Кенинг - Историја вечности
Најзначајнијим изворима о скандинавској митологији сматрају се два дела старонордијске књижевности - Поетска и Прозна Еда. Оба ова дела представљају компилације митова чији је садржај готово идентичан. Митови укључени у ове компилације говоре о настанку и крају света, структури космоса, животу и смрти нордијских богова, као и о њиховим авантурама...
Кенинг је стилска фигура која уместо једне именице уводи поетски опис датог предмета и личности. Ова фигура најсличнија је метафори. Употребили бисмо метафору када бисмо, рецимо, за неког лукавог човека рекли да је лисица. Кенинг бисмо употребили када бисмо, на пример, жену назвали витом врбом, јунака стаблом, а лађу морским коњем (ово су неки од примера из старонордијске књижевности). Ево још неколико примера кенинга: вучје пиво (крв), песма ножева (битка), становник камена (трол), рођак буре (ватра).*
Хорхе Луис Борхес је укључио своје разматрање кенингара из чланка Метафора (1952.) у своју Историју вечности и на почетку га описује као једно од најсулудијих застрањења у историји књижевности. Видесмо горе шта је кенинг (кенингар - множина). Сада ћемо видети његов пример и уз прескакање појединачних примера (превода) прећи дрито на оно што је речено.
Истребилац порода дивова
скрха јаког бизона на галебовој ливади.
Тако и богови, док је чувар звона јадиковао,
растргнуше сокола на обали.
Коњу који галопира по стрминама
од мале вајде беше грчки цар.
У преводу на наш досадни језик (уобичајени начин изражавања) то би значило: Тор је потопио брод на мору, а остали богови слупали оног који је био на обали. Христ је био од мале помоћи.
Овакве метафоре налазе се у Прозној Еди коју је саставио Снори Стурлусон у 13. веку. Борхес за њега каже да је био (познат као) историчар, археолог, градитељ топлих купатила, генеалог, председник неке скупштине, песник, двоструки издајник коме је одрубљена глава на губилишту и најзад утвара. Занимљива биографија, зар не. Сам Борхес се ограђује од оног "издајник", али ствар је сасвим јасна ако се зна да се (веле)издајом сматрало деловање против краља, ништа друго, и да казне нису биле наивне, рецимо у "колевци демократије" - Енглеској. Уосталом, погледајмо шта значи кад се данас некоме у Америци суди за High Treason. Иако је деловао супротном закону, тадашњи (а често и садашњи) издајник могао је бити идеалиста или патриота. Речено данашњим речником Снори је био (двоструки?) дисидент.
Вратимо се кенингару. Мени је када сам наишао на појам он био познат не из Старе Еде (давно читао), него из рунских песама, где сам баш наилазио на неке од тих метафора. Рецимо:
Феху - извор неслоге међу рођацима
и ватра мора
и стаза змије
(Староисландска рунска) Није случајно да баш староисландске песме имају ту "мистичну" црту, како сам је ја видео, настале из тих мени тада нејасних метафора. Шта је ватра мора?! Шта је стаза змије?! Али знамо да је благо (стока) извор неслоге међу рођацима. Ако је у рунској песми за последњу руну Оталан речено да је посед драг човеку, можемо схватити који је смисао (барем један од) рунског пута.
Најзад, погледајмо таксативно нека значења како их Хорхе Луис наводи:
- кућа птица, кућа ветрова - ваздух
- стреле мора: харинге
- вепар валова: кит
- дрво за стражњицу: клупа
- збор мачева, бура мачева, сусрет извора, лет копаља, светковина орлова, киша црвених штитова, светковина Викинга - битка (баш ме чуди откуд толики синоними - оп. А.)
- јачина лука, потколеница лопатице - рука
- крвожедни лабуд, петао мртвих - лешинар
- тресач узде: коњ
- постоље за шлем, стена рамена, замак тела - глава
- талас рога, плима чаше - пиво
- ковачница песме: скалдова глава
- шлем ваздуха, земља небеских звезда, путање месеца, путир ветрова - небо
- јабука груди, тврди жир ума - срце
- галеб мржње, галеб рана, коњ вештице, рођак гаврана - гавран (ХЛБ овде објашњава рекурзивност)
- литице речи: зуби
- земља мача, месец лађе, месец гусара, кров битке, тмасти облак битке - штит
- лед борбе, шиба гнева, ватра шлемова, бодља битке, риба битке, весло крви, вук рана, шибљике рана - мач
- град лучних тетива, гуска битке - стреле
- сунце домова, кршење стабала, вук храмова - ватра
- наслада гавранова, крвавилац гаврановог кљуна, шаљивџија орла, стабло шлема, стабло мача, бојаџија мачева - ратник (ове ми се највише свиђају, смисао за хумор или бар иронија се не може негирати - оп. А.)
- неман шлема, драга хранитељка вукова - секира
- стабло вукова, коњ од дрвета - вешала
- роса патње: сузе
- змај лешева, змија штита: копље
- мач уста, весло уста: језик
- слетиште северног сокола, земља златних прстенова - рука
- пребивалиште кита, земља лабудова, путања једара, поље Викинга, шеталиште галебова, ланац острва - море
- стабло гавранова, овас орлова, пшеница вукова - мртвац (модерни би био зелена храна - шалим се мало, оп. А.)
- вук плиме и осеке, коњ гусара, северни јелен морских краљева, морска ластавица Викинга, пастув таласа, раоник мора, соко жала - брод
- ватра мора, лежај змије, сјај руке, бронза неслоге - злато
- починак копаља - мир
- кућа дисања, брод срца, основа душе, окриље грохота - груди
- снег новчаника, лед посудице за топљење, роса кантара - сребро
- крв стења, земља мрежа - река
- господар прстенова, делилац бесцен-блага, делилац мачева - краљ
- речица вукова, плима крвопролића, роса мртваца, зној рата, пиво гавранова, вода мача, талас мача - крв
- ковач песама - скалд
- сестра месеца, ватра ваздуха - сунце
- море звериња, газиште олујина, коњ маглуштине - земља
- господар торова - бик
- рашћење људи, помама гуја - лето
- брат ватре, штеточина шума, вук ужади - ветар
према: Хорхе Луис Борхес - Историја вечност (Алеф, Градац)
* веома значајни рад код нас је објављивање Старе Еде, у преводу и са објашњењима Александре Бајић и Весне Какашевски. Издање Пешић и синови, 2011. (па ко се занима за овакве ствари топла препорука)
Коментари
Постави коментар