Исламски теомонизам и богови

Куда год се окренете - онамо је лице божије.
Кур'ан "ал-Бакара"

Монизам (свођење света на један принцип) је начелни поглед на свет који, на различите начине, обухвата учења од телеме до (како овде видимо) ислама, или од филозофије Спинозе до дијалектичког материјализма. Потписник ових редова себе сматра монистом, и сваки монизам му је занимљив за изучавање, за разлику од дуализма, који нам је најпознатији из учења Рене Декарта, има своје место (макар подразумевано у многим религијама, наравно у хришћанству), а отворено се показује у вишнаваитским традицијама (нама познатим кроз модернизовану верзију Харе Кришке). Кога занима шта мислим о различитим "верзијама" монизма и најпознатијој дуализма - то може видети овде.
Теомонизам је учење по којем је Бог једина реалност, и то учење је доминантно у исламу. Исламска филозофија га је разрадила. У мистичним учењима суфија овај монизам се развио до својеврсног облика пантеизма (макар то било негирано). Оно о чему ћу овде причати је логични закључак - ако је лице божије свуда, онда су дакле богови као манифестације легитимни приказ оног једног али нама ограниченима сасвим непознатог - Бога. Погледаћемо не толико зашто ислам ипак има апсолутно негативан став према паганству (многобоштву), колико шта о томе може рећи неко ко није муслиман, а јесте паган.
Пре него наставимо, потписник ових редова признаје да није читао Кур'ан, међутим јесте упознат са његовим садржајем, још боље је упознат (у последње време) са исламском филозофијом, а мисли да је сасвим добро упознат са праксом ислама. Што омогућава грешке у даљем излагању, али га чини меродавним да ипак нешто каже...
Видећемо како унутрашње учење у зависности од спољних правила (познатог нам монотеизма) посматра исламска гноза. Код њих развој иде узлазном линијом - шеријат, хакикат, тарикат. Оно прво је нужан услов да би се ишло даље, међутим не и оно по себи "најзанимљивије".
Познати Мухамед ибн Фазл Балхи (умро 319/931) је говорио: "Постоје три науке: наука од Бога, наука с Богом и наука о Богу" Даље "сазнање неће бити тачно ако се не прихвати шеријат, а спровођење шеријата неће бити исправно без тога да се прикажу духовни ступњеви". 
И даље у оквиру Кратке историје исламске филозофије (Центар за религијске науке Ком, стр. 134-135.) видимо да је улога овог "спољашњег учења" шеријата да обезбеди дисциплину неопходну за даље унапређивање. Међутим, та дисциплина не мора нужно бити монотеистичка, нити уопште повезана са неким спољним ауторитетом, од Пророка прокламованим Богом. Кенет Грант у својим Култовима Сенке показује како и учење телеме не значи разузданост него дисциплину, у том случају самодисциплину.
Али вратимо се анимозитету према паганству (политеизму). Филозофија има циљ да нам да неко значење, па су тако исламски филозофи предност монотеизма изражавали у заблуди пагана како богови имају самостално постојање. То иначе уопште не мора бити тачно, јер се зна да и богови зависе од суђаја или Усуда. Међутим, све и да је тако, да су пагани у заблуди, како то да се ова заблуда узима за највећи грех, чак правдање геноцида који је можда највећи у историји
Неко објашњење, које ни исламски теолози не би негирали (мада не би га признали као главни разлог) јесте преисламска историја Арабије. Чак ни овде не можемо повући апсолутну линију разграничења, с обзиром на заједничке елементе у духовности (камен, метеорит у Ћаби), као и чињеницу на неспорне утицаје јудаизма, хришћанства и зороастрианизма на Арапе пре Мухамеда. Оно што је могло утицати и на сам Кур'ан...
Ипак, чињеница је да постоји велика разлика, тзв. квантни скок, у моћи Арапа пре и после Мухамеда, као и чињеница да кад су прва арапска освајања прошла најзначајнији људи у историји ислама ипак нису били Арапи. Неки муслимански мислиоци су данашње проблеме исламског света тумачили, арабизмом, некаквим преисламским наслеђем које је преживело и чак се прикључило Мухамедовим војскама...
Приметимо да ово све у нашем случају нема никакве везе са производњом шешира. Наши индоевропски преци немају много шта заједничко са семитским прецима Арапа. Осим тога, на ширем простору Европе, ако изузмемо Бугаре са Волге није ни било директне конверзије са паганства на ислам. У нашим крајевима су тако преобратили двоверце (тзв. богумиле), али то није исто. 

Ипак, опседнутост некаквим непријатељем који не би имао ништа заједничког за Алахом довела је на крају до слома теомонизма. Ако је Бог (Алах) једина реалност, какву реалност уопште може имати његова апсолутна негација ђаво (шејтан)?!?
Тако Хамид Парсанија, у свом иначе занимљивом делу Наука и филозофија, лепо "дебункује" савремени западни сцијентизам, те правда постојање филозофије (чак не помињући превише религију). Међутим, на крају има потребу да оптужи западни поглед на свет за "сатанизам". 
Потписник ових редова је доказао да ђаво (као биће потпуне негације не може постојати). Наравно, ђаво као негација "Бога" (партикуларног ентитета, онога у шта неки верују) може постојати и постоји у митологијама. Само не знам зашто би ме то обавезивало, другим речима ђаво није тако црн. А шта тек рећи о онима који богове наших старих (Срба, Словена, Аријаца) своде на ђаволе (иако је појам ђавола семитски) или демоне (који су као ракаше имали сасвим друго значење, осим тога везују се преиндоевропско становништво и њихове хтонске култове).
Ако је лице божије свуда, да се вратимо на почетак, онда га треба препознавати у Природи која нас окружује, па и у боговима као персонификацијама (манифестацијама) Бога или Природе. Али то је већ духовност северног умереног појаса, а не она исламска.
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део