Реинкарнација - да или не?

 

Некада сам просто веровао у реинкарнацију,  а онда је моја вера дошла у питање. То још не значи да сам спреман да пригрлим "алтернативе". Једна од њих била би да је "душа" просто епифеномен материјалног, како су то марксисти знали рећи, "производ хемијских лучења". Нема смисла то ни да демантујем, рецимо само да је материјалност материје већ сама по себи питање. Друга могућност су нека "коначна стања" (верници не воле кад се тако каже, али немају другачију дефиницију) у која доспевамо после смрти, а то би били Рај и Пакао. Чак и да Бог као личност постоји упитна је његова (или њена) воља да некога заувек и без могућности промене казни (или награди). Зашто?! Ако је могућа промена, у којем правцу она иде? То је легитимно питање. Осим тога, са или без Бога, просто не верујем да постоје вечне ствари, осим можда промене (можда!). Па ни "душа" није вечна... Једино логично објашњење вере у вечне награде или казне је да је она била етички потребна. Али то што би било добро да нешто постоји не значи и да постоји. Морал је ту због опстанка заједнице. Идеално би било да то само по себи буде награда етичког поступања, Римљани су то назвали res publica.

Већ сам се бавио питањем шта се заправо реинкарнира. Кренуло се од трипартритне структуре душе код Индоевропљана. Изнад је Дух (можемо рећи Бог или Апсолут), он се не "реинкарнира" јер не умире да би се поново родио, нити се сели, он је увек ту. Нижи ниво је везан за оно животно, телесно. То није само материја него и афекти, тренутна па и дужа стања (персона-маска, материјални и друштвени статус). Ни он се не реинкарнира јер је пролазан, што не значи да не утиче на "душу", тиме на "следећи живот". Традиционално се каже, и то није без основа, да афекти прљају душу. Нажалост, питање "шта сам био/ла у претходном животу" се банално везује баш са овај аспект. Зато такво питање баш и нема смисла, нити су се њиме Индијци или Тибетанци (рецимо) много бавили. Оно што се евентуално реинкарнира је средњи ниво, "душа у ужем смислу", оно што су Грци звали даемон, а Нордијци филгја. То је оно што се везује са конкретном кармом (судбином) у овом материјалном свету. А та судбина је посебно питање...

Али шта уопште значи реинкарнација. Ја сам мониста. То значи да иста правила важе за све аспекте. Па како круже атоми у природи, тако би било логично да кружи још нешто. То сам још као мали схватио. Али круже атоми, а не форме које стварају, стога ми не делује да има много смисла да душа кружи "у цело". Зато је Буда одбацио не само материјализам (веровање да је "душа" само последица материје и да умире са телом) као и спиритуализам (веровање у непромењивост душе). Имало би смисла веровати да све што радимо и мислимо остаје записано у некаквом репозиторијуму, рецимо Акаши. Одатле се афекти, мисли, осећања, у принципу информације извлаче за неки следећи живот. Такође, за ова разматрања је корисно гледати да се свет не састоји од "ствари", него од догађаја.

Погледајмо сад у том светлу нека популарна виђења реинкарнације. Изгледа да су "сви" били краљеви, свештеници, можда неке спектакуларне жртве, у сваком случају људи. Са друге стране "нико" се не сети да је био алга или бактерија... 

Кренимо од овог другог. То није буквално тачно. Има ко се сети у неким стањима да је био "елемент", али сасвим је јасно да то није лако замислити (недостатак свести какву ми имамо), још теже је пренети, а оно што бисмо пренели тешко да би било занимљиво. Са друге стране ни оно прво није немогуће - да је неко био краљ, свештеник (вероватноћа расте бројем понављања "различитих живота"), па чак, што је чести случај - Исус! Наравно да у свему томе има доста билдовања ега. Осим тога, овде говоримо о непроверљивим стварима. Па постоји ли могућност да је неко ипак "био Исус"?! (Оставимо по страни да је Исус или Јехошуа били често име, разапињање на крст уобичајена казна за не-Римљане, Христос није име него титула, а сином бога су звали Августа који је владао баш тада).

Не знам да ли сте видели процене колико са сваким удахом удахнете атома које је Исус из Назарета (ако је у историјском смислу уопште постојао) издахнуо на крсту, или током свог живота. Ако личне меморије одлазе у Акашу, како је горе речено, оне оданде бивају повлачене, свесно или не (наравно, скоро увек несвесно) и појављују се у нашим животима. Ако је природа информације холограмска (по страни теорије да је свет или универзум холограмски, у овом случају је доста сматрати да је свест таква) онда се из неког делића може уочити целина. Из фрагмента живот или можда комплетна сцена живота. Ако је некоме баш битно, и улази у "одређено стање" он може своје виђење "изоштрити".

Закључак је да смо сви били све, па и Исус Христос, ако је то некоме битно.

Иван Вукадиновић