Koliko je moguća Sluškinjina priča

Republika Gilead – stvarno i moguće?

Republika Gilead, režim opisan u romanima Margaret Atvud Služavkina priča i Svedočanstva, svakako je jedan od najupečatljivijih primera antiutopije, a ovde ćemo se pozabaviti pitanjem koliko je takva tvorevina uopšte moguća – kako njen nastanak, tako i opstanak. Potrebno je imati u vidu reči same Atvud da sve što je ona opisala se dogodilo, i to više puta...

Ovde nećemo ponavljati detalje o samoj radnji prvog romana, koji su četateljki ili čitaocu dobro poznati (bila je i zapažena HBO serija), o drugom će biti ponešto rečeno nešto kasnije. Fokusiraćeno se na pomenuti reči autorke... Da je žena smatrana nekakvim „produžetkom“ ili „vlasništvom“ muškarca u dugotrajnom sistemu koji se zvao patrijarhat nije tajna. Mada se može od slučaja do slučaja razgovarati o tome u kojem stepenu je žena imala autonomiju, a u kojem je bila vlasništvo. Pri tom treba imati u vidu da sistem nije postojao radi nečijeg zadovoljstva, pa ni muškarca odnosno tzv. glave porodice, već radi opstanka zajednice – porodice ili plemena. Naravno, što je neko uticajniji može da sebi dozvoljava više zadovoljstva, da to tumači kao borbu za opstanak ili prosto da krši pravila. Takvog licemerja je uvek bilo i upravo je ono opisano u Služavkinoj priči.

Druga stvar je smanjivanje prava koja su jednom dostignuta. Kad su u pitanju prava žena nisu nepoznati takvi padovi. Spartanke su imale poseban položaj (kako jedna reče „samo mi rađamo muškarce“), ali padom Sparte položaj tih žena će se vratiti na nivo grčko-rimskog sveta. Žene su imale više prava u Bagdadu Haruna al Rašida nego kasnije u islamskom svetu, posebno kad imamo današnje primere talibana ili „Islamske Države“. Takav pad je zapravo uočen baš na današnjem Bliskom Istoku, kad god su grozne diktatore zamenjivali islamisti, često označeni kao „borci za demokratiju“. Najzad, pad ženskih prava, posebno u radnoj sferi, videli smo mi u nekada socijalističkim zemljama kroz tzv. tranziciju. Kako je sada jedina uloga preduzeća sticanje profita, vlasnik ili njegov predstavnik smatraće da je odsustvo žene zbog porodiljskog ili kasnije bolesti deteta smetnja. Predlozi rešenja kao što bi bile poreske olakšice za zaposlene majke retko se čuju...

Uopšte ona liberalna mantra o tome da se prava ne mogu umanjivati nije baš tačna. Prava jednog biće smanjena radi povećanja prava drugog; uostalom, prava se često smanjuju u interesu bezbednosti. U domenu javnog zdravlja videli smo to u ove dve godine (pisano 2022. - op.A.). Neki drugi aspekti bezbenosti (naravno tu je uvek pretnja zbog koje se deluje) bili su povod nastanka Republike Gilead. I to nije pogodilo samo žene, već i verske grupe koje nisu spadale u onu koja je uzela vlast, ljude druge boje kože i uopšte svakoga ko je nekako odudarao.

Ali Gilead ne nastaje bilo gde, već na tlu Sjedinjenjih Država, pa se stvarno nameće pitanje da li je tako nešto moguće. Treba imati u vidu da je porast interesovanja za Služavkinu priču nastao dolaskom Trampa na vlast, na šta neću posebno gubiti vreme. Samo treba istaći da se ovaj događaj poklapa sa HBO serijom, a možda je sve to podstaklo Atvud da završi svoj dugo čekani nastavak. Jedini potreban argument kako je ovo bila „lažna uzbuna“ je taj da u prvom romanu mi nemamo vlast koja je došla na izborima, kao i sve vlasti tamo, već nešto što mora da je bila vraški  dobro organizovana zavera u kojoj je ubijen ceo državni vrh Sjedinjenih Država.

No kako bi tako nešto uopšte bilo moguće? Mišljenja sam da povodi koje Atvud navodi – ekološki incidenti i pad nataliteta – ne bi bili dovoljni za dolazak režima koji koji je protivan svim tradicijama Sjedinjenih Država, pomenimo samo odvojenost crkve i države. Iako Atvud sasvim realno navodi da bi diktatorski režim koji dolazi u Ameriku morao biti hrišćanski (ne bi mogao biti komunistički ili muslimanski) treba imati u vidu da ova vlast ne samo da deluje u ime Boga, nego i progoni svaku drugu (i drugu hrišćansku) religiju. Tu je i činjenica da režim praktično uvodi bonove umesto novca, da žene ne bi mogle da vide brojke i slova (iz istog razloga bi neka reklama na zidu bila takođe  ilegalna).

Imajmo u vidu količinu oružja kod stanovništva Sjedinjenih Država i duh drugog amandmana koji je u osnovi pravo naroda na pobunu... Istina, Republika Gilead daleko od toga da kontroliše cele Sjedinjene Države. Izbija građanski rat: u prvom romanu stičemo utisak da front nije mnogo daleko, u filmu koji je snimljen 1990. deluje da je dosta blizu, a u nastavku, romanu Svedočanstva, nešto je drugačija priča... Ipak, mišljenja sam da bi ovakav diktatorski režim mogao doći tek posle nekog totalnog sloma sistema, slično onome opisanom u filmu Poštar (odlična ideja i ne baš dobra realizacija). Republika Gilead pre bi bila proizvod građanskog rata nego njegov početak.

Međutim mi imamo jedan element koji je veoma efektan, ali zavisi od funkcionisanja sistema, zapravo je sistemski. Ključni momenat je kada je ženama oduzeta mogućnost raspolaganja novcem, što bi u slučaju plaćanja karticom bilo praktično „klikom miša“. Za tako nešto potrebno je da sistem funkcioniše, a ako sistem funkcioniše Republka Gilead je malo moguća. Tako bi delovalo da je „problem rešen“, ne moramo se plašiti takve diktature...

No ima tu nešto što ipak onespokojava. Kada je pisana Služavkina priča to je bila jedina moguća elektronska tehnologija kojom se ljudske slobode mogu brzo oduzeti (ovaj roman u čisto tehničkom smislu nije SF, sva tehnologija potrebna za radnju bila je tada dostupna). Ne treba trošiti reči na koje se sve elektronske sisteme sada uzdamo kako bi nam život bio lakši (od Gugla do interneta stvari), a koji sve postoje da o njima baš i ne mislimo, jer ne želimo da o tome razmišljamo. Pominje se da će nas superinteligencija jednom jednostavno isključiti, smatrajući ljudsku vrstu nepotrebnom, ali mnogo opipljivija pretnja su ljudi koji kontrolišu mašine (tako je, uostalom, i kod Frenka Herberta u Dini). U tom smislu ovaj roman je itekako poučan i aktuelan.

Kako stoje stvari sa opstankom Republike Gilead jednom kada je ona stvorena? Iako opisan kao fundamentalističko hriščanski sistem, on sadrži i mnoge druge elemente. Neki su paganski, kao u svojoj osnovi sam obred Spašavanja, nekada ritual plodnosti. Bitniji su oni koji se odnose na tehničko rešavanje nagomilanih društvenih problema – pominje se nauka „sociobiologija“. Dakle, režim je u osnovi darvinistički. Ali ni tu slika nije baš jednostavna...

Odnos prema ženama pravda se očuvanjem plodnosti (kako u praktično, tako i u moralnom, onosno verskom smislu), dakle „opstankom semena“, očuvanjem zajednice. Ali ako je to najveći problem, zašto se onda muška neplodnost uopšte ne adresira iako se za nju takođe zna?! Ako je najbitniji opstanak zajednice, zašto se iz nje po cenu raspirivanja sukoba isključuje svako ko je rasno ili verski drugačiji? Odgovor bi mogli naći u onome što filozof Božidar Maslać označava kao „mušku evolutivnu strategiju“. Nije reč toliko o prenošenju svojih gena, koliko produženju zajednice, prenošenju njenih gena i još više ideja. Ali ta zajednica sigurno (od početka) nisu cele Sjedinjene Države. Ako su imali dugoročne planove zaverenici Gileada su sigurno kalkukisali da dugo jedu supstancu prosečne Amerike, tzv. ekonoklase, oduzimanjem dece i njenim izgladnjivanjem. Tako bi oni, ta grupa a ne neki narod Amerike, mogli opstajati generacijama.

U nastavku romana, Svedočanstvima, Atvud se bavi sudbinom tri žene koje predstavljaju različite grupe u odnosu na samu vlast. Žena koja je bila sudija, a praktično postaje osnivač institucije Tetki (vaspitačice Služavki), dakle kolaborant. Devojka koja je odrasla u Gileadu, taj sistem je za nju realnost, drugo praktično i ne postoji. I ona koja je postala simbol – devojčica izneta iz Gileada u Kanadu koju režim želi da vrati u zemlju „za njeno dobro“. Za ovo razmatranje je bitna prva žena. Zamislimo pripadnika „srednje klase“ (mada je ona mogla biti samo u višoj klasi) koji je užasnut dolaskom nekog ekstremističkog režima, ali mora da sarađuje radi svog opstanka, zapravo je novim vlastima potreban. Tako nešto i nije baš redak slučaj, zar ne.

Najzad, nešto za kraj. Nolite te bastardes carborundorum – nešto što je igra reči, pošalica iz školskih dana samog komandera, aktera romana Služavkina priča. U slobodnom prevodu (mada je pitanje koliko je ta rečenica gramatički ispravna) bilo bi „ne daj svinjama da te samelju“. Dobar roman može nastati iz ideološkog viđenja, ali postaje dobar tek ako ga nečim prevaziđe. A ova poruka svakako prevazilazi feminizam, koji Margaret Atvud naravno ne krije. Svinje te samelju kada te stave u funkciju, zapravo to rade da bi te stavile u funkciju. Tako se ljudsko biće svodi na mašinu za rađanje, topovsko meso, šraf u mašini za sticanje profita, glasača na izborima, vikara na nekom političkom skupu... Primeri su razni, a poruka otpora ostaje uvek ista.

Ivan Vukadinović

 p.s. Stadion - moja priča čija je radnja u Iranu, a slike su iz Čilea. Ono što ih povezuje, zajednički imenitelj - egzekucije na stadionu. Pojavljuje se u romanu Svedoćanstva, as well... Dakle, američki diktatorski sistem bi došao u nekom obliku hrišćanstva (u pravu je Atvud), ali bi bio ekstremno kapitalistički. Možda mešavina Homeinija i Pinočea. Nikakvo ukidanje novca, QED.