Лија псу о Џиновском

 

Драги моји, лов на лисицу, боље рећи хајка на лисицу није ни мало пријатан призор. Помислимо на сву ту силу и ордију ловаца са својим псима, џефердарима и џебаном, сирота лија нема никакве шансе. 

У овом случају, међутим, лија се провукла узаним шумским путељком, где је успео да је следи само један пас. Дакле, ситуација је била један-на-један. Али лисица се не може мерити са псом у издржљивости, тако да ју је он, после неког времена сустигао.

- Пусти ме - рече лија - и одаћу ти мудрост која није моја.

- Мислиш ваљда лукавство...

- Ако тако хоћеш. Нека буде животно лукавство.

Пас потврдно лану и лисица се поклони и поче.

Он има веома дугачко крзно, а канџе су му још дуже. У тим дугачким канџама заврши понеки неопрезни јагуар који покуша да га лови. 

Џиновски мравојед једе термите и тај извор хране даје мало калорија. Због тога слабо види и не сматрају га много паметним. И кад напада термитњак није много успешан. Трпи грозне убоде термита који се бране својом киселином. Због тога после пет до десет минута оставља термитњак који је напао. Кад поново огладни иде до следећег. И тако док за недељу дана не обиђе парохију, обично двадесетак термитњака. Дотле се онај први већ опоравио и поново му може послужити. Термити у њему су опстали. Тако је Џиновски идеално уклопљен у своју околину. А човек и даље мисли да је круна еволуције.

- Погледај рецимо твог газду, псу! Шта ће му онолика зграда поред твоје штенаре?!

Тада је пас пусти да оде. Путеви су им се разишли, он се враћао својим задовољан фер разменом. Враћао се празних шака, тј. чељусти, али је нешто научио. Само му паде на памет да нису сви људи глупи као његов газда, зар не...

Иван Вукадиновић