Шта је после смрти?
Ово што следи су спекулације. То поштено признајем и очекујем такво поштење од свакога ко је икад дохвати ове теме. Јер то је земља из које се нико није вратио. Искуства блиска смрти искуства су живих људи. Чак и кад је наступила клиничка смрт, мозак није мртав, а ако мозак умре човек се не може вратити, ако је на апаратима они се искључују. Медитације и слично, могу бити корисне, али она су такође искуства живих људи.
Непознаница, највећа на свету, а опет извесност да ћемо сви тамо, води великом страху који утиче на нас док смо још живи. То је Шекспир, као и много шта друго, одлично видео:
To die, to sleep—
No more—and by a sleep to say we end
The heartache, and the thousand natural shocks
That flesh is heir to. ’tis a consummation
Devoutly to be wish’d. To die, to sleep—
To sleep—perchance to dream. Ay, there’s the rub!
For in that sleep of death what dreams may come,
When we have shuffled off this mortal coil,
Must give us pause—there’s the respect
That makes calamity of so long life.
For who would bear the whips and scorns of time,
The oppressor’s wrong, the proud man’s contumely,
The pangs of disprized love, the law’s delay,
The insolence of office, and the spurns
That patient merit of the unworthy takes,
When he himself might his quietus make
With a bare bodkin? Who would fardels bear,
To grunt and sweat under a weary life,
But that the dread of something after death
The undiscover’d country, from whose bourn
No traveller returns, puzzles the will,
And makes us rather bear those ills we have
Than fly to others that we know not of?
Ако је тако, следи да неко разумевање, ефектно мишљење, о овој теми може нам помоћи у животу на овом свету, све и да смо сасвим у криву. Укратко на нека питања, а она су много шира, досежу до онога да ли Бог постоји, одговарам са: сазнаћу кад умрем, а ако ни тад не сазнам биће поприлично свеједно.
Наравно, није то ништа ново. Шопенхауер је рекао да нам је лакше да замислимо да је цео свет престао постоји, него да је он и даље ту, а нас у њему баш никако нема. Не треба ни рећи да то по њему није добро, него лоше, јер његова филозофија негације воље нам говори да је живот срање. Укратко, и по мени сасвим погрешно. Ја сам на супротном ставу, афирмације воље, али (кад дођемо дотле видећемо) неко залегање за реинкарнацију или оно "шта сам био у претходном животу" и нема много смисла. Такође, Артур предлаже да медитирамо на то да смо мртви, разлажемо се, декомпонујемо и стапамо са природом. Што има и на рунском курсу, свакако је добра вежба коју сам неколико пута испробао.
Друга мисао коју овде узимам је она Будина да треба одбацити материјализам као и спиритуализам. Материјализам би било веровање да нестајемо крајем биолошког живота, као што почетком (ни из чега?!) настајемо. Спиритуализам је оно што ја називам "реинкарнација у цело", веровање душа једноставно узима друго тело, метемпсихоза. Ако би то било тачно, и само тада, имало би смисла питати се "шта сам био у претходном животу", мени много више смисла имати признати да смо сви били све. Не помажу овде оне паралеле са овим животом које сам чуо типа "ти се ни из овога живота не сећаш свега (сећаш се битног)" или "мењаш се и у овом животу". Уосталом, не бих тврдио да сам оно битно запамтио, а све што сам заборавио да је небитно. Наравно, тачно је ако бисмо рекли да "мале смрти" (трансформације) имамо током целог живота, да увек нешто (у нама) мора умрети да би нешто друго живело, а добро би било да имамо неку контролу на тиме. То је све симболика руне Еихваз, видети како је повезано са Дрветом света, axis mundi.
Но не треба ни једног тренутка заборавити: смрт је сигурно крај једног циклуса.
Али шта је уопште душа? Питање је повезано са оним шта се заправо реинкарнира. За Ничеа је душа склоп афеката, његов став је да треба одбацити атомизам душе, као што је Руђер Бошковић одбацио атомизам у материји. И ма колико се трудио да буде провокативан (и ма колико га они без својих идеја у том смислу користили), Ниче никада не одступа од Традиције.
Сетимо се да је према Библији душа спој духа (који је удахнут, не нужно да га је Бог створио) и тела. У језику се то види када се каже да неки град или земља имају толико душа, или "нема живе душе". То је дакле целина живота. Нешто чега баш и нема после смрти (до другог рађања према хришћанству, то би дакле била једнократна реинкарнација, само име на латинском значи "поново у месу" што нам доста говори).
Али душа не мора бити само унија, може бити и пресек (да не цртамо сада Венов дијаграм). Може бити и "посредник" између духа и тела, са спојем (пресеком) са обе ствари. У сваком случају душа и дух нису исто.
Могу рећи да верујем у сабирни центар. Лепо је речно у том филму да после смрти умиремо по други пут - у мислима других људи. Како нас заборављају тако бледимо и тек онда се реинкарнирамо, али никако "у цело", него се душа распада као и материја, а њени афекти (сећања, осећања, мисли... у принципу информације) постају део нечега (користио се назив Акаша) одакле улазе у друге душе или су доступне у одређеним стањима живим људима, понекад се виде као deja vu.
Из овога може се извући некакав савет за живот са мртвима. У принципу, како те се сећају, тако и "живиш" (мада свакако бар неки утицај има и како си умро, са којим мислима). Ако је сећање на наше драге живо, одређени ритуали га подстичу и њихов "живот" ојачавају. Али ако то сећање бледи, а ми га само формално "одржавамо", онда ће и посмртна егзистенција тих људи бити таква - израз који се користи је ларвална. То су они људи који су у филму Сабирни центар приказани како само стоје са стране (мада и они стају у ред кад се отвара могућност повратка у овај свет - живот), Грци и Римљани су такве звали бледе сени. Онда је боље заборавити их сасвим и омогућити им да се разложе и реинкарнирају.
Дакле, док те се сећају нећеш "поново умрети", значи да Тесла или Хитлер на свој начин "живе" и биће тако још дуго. Зашто је то тако? Први разлог ми делује логично, али сам схватио да се може оспорити, мада га нисам сасвим објаснио. Не може се стећи нова карма док ефекти старе и даље трају. Али ефекти, узрочно-последично, ће и даље остати и кад се сасвим забораве или кад их нисмо свесни. Замах крила лептира и ураган... Можда је битна само свест о ефектима?
Са друге стране, и у фантастици је одбачена она "конвенција" по којој се не можеш вратити у прошлост и причати са собом. Шта ако си се реинкарнирао на другој планети или као животиња?! Дакле, мора да постоји још нешто... То би била кореспонденција. Једноставно, сећања живих одржавају склоп афеката (душу) код умрлог, нема сећања, душа се распада. У сваком случају, ако треба да се "црта", закључили смо да душа није вечна (па ни бесмртна).
Из такве перспективе нам бесмислено делује питање "шта сам био у прошлом животу". Чак је благодет то што попијемо води из реке Лете (заборава). Сећање, мада може користити другим људима који су суочени са проблемима, у крајњој линији и себи, више је несрећа него благослов. Шамани нису бирали да то буду. Да и не говоримо како се сви сећају да су були Исус или барем неки првосвештеник (-ца), фараон или тако нешто, а не роб рецимо, или нека животиња. Мада сам упознао особу која се сећа да је била животиња, односно елемент. То може бити и разумљиво јер сетити се сасвим другачијег облика егзистенције је тешко и схватљиво, а још теже се речима преноси. Други разлог је наравно его - свако би да је био Христос, али ево добре вести: ако сваким удахом удахнемо неколико атома које је он на крсту издахнуо, онда се начелно можемо сетити његовог живота и умирања. Ако је некоме баш до тога...
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар