Књижевна фантастика

 Поново је штампан први број часописа Књижевна фантастика, сада у формату у којем ова периодика иначе излази. На насловној стоји јун 2014/2024. Овде ћу се бавити причама, а ту је било минималних измена. Како је реч о темату о Курту Вонегату (биће блог са његовим саветима за писце, а надам се да ћу се његовим књигама тек бавити) згодно је било да се овде нађе једна његова прича, а мени је то веома корисно за поређење. Осим тога Ото Олтвањи је дао нову верзију приче, а можда је стара била боља, ко то сад зна? Зоран Јакшић је заменио своју причу...

Рекао бих да када књижевни часопис почиње са радом он још добија најбоље приче - аутори шаљу оно што мисле да је најбоље што су до сад написали (осим ако постоји временско ограничење), постоји хајп, јављају се имена да подрже (неке би можда мрзело), етц. Због свега тога, ово је одличан пресек стања књижевне фантастике "у нас" од пре десет година, а рекао бих да се стање није много променило. Уосталом видимо да је измена прича било на страни аутора.

Тако ћемо прећи на ствари, од приче до приче, што сам већ радио (занимљиво, исте 2014. године, али поводом друге збирке), мада ми овог пута не пада на памет да оцењујем.

Курт Вонегат, 2BR02B. Наслов је оно како је Курт цифрама представио чувену Шекспирову to be or not to be. Иначе у својим саветима Писање са стилом исти аутор наводи ту фразу као пример тога како се нешто јако може рећи са фразом у којој најдужа реч има четири (то је у преводу, заправо три - оп. А.) слова. Иначе нула је изречена старинским naught, које се чита као нот.

Прича је дистопија и упозорење писца као што је и (вероватно комплекснија) Харис Берџерон истог аутора. Али док је отворено интерпретацији (има у истом броју Књижевне фантастике) јери аутор у тој причи упозоравао на нешто или се спрдао са онима који упозоравају (зашто не би могло обоје?) у овој краткој причи је јасно да спрдње нема, али има јетког хумора!

Поређење са остатком (домаћих) аутора добро дође, само треба имати у виду логику статистике - свет је много већи, па и англофоно тржиште; ако се бира оданде лако је наћи боље од најбољег које имамо овде. Ако је ово наше крем, какав год да је, оно је крем де ла крем. И то треба имати у виду.

Горан Скробоња, Лифт. За ову причу стоји да је старија, из 1992. године, па је занимљиво видети нешто писано тада, у замишљеној ситуацији ђе Срби владају галаксијом, или барем срБски бизМисмени. Мада нема ту много галаксије, цела прича се догађа у насловном лифту, односно ко зна где, кад се изиђе из истог. Ту имамо синтетичке дроге и инсектоидна чудовишта, полуделе људе, пунокрвни космички ужас. Дакле лавкрафтовски.

Илија Бакић, Просјак. Одлична минијатура где главне личности нису људи него ботови (мисли се на оно што се у техничком жаргону зове бот, не на сендвичаре, у том случају би претходна реченица била занимљивија, а прича? рецимо оно - немојте то пробати код куће). Никакав проблем да се људске активности као што су просјачење, изнуда или уцена пребацују међу артефакте које је уосталом човек створио...

Адријан Сарајлија, Зрно. Ја као читалац прича имам пар проблема, не знам како је са читатељком овог блога... Наиме, ако читам више (кратих) прича једног писца, стилски и тематски уједначених, тешко ми је да их међусобно разликујем. Ако читам приче различитих аутора такав проблем не би требало да постоји (нису ваљда сви епигони) али може да се догоди да после две јако добре приче трећу прочитам али је ни не замијетим. Ерго, Адријане, жао ми је. Можда је и до приређивача збирке, али ако је тешко изборити се за пажњу у конкуренцији, није и немогуће, а ти ниси успео. Нисам практично ништа запамтио (осим да је уређено по данима и неке крунисане пацове), а како је ово блог немам намеру да се враћам да бих искоментарисао.

Павле Зелић, Рибе ходају. Почиње као еколошка моралка, али се трансформише у добром смеру - ка крими заплетима и елементима пре телесне него космичке страве. Ако ће неко да се (више) плаши Амазона и околине, успео је Павле, уз остале користи које од хорора имамо. (Нашминкана ко Ријана/ Вода пуна је пирана - било је јаче од мене да овде бацим треп риму коју сам чуо на базену)

Зоран Јакшић, Дубрава. Нешто што се дешава код нас на Дунаву, мада не знамо када. Почиње са упливом словенске традиције, уз контраверзни Нав (овде као име), да би прича отишла ка научној фантастици, кроз путовање јунакиње Ведране. Но као да ова транзиција није прошла баш најбоље. Можда је Јакшић могао да задржи ранију причу.

Иван Нешић, Обасут пољупцима у ноћи без месечине. Можда је дужина наслова обрнуто сразмерна литерарним амбицијама дела, ко зна. Тек, ово је прича у јасном стриповско-мангупско-вулгарном стилу. Обрт, ако је то обрт, води занимљивој сцени, али сасвим очекиваној тропи да силеџија настрада. Мој проблем са оваквим причама је што су оне биле заправо мејнстрим фантастике неђе почетком века - писали су тако многи, скоро сви, приче, можда и романе али то се не сећам да сам читао.

Александар Жиљак, Der Eiendrache. Заправо симпатична причица о две агентице које краду тајно оружје пред почетак Великог рата. Однос хероина може да подсети на Марију Оршић и серију Сенке над Балканом, али с обзиром на учешће тајних криминалних друштава, пре над причом лебди дух Totenkopfa.

Дарко Тушевљаковић, Људске Вибрације. Најзад ево једне комплексне приче. Морам признати да ми се почетак уопште није свидео, није стилски, јер одише стилом супротним Нешићевом. Па не морамо писати као паметни књишки људи, које је у пјесми помињао Џони. Ипак, нешто ме вукло, прича од почетка даје онај добар осећај да нешто треба да се догоди и догодило се. Можда је стил заправо погођен, ако треба да нам представи свет психички оболеле старице, да бисмо дошли до онога што је преживела. Она и њена ћерка, која (барем споља) непогођена представља добар контраст.

Ото Олтвањи, Очи боје биске. Овде је захуктавање, које често видимо као увод приче, 1:1 - помињање Монти Пајтона јесте кул (наглас се смејала на чуђење околине), али неке опсервације спроћу 'ex-YU' (преврне ми се желудац на тај појам, а овде некако паше) су превише политички коректне. Није ваљда то било мењано... Биска је иначе веома јака истарска ракија.

ЛМ, прича је сасвим добра, одлична штавише. Осамдесете прошлог века и Немци на "нашем" мору. Писао сам ја причу у којој се враћам у то доба да бих посаветовао сам себе (Dark, si claro), овде је наравно нешто друго. Али имамо не један, него два обрта! Тако то раде мајстори. Да ли је или није било силовања? То је решено, али можда битније питање остаје - сачувати ли (нова) сећања или не...

Зоран Живковић, Сусрет пред кућом. Постмодерна (писање о писању) испричана класично, мада једноставнијим стилом од Дарковог. Благо речено - нисам фан. Доајен наше фантастике који се толико потрудио да је приближи мејнстриму да је на крају престао да пише (макар научну) фантастику. Исти је имао став да пре пола века не треба почињати писање, ако гледамо само њега пре ће бити да је требало увести горњу старосну границу.

То би било то. Пресек пресека све у свему стања у нашој књижевној фантастици, код оних који пишу приче довољно кратке да њих више овде стане... Следеће је оно што би изгледа и етаблираним величинама била корисна лекција - Вонегатови савети како писати. Најважнији је изгледа онај да је тема битна, да прича треба да пренесе поруку. Управо зато основао сам књижевни клуб Приче носе поруку.

Иван Вукадиновић