Pesme snova, od početka

 U prvom tomu svoje retrospektive Martin nam predstavlja svoje prve mladalačke književne pokušaje, svoje prve profesionalno objavljene pripovetke, među kojima se posebno ističe Pesma za Liju za koju je Martin dobio svoju prvu nagradu Hugo. U svim tim pričama već se jasno vidi izuzetan dar za stvaranje nesvakidašnjih svetova, upečatljivih likova, snažnih zapleta kao i neke od tema koje će mnogo godina kasnije u potpunosti obraditi u svom slavom serijalu.

Sve je to protkano Martinovim duhovitim autobiografskim crticama o njegovom odrastanju, porodici, književnim uticajima i pokušajima da objavi svoje prve radove.

Tako je nekad najbolje početi od onoga što piše na korici. Na kraju, izdavač zna kako da predstavi publici, i ovde jeste izneta suština. Onda nam ostaje da krenemo po delovima knjige i konkretnim pričama.

Četvorobojni fan

U početku sam svoje priče pričao samo sebi.

Kako je i Gete bio dete, nije iznenađenje da su priče koje je Martin pisao kao klinac bile - klinačke. Možda treba precizirati, jer danas imamo često "decu" sa 30+, a glede pisanja naš doajen fantastike reče da ne treba počinjati pre pedesete. Sa 22 godine Martin je postao "krvavi profesionalac", to je već sledeće poglavlje (njegove karijere).

Ove klinačke priče imaju tu nepatvorenu lepotu, deluju gikovski i nerdovski, ne kriju se vlastita interesovanja i želja da nešto jako zvuči. U ovom delu ćemo ipak videti kako je Martin zaradio neke pare - pet centi da kupi Milkivej - te kako mu je "karijera" stradala kad je mama kupca rekla njegovoj joj se sin plaši čudovišta o kojima je Martin već tada pisao. Ovakve anegdote označavaju atmosferu u kojoj su prve priče pisane. 

Samo se deca boje mraka. Lako je pisati "lafkravtovski". A čak i demoni znaju šta je strah. H. P. Majstor, kojeg Martin kasnije bez problema priznaje kao jednog od svojih uzora, verovatno tada nije direktno uticao, prosto jer deca tog doba (rane šezdesete) nisu mnogo znala o njemu. Atmosfera je svejedno cvetala u magazinima koji su se tada čitali (Martin se rado seća šta je nekada reč comics značila) koji su bili pod uticajem Lavkrafta i prijatelja s kojima se on dopisivao. Ova priča je tako pisana, bez mnogo rafiniranosti, što joj daje sirovu snagu.

Tvrđava. Koliko vas zna za švedsko-ruski rat iz 1808. i tvrđavu Sveaborg? Siguran sam ne baš mnogo. Ja sam znao za taj rat u kojem je Finska postala "ruska" (ali sa širokom autonomijom), a za tvrđavu - pa evo sada znam. To je prednost gikova što od njih uvek nešto možeš naučiti. Martinu to nije bilo školsko gradivo, ali jeste fakultetsko. To je bio esej koji je dobio A, pa na predlog profesora prosledio je nekim istorijskim časopisima koji ipak nisu bili zainteresovani. Ova (očigledno nefantastična) priča jeste gikovska - sa monotipskim likovima - komandant koji se (kolokvijalno rečeno) usrao od straha, finski nacionalista koji vidi u promeni strane priliku za svoju naciju, oficir-idealista koji je spreman da preuzme komandu i svojom glavom plaća... Priča obuhvata podatke, po mom ukusu svakako ne previše njih, a za druge čitaoce ne znam. Ko voli istoriju svakako preporučljivo štivo. Martin voli istoriju, što smo videli i u Pesmi leda i vatre.

A smrt njegovo zaveštanje. Evo još jedne nefantastične priče, ovoga puta sa političkim zapletom. Prorok propoveda veru amerikanizma, on je predsednički kandidat. On je za demokratiju, ali... nećemo valjda dozvoliti komunjarama. On nije rasista, ali... Protagonisti ove priče to sve deluje nekako faši, pa se odlučuje na akciju. Pri tome nisu baš najjasniji delovi o bogatašu koji je izašao iz bolnice. On ili...? Ishod? Jedan metak sigurno nije dovoljan, ali je protagonista spreman na sledeći... Priča je zapravo veoma inventivna i na neki opori način duhovita. Danas, kada kažu da se ponavlja ono od pre sto godina, možda i aktuelnija nego onda u vreme Vijetnamskog rata, na koji se indirektno referencira.

Surovi profesionalac

Nezaboravno je iskustvo kada za nešto prvi put dobijete novac.

Ovde se već razvijaju Martinova interesovanja koja će obuhvatiti sva tri žanra moderne fantastike (da se manemo doktrinarnih rasprava šta je žanr) - horor, naučnu i epsku fantastiku. Epske zapravo ima još najmanje; horor je pomalo old school, samo prebačen (ne uklete kuće nego drumovi); dok u naučnoj fantastici hvata zalet i nazire se njegovih hiljadu svetova.

Heroj. Počinje dosta gikovski sa bombastičnim (i bukvalno) opisom uništavanja nepoznatog grada, na nepoznatoj planeti. Novina je izvesna doza humora među psima rata. Mada ni to nije ništa posebno. Onda jedan pa drugi obrt. Heroj želi da dođe (ne da se vrati, on nije odande) baš na Staru Zemlju, centar ekspanzionističke imperije. Komandant ga ne može odgovoriti. Pade mi na um da Zemlja više i ne postoji, da je mit... Ali ne, ne ide se toliko daleko. Naravno, ne sme mu biti dozvoljeno da se vrati.

Izlaz za San Bertu. Zanimljivo da ovu priču horora na drumu (postoji li takav podžanr?) Martin piše u trenutku kada nema svoja kola, uopšte o automobilima ne zna mnogo. Dakle, on se pripremao, istražujući, što je i dalje makar malo gikovski. Kao piscu poznat mi je taj osećaj saznavanja... Ipak, radnja u "sadašnjosti" se dešava na opustelim cestama, pošto je tehnološki napredak automobile načinio nepotrebnom retro igračkom. Nesreća se dogodila naravno ranije, u vremenu u kojem pisac piše priču. Inače, ta "sadašnjost" je kraj XX veka, još jedan autor fantastike koji je bio preterani optimista glede tehnološkog napretka...

Druga vrsta usamljenosti. Ovo je zapravo prva psihološki dublja Martinova priča (makar u ovoj knjizi, ako je nešto slučajno izostavio? a mislim da nije). U prvom licu i negde na rubu Sunčevog sistema. Usamljenost u svemirskim bespućima nasuprot usamljenosti urbanih sredina koju je ostavio za sobom (mislim na našu planetu, nije ovaj lik urbani belter, kakvog imamo u seriji The Expanse). U srpskom jeziku, načelno razlikujemo usamljenost i samoću, ali govor je sve manje osetljiv na finese, bez obzira na govorno područje. Stoga ostanimo na dve vrste usamljenosti, pri čemu je druga ona u kojoj "mi" često živimo. A onda dolazi ludilo...

S jutrom padaju magle. Ne samo psihološki nego sad i filozofski dublja priča. Na dalekoj i jedva nastanjenoj planeti koja je prekrivena maglama postoji misterija nerešenih smrtnih slučajeva. Utvare? To privlači turiste, ali nije finansijski aspekt ono što najviše tera vlasnika hotela na negativni stav prema hladnim istraživačima koji žele da misteriju brutalno rasvetle. Time možda oteraju magle? Sam odnos pridošlica, barem vođe istraživača, prema maglama koje su glavna karakteristika planete dosta toga govori. Drugačijeg je odnosa novinar (ponovo pisano u prvom licu), možda alter-ego samog Martina koji se okušao u novinarstvu pre nego je postao surovi profesionalac pisanja. To ima na početku ovog dela knjige. Vratimo se priči, ona nam daje specifičan odnos prema tehnološkom napretku i izvesni žal koji će biti motiv i nekih narednih Martinovih priča. Ishod zapravo nije neočekivan, iako sam priželjkivao drugačiji.

Svetlost dalekih zvezda

Martin kaže da se rodio i odrastao u Bajoneu, Nju Džerzi (nije daleko Njuark poznat po Sopranosima) i, da je ostalo na njegovim putovanjima do studija, bio bi kao Imanuel Kant koji u životu nije izašao iz Kaljinjingrada. Kasnije je, naravno, putovao, ali ostalo je sećanje na svetlost dalekih zvezda koje je gledao pored rukavca Kil van Kul. Ko god je fan, a posebno autor fantastike, mora da je u svom detinjstvu često pomišljao na Daljine. Uvod u ovaj deo odaje Martinovu fascinaciju prvim koracima čovečanstva u svemir i fantastikom tog doba. U ovom delu njegove antologije imaćemo (skoro) isključivo naučnu fantastiku, sa primesama horora i natprirodnog. Martin razvija svojih hiljadu svetova čoveka, više igralište nego koncizno opisani world building, uporediti sa Ekumenom Ursule le Gvin. Videćemo da međ ovim svetovima nema samo ljudi. 

Pesma za Liju. Prvo što pročitah iz ove zbirke, kako rekoh po preporuci. Ima šta ne rekoh. Prvo je pitanje da li mi kod Škija uopšte govorimo o religiji? Telepatija koja je jedna strana ove priče je opisana kao nesumnjivo naučna činjenica (naravno, nauka te budućnosti), istina ne ono što je mogućnost svih ljudi, već samo Talenata. Telepatija će se i kasnije javljati u Martinovim pričama (Drugi tom). Sa druge strane, iako postoji nivo verskog obožavanja i još više neke ozarenosti koje nalazimo samo kod posvećenih vernika (fanatika? jeri neko rekao Hare Kriška?) povezanost koju bića ove planete osećaju je polunaučno objašnjena (nije cilj bio da se sasvim objasni, a radnja je svejedno otišla u drugom smeru), tako da je i to na neki način prirodni fenomen...

Druga stvar je bitnija osobama od kojih mi je topla preporuka za priču došla. Odnos mentalne povezanosti ljubavnika i usamljenosti (kao njene kontre ili nečega što "obična" telepatska povezanost ne rešava u potpunosti). Dakle, ovo je još jedna priča o usamljenosti. Moram priznati da iako priznajem veličinu ovog aspekta priče, lično me nije dirnulo. Martin je to napisao kao još dosta mlad, zapravo ne inspirisan odnosom sa svojom ženom (pogrešio sam u blogu) nego odnosom u kojem mu je "prvi put ljubav uzvraćena". Iz te perspektive svakako je drugačije. Iz moje perspektive sada nemam neku potrebu za (čak zazirem od) potpunom povezanošću sa bilo kojom osobom, da joj "vidim dušu". Priznajem da je to oblik straha.

Ova kula od pepela. A onda ga je ostavila... Naravno da se neće tako eskplicitno u priči reći, a što je autor bolji to su lične motivacije suptilnije... ali Martin je to priznao u uvod ovog dela knjige. Nastavak teme o usamljenosti. Planeta Džejmison pomenuće se u još nekim pričama ovog dela... Tamo je protagonista, praktično se "krije" od svoje bivše i ostatka sveta (daleka parelela sa Drugom vrstom usamljenosti koja je agorafobična), ali oni dolaze po njega. Ima tu i priče o tome koju preljudsku kulturu predstavlja ta kula iz naslova priče, o (ne)zainteresovanosti Džejmijanaca za svet kopna (oni žive od okeana te planete), možda čak "spasavanje" lokalnog sveta... Ali protagonista zna, pa i mi znamo, da sve to nije (njemu naravno) bitno koliko odnos sa bivšom, suptilno nadmetanje sa novim dečkom - u kojem gubi. Ima u priči još gikovštine, oko opisa arahnida te planete, odnosa mužjaka i ženke, etc.

I sedam puta nikada ne ubij čoveka. Ova priča bi mogla da se zove i Bledo dete Bakalonovo, po glavnom konceptu, ako ne i prota-anta-gonisti priče. Stvorenja nalik na Ursuline "stvoriće" napadaju verski fanatici koji nisu zainteresovani za njihove duše (religija je isključivo za čoveka), nego za zemlju. Kolonijalizam pravdaju verskim ludilom, tako slično Izraelu danas. Na momente je radnja konfuzna, ali rekao bih da takva i treba da bude. Na trenutke podseća na Srce tame. A kraj me podseti na kraj LOTR i tumačenje tog kraja u smislu da zlo uništi samo sebe (na kraju). Izgleda da isto važi za ovaj specifični oblik zla - verski fanatizam koji je označen nečim što na engleskom govornom području zovu speciesism. Bledo dete Bakalonovo se inače pominje u Svetu leda i vatre, kao jedan od čudnih kultova. Martin je čuven po recikliranju imena. Inače ova priča mi je u rangu Lije i Sandkings. 

Kameni grad. Trebalo je to da bude priča, kako autor reče u uvodu, koja bi prikazala malo Lavkrafta uz dodir Kafke, a na kraju onog dečaka na obali Kil van Kula koji gleda u daleke zvezde... Vreme je za, makar umerenu, kritiku, pa mogu reći da je Martin ovde mnogo hteo, mnogo započeo. Hraganci su u njegovom svetu bili sila, robovlasnička imperija (u sukobu sa ljudima pobeđena? ne mora sve biti objašnjeno...) i prikaz jednog od njih, makar šefa (u smislu kuvara) bi kao trebalo da odiše kosmičkom stravom, a dobijamo nešto nalik na Lukas-Spilberg kreacije ili možda bolje reći Vogone. Može to biti simpatično, ali priču je zaista teško pratiti. Možda je i do mene, jer sam čitao posle niza dobrih priča koje su me zaokupile, Martinovih naravno... Svejedno su pojedini opisi veoma dobri, dobri za citiranje. Kraj pomalo ipak vuče na kosmičku stravu, makar neko sagledavanje beskraja... 

Ljuto cveće. Moglo bi se reći da je ovo pseudo epska, pseudo naučna fantastika. Objasnićemo. Aluzije na vampire ili druge natprirodne stvari, žena napušta svoj klan, dolazi do napuštene kuće... Ali onda saznajemo da je ta kuća zapravo svemirski brod. No onda ispada da taj svemirski brod (i ako to jeste) nije nikuda otplovio, da je "čarobnica" (koja to nije, već je samo usamljena starica) varala, opsenjivala. Naravno oni su na (samo?) jednoj od planeta, a ljuto cveće iz naslova opstaje posle zime od osam godina. Ko je čitao dosta Martina naravno da će pomisliti na svet leda i vatre, biće da je ovo kada su piscu počele da dolaze ideje. U suštini još jedna priča o usamljenosti, lepa fantazmagorija.

Put krsta i zmaja. U uvodu Martin kaže da je prošao kroz katoličku školu, a u ovoj priči je isprobavao kako bi to katolička vera izgledala u svemirskim prostranstvima. Mada, osim biskupa - amfibije sa čudnim prehrambenim navikama u čijem prisustvu nije mnogo prijatno... ova kompletna priča bi mogla da se smesti na Zemlju danas ili bilo koje vreme i prostor. Zato što dotiče univerzalna pitanja, kojima su se religije bavila uglavnom manje a ne više uspešno... Judino jevanđelje, po sebi je remek delo natprirodne (epske) fantastike, ovde zgodan deo priče. Ideja da iza raznih kultova (da li i katoličkog?) stoji sekta Lažova sa svojim plemenitim idejama (i belim lažima), svakako prevazilazi okvire fantastike. Nije baš Skorseze (odnosno Kazantzakis) ali teži ka tome.

I tako dođosmo do kraja ovog prikaza, a pošto je Drugi tom već pročitan, ostaje pitanje šta sledeće čitati od Martina. Možda čekati konačni nastavak Pesme leda i vatre, da zaduvaju Vetrovi zime.

Ivan Vukadinović

Hevilend Taf