Uspon i pad Čoveka u visokom dvorcu

Verujem da je serija bila željno iščekivana i da je prva sezona ostavila dovoljno utisaka da ne bude makar odmah žestokih kritika (osim kod onih koji su prosto pljuvači). Druga sezona, što se mene tiče barem, bila je mnogo bolja, uključujući jedan od najboljih finala sezone, makar što se tiče serija koje sam gledao, a gledao sam svašta... Onda je usledio pad, što ne kažem samo ja nego recimo i gledanost serije (a bilo je i okrivljavanja publike). To je ono što vidimo u naslovu bloga. Ali krenimo redom - prvo neke kritike, onda karakteri, problemi u samoj ideji (nešto u vezi pokreta otpora), pa sezone od druge do četvrte...

Nisam gledao mnogo prikaza/kritika serije, uostalom imam svoje mišljenje koje se nije promenilo i ako sam video nešto novo. Uzmimo na primer kraći klip po kojem je to najgori show alternativne istorije i sledi zamerka da se u seriji "ništa" ne događa, što bi se moglo reći ako bi se recimo poredilo sa Handmaid's Tale (videćemo jedno uspešnije poređenje), ali ne treba zaboraviti atmosferu serije koja je uspela da prenese atmosferu romana i da je dovoljno uobiči da bi bila gledljiva (a da nije Linčov rad), kako već rekoh. 

Kako to obično biva, duži klip je makar ozbiljnije rađen. Uglavnom se ne slažem sa izrečenim, mada cenim mišljenje koje retko čujem - implicitno je rečeno da je četvrta sezona najbolja (mada se i tu zamera recimo onaj famozni kraj). No složio bih se sa opisom po kojoj se u svakoj sezoni problematizuje određena grupa: prva sezona - Jevreji (u japanskoj okupacionoj zoni); druga sezona - Amerikanci japanskog porekla; treća sezona - LBGTQ+, ma znate već QWERTY (mada je meni to više delovalo kao jeftina egzotika) i četvrta sezona naravno crnci (kojih već ima proporcionalno u prethodnim sezonama). 

Takođe bih se složio sa zamerkom da ovde nemamo ideološke posvećenosti, kakve recimo imamo u Handmaid's Tale (npr. lik Serene Joy), osim kod Gausmana koji je jedno vreme rajhskancelar (na korak do pozicije firera) ali ipak ostaje sporedan lik. Njegova ideja da se sprovede nuklearni holokaust kao posledjni rat, deluje kao hvale vredna (što se tiče zanosa i racionalne ludosti), ali je naravno totalni idiotizam, osim što je veoma opasna. To ćemo videti do kraja serije, u manje dobre dve poslednje sezone. Ostali junaci deluju sa osnovnim ciljem preživljavanja, bez obzira da li protagonisti ili antagonisti, na samom vrhu vlasti ili sledeći na listi za odstrel. Dobro, ima i umetničkih ambicija, seksualnih sloboda, etc.

Mada se ovo preživljavanje može shvatiti i kao pozitivna osobina serije, umetnička namera, uostalom odlično se uklapa u sivilo serije. Kad kažem uspon i pad ne tvrdim da su poslednje sezone negledjive, svaka epizoda je gledljiva, barem nema u potpunosti dosadne. Osim toga, uspelo se da završnica svake sezone bude dramatična na svoj način. A sad krenimo redom, od karaktera do samih sezona.

Likovi

Likova naravno ima dosta i zanimljivo je da se oni uglavnom ne menjaju, ili barem deluju ubedljivije oni koji se ne menjaju. Zato ćemo krenuti od onih kod kojih je character arc izraženiji. 

Robert Childan, vlasnik antikvarnice i švercer, ne počinje kao pozitivan lik, mada je od početka zanimljiv i vidi se da nije ni negativac. Motivisan uglavnom željom da preživi, uz to i zaradi i (očigledno) radi ono što voli. Frustriran položajem belca u japanskoj okupacionoj zoni on kao da traži svoje mesto u rasnoj hijerarhiji. U knjizi vidimo njegovo olakšanje kada ga Kinez vozi u rikši (američkih Kineza nema u seriji); u prvoj sezoni kako Japanci (kojima se šlihta) reaguju na njegove štosove o Jevrejima (ili beše crncima)... Kroz zaplete ulaziće u odnose sa buntovnicima i razviti čak prijateljske veze. Igra ulogu nekakvog kurira između Kampetai (policija), Džakuze (mafija), Otpora... i tako sve do ambivalentnog odnosa sa BCR (crni otpor). Childan će razviti pravo divljenje prema japanskoj kulturi i želju za pripadanjem koja je delimično nagrađena - brak sa ženom koju je na početku plaćao, ali on ne može sa njom da ode za Japan.

Takeshi Kido je opasan inspektor Kampetai (kad su SS-ovci zaduženi zapletima oko sudbine sveta, on bi bio SS-ovac iako u službi ipak drugačije Imperije) u prvoj sezoni je jednako oštar prema buntovnicima i nacistima (i jedni i drugi su pretnja Japanu). Realističan, on učestvuje u spasavanju sveta zajedno sa ministrom trgovine svoje zemlje (nažalost neće biti opisan) i obersgrup... budućim rajhsmaršalom Smithom. U tome mu je pomogao Jevrejin Frink koji je organizovao napad na Kampetai u kojem su poginuli svi na višim funkcijama od njega (uključujući jednog stereotipnog ali zanimljivog generala), a on sam je ranjen. U nastavku on će imati ličnu vendetu prema Frinku (takođe neopisan), dok razvija frenemy odnos sa Džonom Smitom, glavnim američkim nacistom. Ključni prelaz se odigrava tek na kraju, mada je sve vreme izgledalo da Kido ima potencijal za to. On koji je postao čak stilizovani simbol opresije (dakle Japanac, a ne nacista) će predložiti carici da Carstvo Izlazećeg Sunca napusti pacifičku obalu Amerike. A on sam će ostati (što nije mnogo logično, al daleko od toga da je najnelogičnija stvar na kraju serije).

Juliana Crain, po mnogima najslabiji, problematičan, izgleda čak hejtovan lik. Preteruje se oko nekih detalja koji su inače bili nepotrebni (njena aikido veština), a ja ne vidim problem ako lik u seriji greši... čak i ako mnogo greši. Njeni motivi su ispravni i to vidi i sam Abendsen (The Man in the High Castle, himself). Ne nije kod nje ono da neće žrtvovati jedno dete zarad spasa sveta, kod nje je upravo odbijanje da žrtvuje dete "spasilo svet" (sprečilo nuklearni rat i ostavilo ga da tavori u podeljenom svetu do neke nove nade...). Njeno verovanje u Džoa (sin pomenutog rajhskancelara Gausmana, neće biti prikazan) iako je naci (mada vidimo da nije odan ideologiji, nego ličnosti, na kraju svog oca kojeg je lično morao ubiti) je svakako, po sebi, slabost. Ali vodi nekom razrešenju. Problem je što kod nje nema ni želje da se sagleda neka šira slika, izvan ličnih motiva, iako ona učestvuje u velikim događajima. Ali to nije samo problem kod nje, nego kod Džona Smita koji ima mnogo više vlasti. Vremenom ona možda postaje čvršća, ali nema velike promene.

Helen Smith, žena Rajha, žena glavnog američkog naciste, što je John Smith. U početku odana nacistkinja (el se tako kaže?), ali ne odana ideologiji (što videsmo nije skoro niko), već pre svega Rajhu kao svakodnevnom poretku u kojem su naravno ona i njeni privilegovani. Ona će uvoditi red i ako neko u krugovima prijateljica (naravno top nazi) previše priča. Sve se menja (ili se ne menja) sa otkrićem defekta njihovog sina, sa kojim bi mogao živeti, ali ne u Nazi Reichu. I kasnije kad se on sam prijavi i ode u sigurnu smrt. Bekstvo sa ćerkama (kada one treba da budu pregledane, dakle opet motiv je spas porodice) u Neutralnu Zonu zapravo nije pobuna, pošto njen muž sve vreme zna gde je. Njen povratak njemu... Kao i kod Kida, prava promena nastupa na kraju kada ona aktivno sarađuje sa Otporom i odbija da dovedu alternativnog sina iz univerzuma u kojem USA postoji. Dakle odustajanje od spasa svoje porodice po svaku cenu (možda je akcenat na onom "svoja", iluziji kontrole koju roditelji imaju u odnosu na sopstvenu decu). 

John Smith Reichskanzelar, American Reich. Naravno da njegovo ime nije slučajno, a ne znam jeri slučajno to što u kritici serije to nije primećeno. Naime, u dužem klipu postoji zamerka za "normalizovanje nacizma", tako što se nacisti prikazuju kao "ljudi sa svojim problemima". Dok će o tzv. moralnom sivilu još biti reči, sad treba reći da je zapravo pokazano da svako može biti nacista, otprilike kao u filmu Conspiracy iz 2001. (nećete valjda reći da je to što je lik kojeg tumači Kenet Brana nesumnjivo imao šarma neko normalizovanje nacizma). John Smith je nesumnjivo prikazan kao everyman.

Slažem se sa onim rečenim u klipu da je on najbolje opisan lik. To je i lik koji se najmanje menja. On je nacista po tome što sprovodi vlast države koja se zove Greater Nazi Reich, a ne po tome što je sledbenik ideologije. A to radi zbog spasa svoje porodice, koliko i zato što uživa u moći (a izgleda da je najviše uživao kada je smestio fireru Himmleru). Lik je nesumnjivo učestvovao u genocidu nad Jevrejima i crncima, ipak je imao ono što Orwel zove common decency da bi odbio bacanje atomske bombe na američki grad koji se najviše buni posle smrti Hitlera (Savana, Džordžija). Za sprečavanje zavere i nuklearnog rata imao je možda ličnih motiva. Izneću sad smelu tezu da njegov najveći greh nije odbijanje zaokreta u američkoj politici (korišćenje funkcije da obnovi USA) nego odbijanje da se odrekne kontrole nad svojim "sinom", alternativnom verzijom, koji je u paralelnom univerzumu. Tu je zanimljiva paralela sa Kidom koji takođe ima problema sa sinom, ali ga pušta da ode na kraju. Tu nastupa kraj Džona Smita, a sa njim, makar simbolički, i Američkog Rajha.

Slon u prostoriji

Dakle, mi ovde od početka imamo otpor dvema silama koje su već pobedile Ameriku i podelile bezmalo čitav svet. Ono što prosto vrišti svakome ko gleda i očekuje nekakvu logiku je pitanje strategije - šta posle prvog poteza?! Kako videsmo Japan jeste slabiji, ali je liberalniji - proterati Japan znači pozvati naciste. Zapravo u četvrtoj sezoni vidimo baš tu opasnost. Ali pobune su i u Američkom Rajhu, akcije su nekad (labavo) koordinirane, dok bi proterivanje jedne sile sa američkog kontinenta ohrabrilo one koji bi da proteraju i drugu...

Imati u vidu da ovde imamo, kao i obično u životu, odnos snaga kao nešto najbitnije. Napraviću ekskurs podsećanjem na najpasivniji mogući otpor - štrajk glađu. To ima smisla jedino u dva slučaja: ako je vlastima stalo do nečijeg života, makar bio politički protivnik; ako njima i nije, da ima neko treći da ih natera. Margaret Tačer nije imala nijedan od ova dva problema pa je neke štrajkače pustila da umru od gladi.

Ovde je naravno drugačije, ali u osnovi isto. Recimo da si naneo ozbiljne udare nuklearnoj sili koja se neće libiti da takvo oružje upotrebi i na "svojoj teritoriji" (što vidimo u drugoj epizodi). I šta si onda dobio!? Ispada da je otpor nacistima sličan otporu nekoj vanzemaljskoj invaziji. Džaba što su bića nadmoćne inteligencije smrtna kao i sam čovek, ako oni nas mogu potpuno da unište, a mi njih ne.

U drugoj sezoni je ovaj problem (što se tiče autora serije) rešen tako što je lopta prebačena na drugi teren - moralnosti nekih sredstava - što ćemo videti u nastavku. U četvrtoj sezoni vidimo praktično rešenje problema, ali to nije do nekakvog Otpora, nego baš do američkih nacista, onih koji imaju vlast (sic!). S obzirom da Reich drži preko sto Bombi na američkoj teritoriji onaj ko je na vlasti bi se mogao otcepiti i koristiti ih u nekoj MAD strategiji ucene. Ali da li su Nemci tako naivni i površni da to oružje prepuste američkoj kontroli? Ako nisu, kako doći u posed istog? Zapravo, to je ono što bismo mogli očekivati u nekom nastavku, radnja na to ukazuje, ali serija je efektivno (mada ne i pametno) završena, pa se neću ni ja time dalje baviti.

Druga sezona - uspon

Prva sezona je bilo odlično upoznavanje sa situacijom i karakterima, u drugoj se radnja razmahala. Mogle bi se i tu naći neke zamerke. Malo je previše pažnje posvećeno ženi japanskog porekla koja se bori protiv Ponsa (dakle Japanaca i njihove okupacije) i svim paradoksima koji slede iz njene saradnje sa Amerikancima (recimo da je Jevejin isto belac, rasprava se rešava ljubavnom aferom...). Nikakvo iznenađenje nije bilo kad saznajemo da je Džo sin jednog od glavnih nacista iz Berlina. Lik Gausmana je dosta zanimljiv, jopet bilo je očekivano da je on glavni zaverenik, po fazonu uvek je onaj u kojeg najmanje sumnjaš (reče Ned Flanders u liku đavola). Ipak, vizija mračne utopije baš nekako dolazi uz lik naizgled dobrodušnog inženjera, a ne nekog zloglasnog naciste kao što je Himmler (još gori Hajdrih samo je bio šraf u mašini zavere).

No sve nekako kulminira do kraja sezone, sa ubistvom (trovanjem) Hitlera, promenom vlasti u Berlinu i planovima za nuklearnu anihilaciju Carstva Izlazećeg Sunca. Prikazati eksploziju mnogo jače bombe od uranijumske (hidrogenska bomba) ludom nacisti je kao pokazati heroin narkomanu. Ali tu eksploziju nisu izazvali nacisti, ona je bila negde na Pacifiku, duboko u japanskoj imperiji, što se može i proveriti. Dobija na smislu cela Tagomijava ekskurzija u našu realnost, to što njegova (alternativna) porodica učestvuje u antinuklearnim protestima za vreme Kubaske krize. Posle neka kukaju kako se u seriji ništa ne događa. 

Vidimo i kako je moguće uticati čak i na naciste - prvo im pokažeš silu, onda ukažeš na zaveru, negativca (i za njih) u vlastitim redovima. John Smith je znao kako to da uradi kad je dobio snimak megaeksplozije i dokumenta koja ukazuju na izdaju.

Za to vreme Pokret otpora ne sedi skrštenih ruku, pa je malo falilo da sam Smith bude no more, zahvaljujući jednom drugom snimku - na kojem njegov sin govori o svom defektu koji on skriva (u ovoj seriji sve puca od filmskih traka). To je prilika za moralni apsolutizam Juliane Crain, a moralni relativizam glede odnosa otpor - nacisti. Zar ima sreće od te veće! Tako vidimo zašto je jedina budućnost u kojoj nije San Francisko pretvoren u jezero vatre ona u kojoj je vođa Otpora (inače pravi otac Džulijanine sestre) nađen mrtav u nazi uniformi - naravno da je i to na traci, kod Abendsena.

Naravno, ovakva "relativizacija" (zapravo etički paradoks) se neće svideti nekome, pa da nešto ukratko kažem. Kao neko ko više voli moralno sivilo imao sam često zamerke na rad Dž. R. R. Tolkina. Njegovi fanovi su mi odgovorili da nije tako, jer Feanor i još neki su prikazani kao problematični likovi iako se bore protiv Morgota (kasnije Saurona i Mordora). Drugim rečima, crno ostaje crno, ali belo više ne šljašti. To dakle nije opravdavanje "tamne strane", a ako se to pokuša (?) rezultati mogu bisti smešni. Tako je i ovde. Nije pravdanje nacista ako se ukaže na moralnu problematičnost žrtvovanja jednog deteta, makar to bio sin top nazi oficira. U filmu Momci iz Brazila upravo Vizental spaljuje spisak Hitlerovih klonova, tada još nedužnih dečaka. Inače je i ovaj naš Drugi svetski rat zgodan da se ukaže na moralno sivilo istorije - pogledajmo ko se sve, sa kakvim motivima i kakvim ponašanjem na kraju rata i odmah posle borio protiv fašizma, što naravno ne znači da se protiv istog nije trebalo boriti.

Treća sezona - stagnacija

Pošto sam odgledao drugu sezonu (i to prijavio), dobio sam dojave da su treća i četvrta sezona sranje. Zapravo sam na tako nešto posumnjao na samom kraju druge sezone - kada se pojavila već ubijena Džulijanina sestra. Ne volim mnogo kad se povampire... Strahovao sam da će njena pojava biti uvod u loš zaplet, a zapravo zapleta nije ni bilo - ona je ostala neiskorišćena, kao i cela priča o Putnicima (između svetova) koja se na kratko pojavljuje. Smith je na kratko video zarobljenu putnicu (iz našeg sveta?) i... ćorak! 

Zato već iz prve epizode vidimo na čemu će biti naglasak i da je ideja već ponestalo (rekoh na kraju druge sezone da je sve rečeno). Treba se setiti da fantazmagorični karakter Dikove knjige i atmosfera stvorena u prve dve sezone zapravo ne traži mnogo objašnjenja. U nedostatku ideja vidimo sada da postoji neki Rajshmaršal Severne Amerike, Smitov nadređeni, saznajemo ponešto funkcionisanju marionetske države American Reich, koja se sad tek zvanično pominje, njenog ministarstva propagande, etc. 

Taj Rajhsmaršal je prikazan kao fićfirić, nešto kao Mozli. Imenom George Lincoln Rockwell bio je u našoj istoriji osnivač Američke naci partije (baš tako, Amerikanci stvarno ne znaju da je taj izraz uvreda), samoproklamovani firer i negde je okarkterisan kao egzibicionista. Pitanje je kako bi neko takav u našoj istoriji u nekoj drugoj zaista bio od koristi nacistima. Inače ni kod njega ne vidimo neku ideološku posvećenost, samo lične ciljeve. Zato vidimo alternativnog Huvera koji je u ovoj seriji konstantno neubedljiv, skoro pa smešan.

Preći ću na još jedan vid šlajfovanja u trećoj sezoni, ali pre toga jedna neopevana glupost. Kako je Rajh uveo neku vrstu naftnog embarga na Japansko Carstvo, eskaliraju nestašice goriva u Pacifičkim Državama, što vodi do protesta. Kod Japanaca su protesti uopšte mogući iako bivaju silom ugušeni. Inače, opravdanost protesta protiv vlasti koja je pod opsadom (kao da opsedatelji nisu krivi) realna je koliko i u seriji House of the Dragon (ili ranije Game of Thrones). U sred te šorke sa policijom u scenu ulazi budistički monah koji se bukvalno samospaljuje! Pomislih koliko li je nas trebalo da se spali tokom neopravdanih i ničim izazvanih sankcija devedesetih...

Onda tu su i LGBT aktivnosti, zapravo saznajemo da je lebensborn Nikol (mnogo ubedljivija u drugoj sezoni, zapravo taj nazi youth fazon mi je čak realan što ne znači da je pozitivan, ima ko to takođe ne shvata) biseksualna. Tu je i američka (naravno naci) novinarka, čija je jedina svrha bila da njoj bude devojka. Lično nisam to video kao propagandu, nego kao kopiranje dekadencije viđene u filmu Kabare i seriji Babylon Berlin, iako je to pre dolaska nacista na vlast. A ako želite da vidite nacistkinju u takvoj ulozi, tu su Senke nad Balkanom 2 i fenomenalna Marija Oršić.

Sve ovo može čak i da zainteresuje, posebno kad spletke dođu do Džona Smita, pa vidimo njegovu konfrontaciju sa Huverom i Rokvelom, kako Himler presuđuje... Ali je daleko ispod onoga viđenog u drugoj sezoni, a jeste robovanje stereotipima. Ipak, u ovoj sezoni ima neki zaplet, Japanci su dosta zanimljivi, Frinkov kraj (kada mu Kido odrubi glavu to je svojevrsni oblik poštovanja), uopšte zaplet sa Čildanom u Neutralnoj zoni, akcije Džoa kod Japanaca i odnos sa Džulijanom kao njegov kraj, njena sećanja u kojoj on ubija nju pa sebe (takođe kasnije neiskorišćeno), tu je Jahr Null i naravno efektan kraj, mada ne toliko jak kao kraj prvih dveju sezona. I naravno ne zaboravimo Nebenwelt, plan naci-osvajanja našeg i drugih paralelnih svetova (ima treći, četvrti, peti svet... ali je autorima serije izgleda bilo naporno da to obrađuju), što nam barem donosi dosta efektne scene.

Četvrta sezona - pad i...

Nedostatak ideja i smišljanje u hodu, nešto im je (autorima) palo na pamet, ili im je neko pomogao (kako bi rekao Nepomenik kad pokušava biti duhovit). Treća sezona pati od klišea, problem četvrte sezone je wokenes.

Naravno da mislim na BCR (Black Communist Rebelion), pa drazjasnimo. Da se razumemo, nemam ništa protiv da crnci imaju uloge, naravno tamo gde ima smisla u priči. U japanskoj okupacionoj zoni ne sprovodi se rasni genocid, pa ima crnaca, vidimo ih uzgred i u pokretu otpora (u prve tri sezone). Kao i ostali, oni su okupirani građani, ranije (ili i dalje) Amerikanci, pa što se ne bi priključili mogućoj pobuni. U principu isto važi i za Jevreje, pa je Frink lik kojeg ima i u Dikovom romanu, nekome kome je u Rajhu garantovana smrt, ali kod Ponsa mu nije garantovan život... on će se snalaziti kako zna, vremenom će ojačati pa preuzeti proaktivnu ulogu, uzvratiti udarac... U Američkom Rajhu nema crnaca, pa ne bi imalo smisla da se takva uloga pojavi, ali bi itekako imalo smisla prikazati kako su stradali - što ovde vidimo samo kroz priče onih koji se bune - protiv Japanaca.

BCR se ne pominje uopšte u prve tri sezone, onda imamo godinu pauze, pa pobunu toliko moćnu da može da otera japansku silu sa pacifičke američke obale (sic!). To je, dakle, klasični PIDOOMA (ovoga puta ne argument nego zaplet), nešto čega je inače bilo dosta u Battlestar Galactica. Osim toga, imam dosta logičkih i etičkih zamerki. Najmanja je ta da su oni u poziciji sličnoj Jevrejima koji su pred nacistima pobegli u fašističku Italiju u kojoj do kapitulacije nije bilo holokausta. I tamo u podređenom i klimavom položaju, neki su se verovatno pridružili ljudima protiv sistema (pokret otpora, partizani - praktično ih nije bilo do te kapitulacije), kasnije su samo tako mogli da prežive, ali nisu imali etnički pokret otpora. Ovde vidimo sve to sa kopiranjem američkog pokreta za prava (koji bi u našem svetu bio smešten u iste šezdesete), teatralnost, kao da slušam Martina Lutera... Dakle nešto prosto bačeno u kontekst MIHC sveta. 

Pokret je komunistički (što se radnje tiče, onoga što vidimo) samo po tome što koristi oružje pobunjene Kine (vidimo petokraku na pištolju, nije uopšte rečeno ko se tamo buni) i po jednoj uzgrednoj primedbi izrečenoj u krevetu dok par protagonista izvodi one smešne radnje. To opravdava ono C u akronimu. Naravno, mi možemo dokonati da su ubacili to "komunistički" zbog radi popularnosti antife (loša procena), koja u današnjoj Americi nema nikakav smisao. Tako možemo proceniti i one drugoameričke gluposti, kad vidimo da oni ne žele da istaknu američku zastavu (zbog onog što je bilo) čak i ako bi im to pomoglo u ratu koji skoro sigurno gube. U stvarnoj istoriji veliki broj crnaca se borio pod tom zastavom, kao što su Navaho Indijanci ustupili svoj jezik za kriptogafiju američke vojske. Izgleda da više poštujem američku zastavu ja koji sam bio pod bombama aviona sa tim oznakama, nego oni koji su joj se zakleli na vernost.

Kao i drugi pokreti otpora i ovaj ima problem koji navedoh gore u odlomku Slon u prostoriji. Problem je barem najzad uočen i adresiran i data je naznaka kako može biti rešen (videti gore, da ne ponavljam). Slično Marvelovoj Vakandi oni imaju problem da uopšte sarađuju sa belcima (teoretski svim ostalim, mada imaju neke neobjašnjene veze s Kinezima). I taj je problem nekako rešen. Čak će obećati da niko neće biti pod čizmom, obratiti se celoj Americi hakovanjem signala, etc. Ali oni zapravo ništa ne nude, ništa ne vidimo! Simbolički se to vidi po detalju velikih japanskih zastava koje nisu sklonili ni kad se okupator povukao... Biće da u današnjoj Americi (ekstremna) levica i desnica takođe ništa ne nude, pa to onda i ovde vidimo. 

Ipak, ima razloga zbog kojih valja gledati i četvrtu sezonu. Pre svega zbog neke back story Johna Smitha, njegovog puta u naš svet (scena sa crncima kojima ne dozvoljavaju da uđu američku kafeteriju, reakcija Smita i njegovog sina, nešto je što je trebalo da se pojavi). Videćemo kako je Smith promenio stranu, koje kompromise (čitaj: izdaje) je zbog toga "morao" da napravi, kako ga boli podsećanje na isto i kako on (a i žena mu Helen) na to reaguju. Vidimo kulminaciju (paralelno sa potvrđivanjem "neograničene" vlasti u Američkom Rajhu) njegove težnje da spasi porodicu, i kako mu to izmiče kontroli. Paralelno vidimo i životnu priču Takeshi Kida, moram priznati da mi je ta priča nekako promakla dok sam gledao, a post festum sam povezao neke stvari. 

Kraj, rasplet, ipak nekako ima smisla (ne mislim tu na poslednju scenu). Deluje preterano kad Smitov nemački kompanjon pobije celo rukovodstvo Rajha, dok se sam Smit pobrinuo za Himlera. I to bi onda trebalo da tako prođe... Podsetilo me je to na Skarfejs, kako se lako stiže na vrh gangsterske piramide. Pa... i ovde imamo lični režim, dakle onaj kome je jedini legitimitet davao Adolf Hitler. Kad njega nema imaćemo inherentnu nestabilnost, situaciji u kojoj se fireri menjaju po logici king is dead long live the king i slično... Tako je moguće da Smit sprovede svoje planove u Berlinu, umesto da otcepi Američki Rajh, što mu saradnik (njegov ratni drug, inače lik o kojem ne saznajemo ništa) savetovao. 

Nestabilnost sistema je preneta u Ameriku uz pozitivan i negativan činilac. Pozitivno je što su oficiri oni koji su se borili za USA, prešli pod moranje na stranu Rajha, etc. Nema tu lojalnosti, a ako neko povede u drugom smeru, kada su se već Japanci povukli... Negativno je što sigurno imamo na američkom tlu čisto nemački faktor, a ipak ima i "ispranih mozgova" (uključujući Smitovog sina koji se sam prijavio kad je saznao da je "defektan"), tako da ipak ideologija ima neku ulogu. Mi ne znamo na kraju šta je bilo, vidimo samo da je onaj Smitov drugar povukao naređenje za napad na San Francisko. Zato je kao element nade (jopet niotkuda) ubačen onaj dolazak kroz portal raznolikih ljudi "odasvud", vidimo samo njihove siluete i da deluju nekako ... radosno. To je poslednja scena.

Slično Galaktici, ovde imamo nerešenih misterija, mada u mnogo manjoj meri. U trećoj sezoni se Putnici (između svetova) čak pominju kao pojam, putnici koji nisu pod kontrolom Rajha, pa onda osim Džulijane ne vidimo nijednog takvog. Vezano za nju je i ona stalno ponavljana scena u kojoj Džo ubija nju pa sebe. Jeri to rešeno kad ga je ona ubila? Ne bih rekao, jer to se dešava u paralelnom/mogućem svetu, neki alternativni Džo je mogao da se pojavi... Kad sve pogledamo, koliko je gluposti ovde bilo, mogli su da pokažu ono gušenje pobune u Beogradu, koje je pomenuto.

Umesto zaključka - vaskrsenje

Međutim, ako bismo seriju gledali kao ličnu priču, došli bismo do drugačijeg zaključka (ali time ne bismo porekli da su svakakve gluposti ubačene). Treba paralelno posmatrati Kida i Smitha. Kido jeste neko ko je odan ideologiji, možda bolje reći ideji, japanskog San Franciska, uopšte pacifičke obale. To nije isključiva ideja, pa kod njega imamo različito postupanje u raznim situacijama. I on, kao i Smith, ima momente sumnje, koje vidimo kroz glumu (izraze lica, držanje...). Nekako je naglo ubačen Kidov sin (biće da su se autori i toga samo setili), ali ta izmena ima smisla. 

Razlika Kida i Smitha je što je Kido odustao od kontrole. To me podseti na jedan klip o simbolici broja 666. Taj broj je "šestica na steroidima". Šest je broj koji označava savršenstvo materijalne kreacije (broj dana koji je Bog stvarao svet). Sedmog dana se Bog odmorio, prepustio je kontrolu, ali Antihrist nije. Iako nam tako ne izgleda, Bog nije control freak, ali vladar ovoga sveta jeste.

Ivan Vukadinović