Handmaid's Tale (serija)

Ovde ćemo se baviti samom serijom (prve dve sezone), njenom internom strukturom, donekle razlikama u odnosu na film star već četrdesetak godina. O samoj knjizi, tačnije sistemu Gileada (koliko je isti moguć), već sam pisao. 

Pre nego počnemo, nešto što bi bio prvi, dakle površni utisak, u odnosu na film i inače. Moram prvo to reći generalnije. Glumac ili glumica treba da odgovara izgledom ulozi. Nije neka diskriminacija reći da Romea ne bi mogao da igra glumac od pola veka (odnosno jeste, diskriminacija znači razlikovanje, u statistici postoji diskriminatorna analiza, ali nije ne-fer, zapravo nije fer jedino ako mislimo da sam život nije fer...). Nisu muški glumci (pleonazam, jbg) tu privilegovani - lično mi je podosta trebalo da prihvatim Di Kaprija kao dobrog glumca, zato što je bebast i lepuškast (bio)...

S tim u vezi izneću odličan izbor Elizabet Mos kao žene koja nije (mnogo, klasično) lepa, ali može da bude privlačna. Dodajmo tu i izražajnost lica, koja nije baš kao kod Mackenzie Davis (Halt And Catch Fire) ili Ree Seehorn (Better Call Saul) ali je veoma izražajna. Tako da June iz čestih sećanja (flash back je vala čest) ima jedan izgled, drugi ima Offred kada je naterana da se (privremeno) potčini sivilu Gileada, a čak treći June/Offred kada je u pobuni. 

Da je drugačije moguće da bi se i priča doživljavala drugačije, kod nekih muškaraca ili žena (iz različitih razloga), i što je bitnije - mogli bismo pogrešno shvatiti prirodu opresije s kojom je suočena (odnosno kako je to knjigom, a sada već knjigama predstavljeno). Ne bi trebalo shvatati da je Commander neko zainteresovan samo za lična fizička zadovojstva, u smislu da mu je to na prvom mestu. Naravno da isti ne radi za "dobrobit naroda" (u knjigama se to vidi još više nego u seriji). Slično najpoznatijoj antiutopiji (a to je naravno 1984) vrhovna struktura Gileada je na prva dva mesta zainteresovana za moć i sprovođenje ideologije, kombinovano. Deluje da je ovde ideologija bitnija, da se sprovodi uz nužne kontradikcije (kojih ima kod svake ideologije), ali ne i dvomisli. Neko lično (materijalno, telesno) zadovoljstvo je tek na trećem mestu. Uostalom većina Commandera, rekao bih, sebi može manje toga priuštiti nego što je mogla u bivšem režimu (recimo ko je bio pripadnik famozne "više srednje klase"). I to se u knjigama više vidi nego u seriji. Stvara se atmosfera (kako bi rekao lično Orvel) slična onoj u opsednutom gradu gde je komad konjskog mesa pravo bogatstvo, time i "statusni simbol". Serija je tu sasvim atmosferična, ali da bismo došli do atmosfere moramo videti jednu bitnu razliku u odnosu na knjige.

Već kod prve epizode zasmetala mi je (inače kritikovana) odluka autora serije da ignorišu rasizam, kojeg u izvornom Gileadu itekako ima. Delovalo mi je to kao nekakav autogo wokeisma - zaposlio si određen broj crnih glumica i glumaca, ali onda (samim tim što igraju persone na određenim pozicijama) ne možeš reći da su rasno diskriminisani. No ovde je činjenica rasizma (svesno?) dosledno ignorisana.

Imalo je to jedan pozitivan efekat po radnju serije, bez obzira šta je autorima (Bruce Miller i sama Elisabeth Moss) bilo na umu. Naime, kada dolazi delegacija iz Meksika Gilead želi da prikaže svoju "svetlu stranu", pa se hvale kako su zagađenje ugljenikom smanjili za 70 odsto (što nije čudno s obzirom na spartanski režim nametnut većini stanovništva). Otvoreno rasistički režim ne bi mogao (a valjda ni hteo) da se hvali takvim "politički korektnim" stvarima. Uopšte, iako rađena za vakta Trampa, ovde nemamo generalizacije u smislu "Trampovih glasača" - ako mračnu trijadu čine rasizam, seksizam i negacionizam - možemo reći da je ovde zastupljeno "samo" ovo drugo. Vrh Gileada, dakle, ne negira globalno otopljenje, imamo čak naznake eko-fašizma. Zanimljiv je spoljnopolitički detalj kada pred kraj druge sezone čujemo radio Sjedinjenih Država (vlada u egzilu, pod ingerencijom samo Aljaska i Havaji) gde javljaju kako im pomoć stiže od Rusije i Kine (sic!)

Dok gledamo seriju gotovo da možemo ući u neki mračni eskapizam, koliko atmosfera deluje "pogođeno" ne samo vizuelnim nego i audio efektima. Tako ćemo skoro stalno čuti neki šum radio-veza, koje održavaju naoružani i uniformisani muškarci u skoro svakoj sceni napolju. Slično je u prisustvu tetke Lidije, koja je odlična negativka. Njen glas, teranje služavki da horski ponavljaju neke stvari... I u kući gde je Offred smeštena, i u centru za služavke i skoro uvek prilikom više njenih pokušaja bekstva - skoro je jednako klaustrofobično. Tako, naravno, nije u Kanadi, gde su neki uspeli da izbegnu ili u prošlosti, mada se može osetiti teskoba zbog neslobode onih u Gileadu, kao i zato što neman je pred vratima...

Iako ima nekoliko likova koji su sasvim dobro okarakterisani, jasno je da je world building ovde stavljen ispred samih likova. Tako su flešbekovi (česti) uglavnom sa ciljem poređenja ranijeg stanja sa aktuelnim - npr. trudnoća u Sjedinjenim Državama i trudnoća u Gileadu. To nije problem sam po sebi, ali manjih problema ima sa doslednošću, kako u samoj postavci sveta, tako i u razvoju radnje.

Što se postavke sveta tiče uzmimo primer kad predstavnica Meksika kaže da u njenom milionskom gradu šest godina nije rođeno zdravo dete. Reklo bi se da je svet suočen sa katastrofom, dok je Gilead pokazao neke rezultate. To naravno ne opravdava režim Gileada, poznat je etički problem dokle se može ići u spasavanju sveta, tj. šta bi moglo opravdati pitanje egzistencije. No ipak, moglo bi se reći da su drastične mere pokušane pred drastičnom situacijom. One koje bi predložila Serena Joy (žena komandandta Freda) da je nisu ranili prilikom pokušaja obraćanja studentima (u Sjedinjenim Državama). 

No vidimo (kasnije) i da situacija nije baš tako drastična. Prilikom pokušaja bekstva Džun će naleteti na porodicu ekono-klase (oni koji rade svoje poslove, obučeni u sivo, nisu baš opisani ni ovde ni u knjigama) koja ima dete. Postoji problem neplodnosti kod muškaraca koji se ne priznaje (da li samo kod muškaraca?) ali ne svih, inače Džun ne bi relativno lako našla s kim da začne dete (vozač i špijun, uskoro o njemu). Pominje se da su naučnici "postigli napredak", ali znamo mi kako to inače ide... Dakle, nije baš jasna (smrtna) ozbiljnost problema pred kojim je Gilead nastao, ali to nije mnogo bitno, jer se isti ionako ne bi mogao opravdati.

Što se tiče razvoja likova kontradiktoran je taj otac drugog Džuninog deteta, bebe rođene u Gileadu. Već je to šta je sve Džun preživela (a da je nisu ubili) izazvalo negodovanje kod nekih. Ali ona je bitan asset, kao plodna žena, sluškinja... On ne samo da je pošteđen kad je uhvaćen u bekstvu s njom, pa i kasnije u konfuznoj sceni (drugo bekstvo) kada mu ljudi u crnom pucaju u nogu (a da samu Džun i ne traže) nego se posle neometano i dalje šeta, ostaje čovek od poverenja. I ako je špijun (Eye), mnogo je! Poređenja radi pogledajmo nemilosrdnost kojom su pogubljeni negova petanestogodišnja žena i guardian koji je s njom pobegao, zbog preljube (njen otac je prijavio, što je jedan od klimaksa serije).

No, ako pogledamo vladajući par, vidimo jedan od kvaliteta serije. On koji je pizda (cunt), mada ne svesno zao. Jedan od osnivača Gileada, u želji da udovolji sebi, a izbegne konflikte, čak da nema lošu sliku o sebi... takav pravi sve više problema Džun (za njega uvek Offred) i ostalima. 

Ona, Serena Joy, nesumnjivo jača, čak mu je u nekom ideološkom smislu hronološki prethodila (ono obraćanje studentima). I sama rastrzana između želje da koristi svoje mesto u hijerarhiji (žena komandanta, dakle iznad služavke i ostalih žena, mada ne iznad tetke Lidije), u čemu zna biti veoma neprijatna; i da nešto izmeni, što na kraju (druge sezone) plaća svojim malim prstom - kada je pred glavešinama čitala Bibliju. Ona je u mogućnosti da pobegne iz Gileada (misija u Kanadi) ali to odbija. Možda najzanimljiviji lik ove serije, jer ima više mogućnosti i donosi različite izbore.

Pronatalitetna politika je u osnovi Gileada i možemo to videti prvo na primeru jedne druge žene, pa onda same Džun - kada rodi dete i dođe do momenta kada će joj ga oduzeti. Još jedan od kvaliteta serije i njenih najdramatičniji momenti. 

U tom smislu jeste zanimljiv (upitan, mada ne potpuno nelogičan) postupak Džun na kraju druge sezone kada spasava dete, šalje ga van Gileada (što mu je obećala još dok je bila trudna), ali sama ostaje. Bez nje u Gileadu serija ne bi imala smisla, kaj ne... Pa videćemo nadalje kako će se i s kim zajedno boriti.

Dodajmo, na kraju, i novi zanimljivi lik, jedan od komdanata i ekonomski genije, veoma nestandardan i ciničan (oslobođen iluzija, valjda) koji pomaže da pobegne služavki koja je ubila Lidiju (ako je, vidimo da Lidija umire, inače već pomislih da je ovo kao Star Wars gde niko bitan ne umire). Nestandardnost njegove porodice (on i žena, kojima je dodeljena služavka) vidimo na samom startu kad njegova žena, koja ne krije svoje psihičke probleme u prisustvu Lidije žestoko opsuje (Boga, naravno). Znam da se isti pojavljuje u trećoj sezoni. Dakle, nastavak serije obećava.

Ivan Vukadinović