Етика: Друштво

Теорема: Не постоји таква ствар као што је „друштво“ (Тачер).
Лема: Аутор овог дела има практично супротне ставе према овом свету (укључујући и „друштво“) него што их је имала Маргарет Тачер. Међутим, њен конзистентан поглед на ствари, али по правилу лишен империјалне политике, данас су преузели они који себе називају либертерима или либертијанцима. У самој Британији мало је користи од тога. Тако ће бивши градоначелник Лондона, пошто је на крилима Брегзита постао министар спољних послова, наставити причу претходника о „злочинцу Асаду“ и „тиранину Путину“ . 
Међутим, „преко баре“ на северноамеричком континенту, постоје они које ценим, као што су Стив Молно или Лорин Саутерн, којима Путин ни мало не смета, иако не деле његове ставове о организовању „друштва“ . Они заступају ставове о минималној држави, верују у капитализам као извор меритократије, нападају социјализам, итсл. Њихову критику социјализма уосталом треба гледати из угла „културног рата“ који social justice warriors воде против Запада. Иако не делим њихов поглед на свет, сматрам га конзистентним и подржавам као отпор медијски и „културно“ доминантној парадигми „левице“, која је неодржива јер се заснива на материјалистичком идеализму, како је то рекао Гијом Фај (Археофутуризам). Уосталом, за аутора тј. мене је и поменута Меги Тачер, Гвоздена Лејди – царица!
Укратко, два су могућа ракурса из којих би се одбацило „друштво“ као појам. Један је индивидуализам, који одбацује „друштво“ као колективистички конструкт. Други поглед, који дели аутор, сматра да постоје много боље речи којима би се означио Колектив, као што су породица, општина, племе, народ, нација, држава, организација, цивилизација, култура
Доказ: Према Аксиому 1 ознака ознаке је ознака саме ствари, па погледајмо шта означава реч „друштво“. Реч је коришћена у толико широком опсегу значења да бисмо као једино заједничко могли ставити „оно што није природа“. Уосталом, и данас постоји предмет Природа и друштво, види Услов. Постоје два проблема са таквом „дефиницијом“ друштва: 1) негативна дефиниција није ваљана (Петровић) и 2) она је нетачна јер друштво јесте природа (Маслаћ), види Метафизика: Најбољи од могућих светова. Кроз оно што зовемо „друштво“ Природа је само на неки начин посредована (деловањем људи, који су наравно део Природе). 
Такође, „друштво“ је толико апстрактан, аморфан и магловит појам да се реч практично не може користити без додатне ознаке. Тиме, јопет према Аксиому 1, реч „друштво“ не означава ништа, ШТД. Погледајмо реч „демократија“ за коју су неки модерни „лумени“ тврдили да може само стајати самостално, додавањем префикса губи смисао, тако суверена демократија, коју су промовисали Путинови идеолози не може бити демократија. Лепо, само што то онда не може бити ни „либерална демократија“ (која није ни либерална, с обзиром на политичку коректност). Са „друштвом“ ствари стоје управо супротно – оно добија неко значење тек кад је то још нешто друго – људско друштво, неко конкретно друштво (наведено или се то види из контекста), наше друштво… Нема примене речи „друштво“ за коју се не би, сасвим успешно, могла користи нека од оних речи наведених на крају леме. Због свега тога је реч „друштво“ толико подложна променама и недефинисана да је треба избацити из, макар политичког, речника. 
Проблем са таквим речима, које означавају непостојеће појмове, је то што изузетно погодују манипулацији. (Други пример можемо видети у Метафизика: Ђаво.) Кад неко каже „наше друштво“ он тиме имплицира, био свестан тога или не, да је реч о једној магловитој скупини људи који су се „случајно родили овде“. Како је сам појам „друштво“ магловит, магловита је и та заједница која је шатро заснована на „случајности“. Таква заједница ни на шта не обавезује.  Дакле, у конкретном случају, не видим што се не би могло рећи – српски народ. Реч „народ“ је доста захвална, јер има два значења која се могу лако видети из контекста – народ као етнос и народ као демос. Нема смисла аргумент по којем би то сметало припадницима мањинских заједница јер може се користити и неки „неутралнији“ термин, као што би био народ Србије. Осим тога, да се не лажемо, лојални припадници мањина су интегрисани у већински народ, или да употребимо ружнији (али како то обично бива тачнији) израз – асимиловани.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део