Република а не демократија
Пад Тарквинија - негде крајем шестог века пре нове ере, како су Римљани сматрали - био је нови почетак за Рим: град је почео изнова, сада као "Република" (на латинском res publica или јавни послови) и уз читав низ нових митова о оснивању. Једна снажна традиција тврдила је да је велики Јупитеров храм на Капитолу, здање које је постало важан симбол римске моћи и чије су копије подизане у многим римским градовима, био посвећен управо првој години новог режима. Истина, био је освештан и, како се тврдило, углавном су га под краљевима подигли етрурски мајстори, али име онога који га је званично посветио и које је написано на фасади било је име једног вође нове Републике. Каква год да је била хронологија градње тог храма, а њу, истини за вољу, не можемо утврдити, сматрало се да се здање родило кад и Република и постало симбол саме Републике. Штавише, вековима је важио римски обичај да се сваке године ексер укуца у довратак храма, не само да би се обележио пролазак републиканског времена, него и да би се то време телесно повезало са здањем храма.
Мери Бирд, SPQR
Данас код неких либертера са англоамеричког говорног подручја може чути да постоји разлика између појмова републике и демократије, чак да чувени амерички Оснивачи нису ни помишљали на демократију (ако и јесу нису је сматрали много позитивном), већ су Сједињене Државе основали као Републику. Крајње поједностављено рационализација је следећа - демократија је диктат(ура) већине, док се у републици не може све изгласати. Међутим, ствари компликује и то што неки кажу да се ни у демократији не може изгласати било шта. Посебно кад имамо у виду савремени појам "либерална демократија" који је сумњив и контрадикторан, на шта ћемо се осврнути...
Став република-не-демократија можемо најједноставније бранити чињеницом да је и Хитлер демократским путем дошао на власт. Но то би био анегдотални доказ, такође не много другачији аргумент од оних који потежу присталице "либералне демократије" (ако ћемо прецизирати, NSDAP није имао апсолутну већину на демократским изборима, дошао је на власт коалицијом јер су неки мислили да их "могу контролисати", но то је и даље савршено демократски). Но ствар ће забиберити рецимо историчар TIK аргументованом тврдњом да Хитлер није био против демократије, већ само против "лажне демократије".
Такође, ТИК ће даље резоновати да ако се постави једнакост Држава = Народ (типично за фашизам, али по њему и све (остале) облике социјализма), онда је демократија просто власт или моћ државе. То оправдава не само неке Хитлерове изјаве, него и појам "народна демократија" који су користили сателитски режими Совјетског Савеза, који је срушио Хитлеров Рајх. Иако комунисти у тим земљама, за разлику од националсоцијалиста, нису стигли никаквим демократским изборима на власт, а једино "изјашњавање народа" били су избори или референдуми по принципу ћораве кутије, којом су "за свагда" узјахали исту.
Али амерички десничари не праве ову дистинкцију републике и демократије из академских разлога (што можда уз неко оштрење дијалектике мотивише ТИК-а) него због онога што виде као социјалистичке тенденције у својој земљи, а оне имају већ дуго подршку већине. Тако је Обама био приказиван као Хитлер или Стаљин, али су они искренији међу десничарима отворено говорити да не желе да буду социјалистичка земља као Француска или Шведска. Левичар Мајкл Мур (ма шта иначе мислио о њему) је онда поентирао документујући школе у Француској, Италији и Финској.
Погледајмо појам "либералне демократије" који делује многима сасвим природно. Међутим, и неке присталица тога ће признати да је реч о експерименту и бастарду два одвојена појма - демократије (диктата већине) и либерализма (слободе појединца и ако је у мањини). Да појаснимо, либерали су пре сто година били представници буржоазије (крупног капитала) много сличнији конзервативцима него социјалистима. Од првих би се разликовали око тога да ли су за слободну трговину са иностранством и неких финеса у вези улоге Цркве и слично. Данас се, међутим, "либерална демократија" користи као нека флоскула, док су неодобравање или иронија везани за појам илибералне демократије. Али што демокатија не би могла бити илиберална, ако је задовољен услов победе на изборима?
Заправо је појам демократије некако стран било којим додатим епитетима - била она либерална, илиберална, народна или суверенистичка - кад је било шта још, сигурно није (само) демократија. О томе сам већ писао када сам показао неоснованост једне друге флоскуле која гласи "друштво". Ни овде ствар није само академска, видећемо из разних позивања на ванредне мере, све у одбрану демократије (чак и кад је угрожава воља већине) и пароле чувеног Нејаког Укија: Нема демократије за непријатеље демократије!
Али вратимо се причи од које смо почели: република-а-не-демократија. Идеја је да постоје неке основе које не може да поништи чак ни воља народа (већине). Имам ли ја проблем с тим? Зависи да ли се те основе посматрају као универзалне (обавезне за све) или као локални Volksgeist. Оно прво се види у теорији природног права, с којом већ имам проблем, сматрајући једино природним право силе.
Погледајмо то у "палеоконзервтивном" кључу којем најбоље одговара право приватне својине и њеног наслеђивања. Има ли шта природније, рекли бисмо?! Како што родитељ преноси деци своје гене, а труди се да им пренесе и неко васпитање, он ће пренети и своје материјалне стечевине. Али зашто онда не би пренео и свој социјални статус, привилегије, припадност одређеној касти?!
Чак и ако прихватимо наследство као нешто сасвим природно, док сталежи стечени рођењем то нису, остаје да ово право никад није апсолутно, умањено је макар за порезе на наследство. Они су иначе у Србији минимални, док су у Данској толики да се многи људи одричу наследства. Па да ли би неко хтео да живи у Данској? Град Аархус је проглашен једним од најсрећнијих градова света. Државно школство такође умањује ово природно право наслеђивања (богати, као и сви, преко државе плаћају школовање мање успешнима) па се око тога такође воде расправе...
Додајмо овде да је Платонова Држава (лат. De Republica) сматрана идеалном државом, дакле републиком. Али какво уређење нам нуди Платонова Држава?! Управо оно у којем владајући слојеви немају право приватне својине - дакле оно "најприродније". То право је резервисано за вајшије и шудре који треба да их издржавају.
Додајмо ту да земља, као најбитнији ресурс, није уопште увек "природно" сматрана наследном својином, не између појединаца и породица. На острву Пагу је до 18. века важио институт периодичне расподеле земље (у власништву племена или братства) према томе колико деце има неко домаћинство. Ти обичаји остали су од Илира. Управо је то основа аграрног социјализма који је био широко распрострањен широм света. То је била практично основа Царства Инка, које су многи поредили са Римљанима.
Најзад, вратимо се Римљанима, односно њиховој Републици. Почетни цитат није случајно дат, он указује на свештене основе Републике. Ако размислимо видећемо да су оне чак битније него што је то случај са монархијом. Некако можемо схватити да је владајући појединац или династија потомак некаквог бога или хероја, да је миропомазан (грчки Христос, хебрејски Месија) те има божанско право на власт. Али у случају Републике која није персонализована то се мора стално доказивати.
Стога видимо да ни већина није могла (барем не лако) да поништи свештене законе Римске Републике, иако они нису били универзални (нису важили ни за поданике који нису били грађани Рима), а ни вечни. На једној од чувених 12 таблица стајала је забрана бракова између патриција и плебејаца, али тај закон није дуго опстао. Ипак је Римљанин сматрао да се држи вечних светих закона, а типично римски начин спровођења реформи био је да се позове на неки прастари закон (обично измишљен) који је ето престао да се примењује, па се враћа... Мислим да је из овога јасно да неко савремено схваћено природно право (било да оно долази од јединог Бога или је логички нужно) није било у основи Републике, нити то данас може бити а да се у конструкцији не појаве пукотине.
Далеко је овакав систем био од идеалног. Мој другар рече давно да су Римљани једино измислили диктатуру. Сам појам јесте њихов и потиче из периода Републике. Био је случај да се појединцу дају ванредна овлашћења на краћи рок, шест месеци, да се "постара да опстанак државе не буде угрожен". Ове речи Сената могле су Римљанину тог времена звучати веома злослутно - у пракси би такви појединци окупљали приватне скупине и с њима спроводили и масовне егзекуције, пунећи Тибар лешевима. Први коме је успело да са (државном) војском уђе у Рим и не врати овлашћења био је нико други до Гај Лулије Цезар. И то је био крај Републике.
И тако дођосмо до последње теме коју ћемо обрадити - одбрану Републике силом. Као што видимо, био је то конститутивни део Републике у Риму, без обзира на било какву "вољу народа". Управо тако је постављено и оснивањем нове републике у Сједињеним Државама. Права хистерија настала је после упада у Конгрес, да би се спречило постављање "легално изабраног председника". Фарид Закарија дизао је џеву око процента републиканаца који сматрају да се могу силом супротставити чак и вољи већине. Међутим чувени Други амандман је сасвим јасан:
Томови правне литературе исписани су око ове једне реченице чудне конструкције. Ипак је једно сасвим јасно након првог читања - демократија се овде нигде не помиње. Дакле, како су Оснивачи осмислили Републику људи упражњавају своје право држања и ношења оружја како би одбранили слободну државу. У својој књизи Мери Бирд каже да је Римљанима био битан појам слободе, а не демократије (на коју су се, ако уопште, референцирали као на владавину руље). Дакле, савршено је римски, а такође и уставно, да слободни грађанин Сједињених Држава употреби оружану силу ако треба и против воље већине.
За сам крај нешто о мојој властитој перспективи. Како је неки Келт или Илир, можда мој предак, стајао пред силом Рима, тако ја стојим пред Новим Римом с центром у Вашингтону. Отпор теорији природног права такође је мој отпор свим оним причама о "Новом Јерусалиму", "светионику народима", "граду на брду" и уопште идеји да је Америка (од Бога?) постављена за неког лидера слободног света. Насупрот, ја више слободе видим код непријатеља Америке, као што је некад више слободе било код непријатеља Рима. Ипак, Рим је био можда једина Империја са великим И, а ни Америку на бих багателисао причама како је млађа од неке тарабе и само што није пропала. Идеја Републике, како видимо, довољно је велика по себи да би била макар озбиљно размотрена.
Иван Вукадиновић
Види:
Коментари
Постави коментар