Да ли сте знали да је већина захтева протеста у време
режима Слободана Милошевића била - испуњена? Данас се то тако не каже, мисли се да је било супротно. А знати шта је било помажемо нам да видимо шта ће бити. И делујемо. Реалним сагледавањем ситуације избегнућемо да, рецимо, кривимо актере који су и даље активни, а то онда води пасивизацији јер "сви су исти", "сви су плаћени"; поделама и слично.
Вратимо се фамозним деведесетим. Наравно да су протестанти касније били незадовољни јер протести нису довели до смене власти, што смо ми (ајд се не лажемо) хтели, али иначе ретко кад се у протесте креће са жељом да се власт, ето тако, смени "на улици". Може да се догоди и догађа се да, обично због бруталног покушаја да се протести угуше, протести прерасту у оне са циљем смене режима, а да ли ће режим пасти зависи пре свега од тога да ли је задржао контролу над војском и полицијом. Догађа се и да протести прерасту у грађански рат.
Међутим, у оно време изношени су (формални?) захтеви и режим их је углавном испуњавао. То што касније опозиција није била способна друга је ствар. Мада се неки од тих привремених успеха (локалне власти промењене 1997.) сматрају за почетак краја или битан корак ка смени целокупног режима.
Па кренимо онда од протеста до протеста.
Девети март 1991. свакако је најепскији, ако ништа друго, сукоб са режимом. Захтев је био смена уредника РТС-а, а касније су додати и други захтеви и заиста тих смена је било и уређивачка политика је промењена, на неко време. Почетком
ратова за југословенско наслеђе уређивачка политика је поново промењена (али у којем то рату се извештавање медија не мења?!)
Следеће године је била као нека реприза, ако је захтева било они наравно нису испуњени. Међутим, избијањем рата у БиХ, њеним отцепљењем и уласком у УН догодило се више ствари. Најтеже последице по нас су имале неоправдане и ничим изазване санкције, но не треба занемарити ни настајање СРЈ (ефективно одустајање од претензија на територије ван Србије) и прве изборе који су бојкотовани, било је и претњи бомбардовањем. Догодио се Видовдански сабор опозиције, захтев су били нови избори. Милошевић је захтев испунио и више од тога - довео је опозицији кандидата Панића. Мада је ово друго урадио у свом интересу...
Следеће 1993. је посланик радикала разбио вилицу "Цимермановом конобару" (назван због лептир-машне), посланику СПО. Насилне демонстрације су одмах избиле ("Где су пушке, Данице!") и још насилније угушене. Тешко да је у том тренутку и постављен неки захтев, а још теже да је испуњен. Но, након месец дана мирних протеста и његовог штрајка глађу Вук Драшковић је пуштен из притвора, а поступак није настављен.
Веома су битни
протести 1996/97, углавном ненасилни, са циљем признавања изборних резултата, тј.
спречавања изборне крађе. Захтев је испуњен, а за њим и студентски захтев за сменом ректора (кога смо једном тражили у Зоо врту). До промене локалних власти је дошло, мада је то у Београду било траљаво, по Србији је имало ефекта.
1998. године промењен је Закон о Универзитету и уследили су протести. Захтеви нису испуњени, чак смо говорили за некога да је "лидер пропалих протеста". Али тај лидерчић ће касније бити нешто у Отпору, дакле учествовати у стварном рушењу режима.
Најзад, 2000-те против нове изборне крађе, али овога пута се радило о позицији самог Слободана Милошевића, који је скратио себи (мандат). За неке су ово једини протести чији су захтеви били испуњени. Многи су били разочарани, говорили да се ништа није променило, али не треба заборавити да су промењени сам режим, спољнополитичка оријентација и друштвено-економски систем (насилном приватизацијом).
Који закључак можемо извући? У већини случајева режим је био у дефанзиви, тј. њему су испостављани захтеви, а они су хтели одржавање status quo. Остављам за другу прилику да ли је избијање ратова било иницијативом режима у Србији, али факат је да је режим од 1992. иначе у дефанзиви. Једини протести који су настали након иницијативе режима били су они 1998. (углавном у зградама факултета) и њихови захтеви нису испуњени, режим није одустао.
А сада?
Можемо упоредити ситуацију баш по томе да ли је режим у офанзиви или дефанзиви. У већини
протестних ситуација и овај режим је у дефанзиви. Догоди се ситуација коју сам режим не би хтео (јер не жели нестабилност, има друге планове), па онда бахата, неодговорна и неспособна реакција власти води протестима, испостављају се захтеви. Из ове групе протеста једино онај
Стоп крвавим кошуљама (касније
Један од пет милиона) је настао после иницијативе режима - пребијање опозиционара после протеста/трибине много је више иницијатива самог режима него када је 1993. испровоцирани посланик реаговао силом.
Образац, који није увек у потпуности такав, иде овако. Догоди се нешто страшно или макар узнемирујуће - власти реагују на ситуацију, онако како реагују - незадовољни грађани излазе да се буне, траже одоговрност конкретних људи - сам Месија/Сајко/Шизоје реагује тако да распирује протесте, а у томе му помажу његови трабанти од Брнабе па надаље - све већи протести - режим нуди нешто друго (Вучић обично нуди "своју главу", схватајући да би га пуштање његових низ воду ослабило), не испуњава захтеве, почиње са тактиком отезања и игнорисања - протести се смирују, опозиција прави грешке... То је образац који није увек у свим тачкама спроведен.
После изборне крађе децембра прошле године протести су престали због Нове године, веровали или не... У лето 2020, након покушаја новог затварања
сам захтев је испуњен (односно повод за протесте је уклоњен)
већ исте ноћи, а протести су
веома брутално гушени.
Међутим, постоји и друга група протеста, оних који настају након иницијативе режима. Режим има доста простора за акцију јер није ни под каквим санкцијама, заправо има подршку политичког Запада. Доста (прљавог) капитала улази у Србију. Тако почињу пројекти који утичу на екологију и културу, практично целокупан начин живота, локалних и ширих заједница и људи се буне - они на лицу места и широм Србије солидарно. Уосталом, пројекат као што је Јадар може да утиче на животе већег дела популације Србије.
Протести су организовани на два места - тамо где режим (и његови људи, тзв. инвеститори домаћи или страни) загорчава животе грађанима и тамо где се одлучује - наравно у Београду. Овога лета имамо по први пут солидарне демонстрације широм Србије и "тамо где рудници нису у плану", а кружи мапа са преко стотину локација, тако да и нема сигурног места.
Занимљиво је да су захтеви протеста насталих након ових иницијатива режима били углавном делимично испуњени. Сетимо се
мини хидро-електрана које су ван локалних средина углавном заборављене јер су се нашли други извори прихода. Не знам да је донет мораторијум, али неке реке су одбрањене, неке од тих скаламерија судском одлуком морају да се уклоне (бар једну су сами организовани грађани рушили).
Протести
Не давимо Београд, настали након дивљања у
Савамали, били су успешни макар по томе што се тако нешто, баш на тај начин, није поновило. Можда није ни морало, пошто је то једини део БНВ где је требало некога иселити, овај пројекат је омиљен инвеститору баш зато што нема посла са људима који тамо живе, већ са државом и онима који су против уништавања
културног наслеђа, на пример. Протести против рушења Сајма су привремено престали
без икаквог епилога - били су избори, режим није одустао од планова за рушење, а није у међувремену спроводио кораке ка томе. Сличан је тренутно и статус Старог моста, око кога још није било већих протеста...
Рио Тинто (неће копати)
Протести против ископавања литијума су од почетка нешто другачија прича. Зна се да је добар део гласача режима против тог пројекта, изјашњавали су се против и неки челници на локалу па и понеки посланик; већина људи режима о томе је до сада ћутала или се пренемагала, мада признајем некима, као што су Ђука Бизон или Зока, иначе
супротстављене фракције, да су међу првима отворено подржали пројекат.
Од почетка су главну реч водили локални и други активисти, људи струке (они који нису купљени), удружења грађана, мада треба признати да су неки прешли у политику, бар двојица међу њима су веома активни. По први пут је употребљена тактика блокирања Газеле, касније коришћена на протестима Србија против насиља, изгледа да је режим пронашао решење за такве акције...
У вези са досадашњом дискусијом осврнимо се на оптужбе (до сада сам чуо од две иначе сасвим опозиционе особе) да је Саво Манојловић прекинуо протесте. Треба рећи да су, као и више пута раније, захтеви протеста испуњени. Захтев није био оставка и лустрација Александра Вучића нити бацање фатве на Рио Тинто. Није био ни мораторијум или забрана рударења литијума (и око та два је било дискусије). Можда је требало да буде... Један од два захтева био је у вези народне иницијативе, тј. референдума, и таква је поднета Скупштини. Други је био измена просторног плана. На оба захтева режим је пристао и касније изврдао злоупотребом институција. Режиму је било потребно преко две године да поново актуализује тему, сада опасније.
Једино "трајно" решење, мада ни то није сигурно (не лажимо се), јесте промена режима. То што опозиција није касније успела ако не да смени режим, оно да га битно ослаби је до саме опозиције која (ни)је излазила на изборе. После још једне изборне крађе (Ниш, Чачак, београдске општине) а негде и стварно победе у нефер условима (град Београд, Нови Сад, све остало) режим се осилио, његови повериоци помисли да је дошло време наплате, а они који су га претходно критиковали (Немци) нашли су дил.
Тренутни протести, који ће бити крунисани у Београду, такође су по разним критеријумима нешто ново. Одржавали су се широм Србије, често по мањим местима. У сред лета, а сетимо се како је прошле године просто призивана летња апатија, годишњи одмори, етц. као изговор за замирање протеста. Изгледа да годишњи одмор у Београду, Новом Саду... или неком мањем месту није иста ствар. Опозиција се углавном не појављује или је доследно у другом плану, што је другачије него са Србија против насиља - где истина политичари дуго нису били на бини, али је то било лицемерно, данас можемо слободно рећи... и контрапродуктивно. Створен је осећај да се нешто може урадити макар против Рио Тинта / копања литијума.
После грандиозног почетка десантом на Дрвар Палату Србије, режим углавном изврдава, игнорише уз понеко лупетање Шефа и његове верне Брнабе. Тактика отезања се јасно види из изјава да то ионако неће бити две године, а дотле ће ваљда "експерти" да нас увере, доктори које је сазвао др Смрт... То је иначе план режима, да припреми ствари, па онда да се у све уђе или коначна одлука одржи одмах после следећих избора, дакле да режим пред следеће изборе буде потребан Западу. Наравно да на то нема пристајања, одлука мора бити донета сад или одмах. Почело је и са провокаторима...
С тим у вези рекох да се не бојим провокатора него дана после. Само разилажење после протеста, ма колико велик он био, ништа не постиже јер режим тиме није много заплашен. Дакле, нужни су радикализација и даље акције које ће пореметити свакодневно функционисање ражима. Тек онда може да се види да ли је ишта мање од потпуне забране копања литијума уопште опција која би довела до окончања протеста (треба имати у виду да је то политичка одлука, која може бити поништена другом политичком одлуком - гласањем у Скупштини). Мораторијум, поништавање меморандума са ЕУ и расформирање "тела" која су формирана да као процене ситуацију (да би се дискусија другачије организовала) могу бити ствари око којих се може договорити, али тек након озбиљне понуде режима, односно његове спремности да ретерира.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар