Фантазмагорија и реалистично

 

Можда није питање можемо ли веровати уметничком делу него шта заправо значи веровати. Шта значи ако те аутор лаже? Већ сам писао о томе. Није то питање које је до сада било запостављено, далеко од тога. Књижевна критика користи речи као што су чудно и чудесно, односно разликује те појмове. Добра за анализу су дела "мејнстрим" књижевности, или што би рекли класици. Рецимо на пример Гогољ, згодан због преласка романтизма на реализам, елемената фантастике и друштвене критике (коришћења фантастичних елемената да се прикаже реалност међуљудских односа). Ја ћу се ствари бавити на нешто другачији начин...

Фантазмагорија има нешто другачије значење од оног у којем је ја користим. Уместо прецизне дефиниције, изразићу се описно. Рецимо да неко пише као да је на дрогама, а јопет испада нам сасвим уверљиво. А то је у уметности најбитније. Аристотел је у Естетици рекао - не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво. Уверљивост се постиже на различите начине...

Гротеска није иста ствар. Тамо се представља нешто очигледно невероватно, а уверљивост се постиже кроз однос са стварима које заправо описује. Реч је о иронији. Гротеска може бити реалистична (Толкинови Орци), али такође и фантазмагорична (исушивање Средоземног мора код Филипа К. Дика). Иако је реч о карикирању, често нам уопште није до смеха.

Реалистично је осећај, а не фактицитет. Иначе ниједну фикцију не бисмо могли сматрати реалистичним, да би добили такав осећај требало би на почетку да стоји оно "према истинитим догађајима" или можда "имена актера су измењена". Очигледно је да није тако, да верујемо, барем док дело читамо, гледамо, дакле "конзумирамо", много чему што се није догодило. Верујемо наравно и фантазмагоричном. 

Али вратимо се ономе шта заправо значи веровати?! Кад сањамо на неки начин верујемо сну. Чак и ако желимо да се што пре пробудимо (што би на неки начин била "свест" да смо у сну а не на јави, са друге стране свако је у свесном животу имао такве моменте...). Постоји појам ониричне фантастике, али се нећу на то ограничавати, јер најгори су кошмари на јави. Не говорим ни о хорору, за који кажу да је "ја-жанр", а дела која ћу поменути углавном су "ми-жанр". Најзад, није ли стварност често фантастичнија од фикције, фантастичне или не, фантазмагоричне или реалистичне. QAnon Shaman је сасвим "реалан" лик.

Фантазмагорију од реалистичног ћемо разликовати кад касније, пост-фестум, "ствари посложимо", што се обично ради несвесно. Кад се пробудимо оно што смо сањали нам више није "реално", што не значи да је сан био незанимљив. Или да нам тада није било итекако реално. 

Кренимо зато од онога што фантазмагорија није, делује ми занимљиво да кренемо баш од фантастике. Дела тврде научне фантастике су по правилу реалистична. Код Артура Кларка и Карла Сегана се жели да се поштују природни закони и постојећа научна сазнања, те да се она екстраполирају, да би се тако добило оно што зову novum. Занимљиво је како се у томе омане, чак и ако је радња смештена само неколико деценија унапред. Према Кларку је требало да 2001. године налазимо артефакте на Месецу и летимо људским посадама до Јупитера (у књизи чак Сатурна), а да рачунари буду (изгледом, димензијама) као они његовог времена. У стварности је било све супротно. Узгред, нетачно се сматра да су се мобилни телефони појавили у делу Star Trek. Први пут се помињу у делу Хелиополис Ернста Јингера, роману у којем се до небеса може, али су ипак некако далека. То дело је више фантазмагорично него реалистично.

Но занимљиво да су дела епске фантастике често такође реалистична. Господар Прстенова је дело које нам делује сасвим реално, истина у једном сасвим другачијем свету. Реалистичност бајки (Толкин је оно што је писао звао fairy tale) постиже се оним "некада давно". Или Star Wars: In a galaxy far far away... Што ипак не значи да је епска (и сродна дела научне фантастике, нисам склон стриктним одвајањима) обавезно реалистична. Друго име овог жанра је мач и магија, па угрубо можемо рећи да што је више мача делује више реалистично, што је више магије - више фантазмагорично. Често зависи од односа та два у једној креацији - па се по нивоу реалистичности разликују књижевни, стриповски и филмски Конан, рецимо. Може да зависи и од медија, врсте уметности којом се нешто саопштава. Али немојмо скретати од теме!

Филм Џокер је добар пример, као "стенд алоун" прича која је неки увод чувени суперхеројски серијал Бетмен, а да сама нема ништа по себи жанровски суперхеројско. Јасно је да је филм рађен као не-фантастика, већ као сурова реалност, како сам ја рекао за своје антибиографско дело. Али је ли тиме филм сам реалистичан?! Ништа даље од тога, атмосфера је од почетка до краја веома фантазмагорична. Како се то постиже у нефантастичној фикцији? Укратко то постижемо перспективом непоузданог приповедача. Ми не узимамо оно што смо видели здраво за готово... Па ако уметничко дело ваља, и данима касније ћемо размишљати шта се заправо догодило. Могу нам долазити разне теорије, једну своју о Џокеру овога пута нећу представљати. А "тачност" тих теорија заправо није битна, битна је сама зачуђеност.

Постоји нешто што је сасвим постојеће у оквирима "објективне реалности", а што нам даје осећај фантазмагорије. То је наравно лудило. Посебно ако нас исто наведе да преиспитујемо "нормалност".

Најзад зачинићемо причу нечим што би морало жанровски бити реалистично - кримићем. Јер питање на које одговарају дела овог жанра нам делује сасвим стварно - Ко је убица? Можда најпознатије дело овога жанра (иако класик или "мејнстрим" за оне који воле да деле) је роман Достојевског Злочин и казна. А ту одмах знамо ко је убио бабу, зар не (злобно би било рећи да је то једина ствар коју је неки јунак Достојевског заправо учинио). Ако улазимо у свест јунака већ имамо фантазмагорију, мада су ту много бољи пример нека друга дела Достојевског, пре свега Карамазови. 

Но, сада ћу се позабавити једним делом из овога века. У роману Видела Еленор Катон ми у првом тому заправо и не знамо да ли уопште имамо у случај, а у другом тому кад то сазнамо расплет је само делимичан. Како мајсторски! На неких девет стотина страница имамо одлично помешане реалистичне и фантазмагоричне елементе. Реалистично је оно што треба да нам дочара Нови Зеланд из времена златне грознице, уопште атмосферу Границе где закони тек почињу да се спроводе. Фантазмагорично је оно што заплет до краја чини отвореним, иако наравно делимично решеним - чак двоструко решеним (једном кроз расплет на суду, други пут кад се вратимо на те догађаје). Па опет доста тога остаје на нама да домислимо. При томе смо некако на ивици натприродног, тиме и жанровски фантастичног. 

Има још једно део које је веома занимљиво поменути у контексту овог блога - Пекићево Беснило. Али ја га нећу сада анализирати, остављам ономе ко је прочитао (а ко није сместа нека то уради!) да размисли о свој тој игри натприродног и природног, фантастике и научно могућег, наравно фантазмагорије и реалистичног на начин који смо овде описали. Посебно о ономе што је већ постала традиција енглеских зомби-хорора: чињеници да су "нормални" заправо гори од бесних. Али то је већ факат живота а не уметности, па превазилази оквире овог блога. 

Иван Вукадиновић

п.с. Наравно да не разматрам у смислу овог текста своја дела, не само зато што се блог већ одужио. То остављам својим читаоцима.

Види: Истина је да те лажем