dubine ličnog i kolektivnog crnila (ne u smislu pukog negativiteta nečemu što je „dobro“), mesta na koje mnogi ljudi za života nikada ne dospeju jer beže od njega kao đavo od krsta. Upravo na tom mestu, junak upoznaje svoju tamnu stranu, a analogija sa spoljašnjim događajima mu ukazuje na svu surovost života, kao jak kontrast prvoj grupi Runa, u kojoj je još uvek duboko uljuljkan u mehur koji mu je pružila okolina, a koji puca daleko lakše nego što je bio u stanju sebi da prizna. Naposletku, treći Aet je tu da nekoga ispljune direktno u svet, kako bi samorefleksiju drugog Aeta pretvorio u refleksiju na svet, događaje i ljude oko sebe. Dakle, svojevrsna evolucija svesti na liniji ja- ne ja- sve ja. Ovo poslednje ne shvatiti kao solipsistički momenat, već kao sintezu prethodne teze i antiteze. Ta sinteza podrazumeva svest o drugim ljudima i svim opasnostima i sjajnim stvarima koje u sebi nose, budući da je sada naš heroj itekako svestan svih demona drugog Aeta i može ih prepoznati (ok, trebalo bi da može) u drugima.

            Prateći runski ciklus tri Aeta, Agarta, po runskom redosledu, sprovodi protagonistu od početka do kraja u dvadeset i četiri poglavlja, sa izvesnim ciklizmom u završnici. Jeste, sve se vraća na isto mesto, ali promenjeno. Pritom, to ne treba doslovce shvatiti kao kružnicu već pre kao spiralu koja se večno odmotava, vukući sa sobom sve svesne i nesvesne heroje i one druge.

            U tom smislu, roman ima potpuno školsku strukturu Epske fantastike, koja jeste saga po sebi, koja jeste put heroja, ali žanrovski pripada nekim drugim svetovima.

            Da, sve pomenuto je jako dobro i znalački uklopljeno, a moja jedina „ozbiljna“ zamerka je da bi roman mogao biti bez problema i na petsto stranica, s obzirom na koncentrovanu suštinu koju krije i-li otkriva kroz čitanje. Što bi neko o ovom romanu rekao, da li nam je trebao ovakav roman – da.    

Dejan Sklizović

p.s. Autor, odnosno Agarta, je veoma zahvalan na ovakvom prikazu. Nema potrebe nešto komentarisati, samo ću se posebno zahvaliti na svrstavanju u magijski realizam. Pojam je stavljen pod kurziv i to je jedina moja ispravka uz (samo jednu!) slovnu grešku koju primetih. Ovakva odrednica je sveobuhvatnija od one opisne "runski roman", a jedini razlog zašto mi nije ni pala na pamet... Valjda nisam mogao da se ni u mislima poredim sa Borhesom.

Takođe, inače mislim, što neko reče, da je sloboda spoznata nužnost, bar je to dobra definicija slobode, naravno ne jedina moguća.

Uzmite roman pa sami donesite sud

Raniji prikazi