Хераклит је био у праву (о категоријама)
Камен не зна да је камен, тек за човека камен је камен.*
Радован III
Овај свет, исти за све, није створио ниједан бог и ниједан човек, него је увек био, јесте и биће вечно ватра жива која се с мером пали и мером гаси.
Хераклит Мрачни
Ја нисам писац, ја пишем.
Петер Хандке
Ја нећу да се огрешим о Платона, кога нисам много читао, ни о његов свет идеалних идеја. Знам да је говорио о непромењивим архетипима, као што су Добро или Лепо... Не знам да ли код њега постоји, рецимо идеја стола, у коју би се морао уклопити сваки појединачни сто, иако наравно не може бити идеалан сто. Видећемо да постоје баш таква тумачења Платона, односно реализма категорија. Но значи ли то да је сто и даска стављена на ливаду, јер она може послужити као сто?! Ако је дефиниција стола да има ноге, колике су ножице довољне. Пет сантима!? Оваква разматрања су слична онима дијалектичког материјализма, која питају када човек постаје ћелав ако му чупаш длаку по длаку косе... Чеслав Милош је рекао да је "ниво рабинских вежби из 18. века", што ће рећи да није био импресиониран, али некад се мора приземно реаговати када си суочен са буквалистичким тумачењима који изазивају поделе - не међу стварима, него међу људима.
Са своје стране, Кант је рекао да постоје трансцендентне Das Ding an sich, односно ноумени, о којима не можемо знати ништа, јер ми живимо у свету феномена. Неки неокантовци су из тога закључивали да нам је доста свет феномена. Ја не узимам такав став. Јер, насупрот њему Шопенхауер је рекао да постоји само једна ствар по себи, а то је Воља. И она је трансцендентна. Дакле имамо Ватру или Вољу, а оне су константе иако по себи представљају нешто промењиво у промењивом свету.
Ово није материјализам, иако могу схватити овакав поглед на свет као ипак монистички. Заправо сам о овоме почео размишљати када је у једној расправи о тароту поменута идеја да дух претходи материји, па су (јери!) ти симболи постојали и пре него су у 15. веку стављени на папир. Али како то дух претходи материји?
Дакле, не може се рећи да материја саму себе покреће (али ако нема првог покретача да ли, не само хронолошки него и метафизички, се узроци протежу ad infinitum?!?), па онда да ми томе дајемо значење, разматрањима (раз)ума који се своди на мозак. Разматрајући природне законе, у метафизичком ћаскању са вештачком интелигенцијом, сложили смо се да ти закони физички не постоје, такође да нису људска конвенција, јер деловали су и кад није било ниједног човека. Људи су их касније себи објаснили. И ту већ назиремо једну нову дијалектику.
Дакле имамо неку основу која је Ватра или Воља (тј. можемо јој дати таква имена), то је теза; она се испољава кроз материјални или физички свет, кроз небројене феномене - то је антитеза; ми дајемо тим феноменима имена, додељујемо им појмове, а појмове касније трпамо у категорије. То је оно што је Шопенхауер назвао лукавством ума, док животиња поседује само разум који јој даје непосредне узрочно-последичне везе. Човек када је на зиду пећине цртао бизона није цртао појединачног, него типског и то је основа магијског и касније научног мишљења. Но ово није много више од пуког лукавства, средства да се преживи, које нам је истина отворило неслућене могућности. Ни ум као ни разум не треба прецењивати.
Ја овде узимам позицију умереног номинализма. Не, опште није само реч, јер свему што постоји претходи нешто што је опште. То је не само поменута Ватра (или Воља), уочимо да је Хераклит помињао и меру с којом се све пали или гаси. Дакле, већ овде имамо дуалност и видећемо касније зашто она, доста конкретније, може бити битна. Савременим језиком имамо енергију и информацију. Енергија је иначе (насупрот уобичајеном схватању) оно што је стабилно, стабилно стање материје, то није супстанца која се налази везана у стварима (формама) а према информацијама. Фотон (преносник енергије) не зна за проток времена. Дакле, једна од основа света је дуалност.
Други општи принцип јесте принцип минималног дејства. Неко рече да је Бог (Природа) штедљив у основама а издашан у детаљима. Стварно нас може фасцинирати како се из једноставних основа (рецимо семена) развијају фантастичне структуре. Као информатичару увек ми је смешан онај "аргумент" против симулационе теорије да је симулација компликованија од "оригинала". Не, није - слободним комбиновањем основних елемената свашта можемо добити. Наравно, то комбиновање није толико слободно јер ограничава га и организује информација, коју смо већ поменули.
Наравно, све ово је промењиво, како вам је већ ваљда јасно. Промена или другим именом еволуција. И код неживих ствари можемо видети да се нешто реплицира, а увек је могуће да ће доћи до грешке приликом копирања, а ове ће се даље преносити. У општем случају, грешке су штетне, но онда се не преносе или се мање преносе. Механизам награђује оно што води о(п)станку - survival of the fittest.
Овај механизам је веома једноставан, па ипак се многи свесно труде (да заглупе) да га негирају. Да ли им смета сама промена, јер и оно што им је толико драго није вечно? Или се толико везују за помен "мајмуна" као претка, што по мени не мора бити једино објашњење?! Човек као светиња, човек - како то јадно звучи... Или то да "јачи" побеђује и тлачи, само сазнање о томе, у складу са сликом лево води ужасима? Али не мора тако бити, није ни писало најјачи или најпаметнији, већ ко се најбоље уклапа. Социјал-дарвинизам није једина могућа последица, постоји и узајамна помоћ, како у природи, тако и међу људима. И она води опстанку. Или је просто проблем што се не каже да је Бог све створио и да све спада у свете категорије!?
Поменули смо грешке. Оне нису ту "случајно", већ такође зависе од још једног закона - другог закона термодинамике, оног по којем ентропија у затвореном систему нужно расте. Овде има једна мисконцепција. Сва стања су једнако вероватна. Да се на лоту добије 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 једнако је вероватно као и било која друга комбинација. И до свих се једнако случајно долази. Поента је једино у томе што оно што нам је занимљиво, рецимо оно што води почетку смисленог света, нешто из чега нешто друго нужно настаје, не долази у много комбинација и у том смислу је веома невероватно. Ипак је нужно некакво негентропијско деловање, и то је оно што са целом ствари остаје необјашњено. Другим речима, зашто нешто постоји, а не постоји ништа. (Што наравно не доказује бога Библије - Хераклит је помињао меру, а он није био хришћанин).
Како видимо, само четири основна закона сам навео, могуће да има још неки, ал не бих се кладио да број прелази преко броја прстију једне шаке. И ови закони се међусобно преклапају, један даје смисао другоме... Видећемо како се ово односи на неке животне проблеме.
Какве ово везе има са производњом шешира? Шта имамо од тога у реалном свету? Дугин, на слици десно, паметан човек, али онај чији је утицај пре свега упитан - поставио је сукоб око реализма или номинализма категорија као основни - при чему се номинализам намеће (мал'те не) вишевековном завером либералних кругова.
Признајем да је Дугин у својој линији закључивања у понечему у праву. Ако су све категорије само реч (био сам горе јасан да ја тако не мислим) онда је и човек само реч, што отвара пут трансхуманизму. Но, они пост-модерни скачу себи у уста, зар не... Јер онда је не само хуманизам него и хуманост само реч. Зашто се позивају на исту?! Или кад кажу да је нешто "цивилизацијска тековина" (рецимо да се силом не узимају територије). И те тековине су само речи и мењају се. Ако су појмови само речи, шта тек рећи за државне границе, па што Украјина не би дала територије за мир!? Животи појединаца су ипак реалнији... Ако је нација (само) конструкт, то је онда и украјинска нација (и црногорска рецимо), па шта би им био проблем да опет буду Руси?! Ах да, и слободно опредељење је такође конструкција ионако се ограничава чим иоле може да угрожава другог (ако угрожаваш неког током пандемије, угрожаваш га и кад га шаљеш на фронт...). Све су то ствари која сам ја још пре двадесет година уочио и описао у свом урадку како препознати реформског телетабија. Дакле, постмодерна се може (и мора) окренути против постмодерних. (Видим и ово указује на лицимурје неких, било је и разраде мојих идеја)
Да се мало уозбиљимо по питању категорија. Где престаје вук, а почиње пас? Ево, надам се да и они који не верују у теорију хашишара Дарвина (да, тако је неко рекао) признају да је пса створио човек, вештачким одабирањем и постепено (или је можда и пса створио Бог непромењивог?!) Ове две врсте се могу укрштати, дакле према зоолошким дефиницијама то би била једна врста (али дефиниције су проблем као и категорије). Често кад видиш не можеш разликовати вука и пса, разликујеш га тек кад нешто уради - имајте то у виду за касније, биће корисно. (Ах да, можемо тако разговарати и о категорији расе - јери то тако једнозначно бела, црна, жута раса, шта је онда малајска раса, етц).
Насупрот Дугину, који нашим патриотама (осим јачих "десничара") није ни био много познат до почетка прошле године, имамо Хандкеа који нас је подржао, зар не. Како смо славили кад је добио Нобела за књижевност... Па он је рекао (парафразирам по сећању): не лепите ми категорије, не говорите о мени у именицама, ја нисам писац, ја пишем... Дакле, јопет - битно је ко шта ради. И ја сам га стварно цитирао у вези свог рада. Ја нисам писац, ја пишем. Мада из практичних разлога некад кажем да сам писац (не и да сам књижевник, они су сујетни).
И тако долазимо до познатог џендерашења... Знао сам да се спрдам са LBGTIQ+ "заједницом" називајући је QWERTY зајебница. Реч је о кодној страни, па је идеја јасна - што не искористе целу тастатуру, односно абецеду, 26 џендера или "идентитета" у "скраћеници" ће ваљда бити доста...
У суштини је увек реч о некаквој комбинацији два пола - мушког и женског. Наравно имамо комбинације па и синергију (дете, тројство...) али треће као независан принцип не постоји. Због тога не треба причати о "идентитетима" него слојевима - на једном слоју неко би могао бити мушко, а на другом женско... Како већ рекох само два рода дају хиљаде могућности.
Пре него наставимо, још мало о поларности, односно дуалности. Нисам присталица логичарења у стилу "као што постоје акција и реакција, тако постоје добро и зло". Добро и зло нису тако јасни концепти, подложни су не само тумачењу и култури, него и пропаганди. Ко још за себе каже да је зао?! Можда у бајкама... Али дуалност постоји у другим стварима, а полови су одличан пример. Уочимо симбол који обично зову јин-јанг. Нити је с једне само јин, нити с друге само јанг. Ото Вајнигер је одавно утврдио да не постоји чисти мушкарац ни чиста жена (ето њега не воле феминисткиње). Наравно, ја се не слажем с тиме што је он половима давао вредносне (моралне) категорије, то га је одвело у хистерију и самоубиство. Али како рекох - апсолутно добро и зло не постоје, тиме се не могу додељивати половима. Нити је јин лош, нити је јанг по себи добар.
Није ме много изненадило када сам наишао на отпор с "десне" стране када сам рекао ако је транзиција успешно изведена жена која је била мушкарац је жена по свему осим по томе да не може имати децу (и зато ми неки "транс идентитет" и није много јасан). Сетимо се критеријума - она може да ради што и друга жена, тачније да има такву улогу у сношају. Остаје оно АКО, јер ако транзиција није добро спроведена биће проблема око налажења партнера, али такав проблем би могле да имају и друге жене (као уосталом и мушкарци). Наравно, остварити се као мајка (пу фразетина!) није мала ствар, но то ни многе жене не могу, а неке и не желе. Остају проблеми са прошлошћу, односно истином о истој. Да се не лажемо - реакција партнера или заинтересованог кад сазна не би била рационална него емотивна, па чак инстинктивна. (Због дужине блога изостављам целу контроверзу са спортом)
Дакле, имамо генетски слој који је скоро па бинаран (оставимо XXY, аберације на Y хромозому...), урођен и непромењив. Не може се мењати са данашњом науком, а није ни на видику како би се могло мењати. Друго је слој гениталија, где већ не мора да буде преклапања. С тим у вези објективна чињеница (дакле није све само реч) да жена не може постати сексуално функционални мушкарац, из истог разлога мушкарац који промени пол не може поново бити мушкарац "као да се ништа није десило". Неко је рођен као мушкарац, има пенис и не жели то да мења, али има интересовање као просечна жена - за мушкарце. Они којима генетика одређује све су (на моје инсистирање) рекли како је тај мушкарац као и они (својом генетиком) па кладио бих се у живот да су бар једном у животу омаловажавали мушкост педера. Чуј омаловажавали, било је увреда и претњи, зар не...
Да и не говоримо о свим културним слојевима од којих су неки веома нови (плаво и розе, подела настала да би се више одеће продавало). Мушкарац који воли женска пића, жена која је инжењерка или воли историју... Однос према каријери. Можемо до сутра о утицајима јина и јанга, који уосталом и није само женско и само мушко... Зато кажем - размишљајмо слојевито.
И ту бисмо узор могли наћи - у Средњем веку! Тада није било "идентитета" иако неки сад тврде да јесте. А није било ни правих прогона. Човек би једноставно нешто радио или не би радио. Према Библији то јесте грех, али је назив био содомија и односио се на све што није вагинални секс (који начелно служи репродукцији). То је био и однос са животињама, чак је нешто модерније значење те речи баш то - зоофилија. Кажем да правих прогона није (много) било, ако би неко већ био осуђен (типично за велеиздају) овај грех би му само био качен као додатна кривица. Да ли је у случају катастрофа сматрано да Бог кажњава због нечије содомије, па се неко прогања? Било је и тога, уосталом имамо старозаветни пример Содоме и Гоморе. Међутим знамо ко је у Средњем веку (и не само тада!) био дежурни кривац зар не.
И тако дођосмо до самога краја, све бежећи од почетка, ове веома сложене теме, а да смо је само начели. Не знам зашто сам ово написао, не може да шкоди, мада нешто много и не користи... Или ипак користи, ко има уши да слуша, очи да види?
Иван Вукадиновић
* Да, то су стихови које рецитује Јеленче. Једном сам наишао на то ко их је написао, ал сад ми Гугл не даје. Био бих захвалан ако неко зна.
Коментари
Постави коментар