Смрт Свима - Постнихилизам
Промоција књиге Смрт Свима - Субота 15.2. у 19ч, Бети Форд, Зетска 2 (код Скадарлије)
Поменух на почетку постнихилизам. Неко би читајући ме, мој често песимистички до нихилизма и цинични став, могао да се запита шта је то пост- код мене, односно јесам ли уопште превазишао ниво нихилизма. Сада ћемо рећи нешто о томе.
Пре свега, нихилизам оних који су довели цивилизацију до нивоа ничега, тј. ужаса постмодерне, никад није потпун. Ту мислим на либералисте пре свега. Зато сада Бернар Анри Леви и други наши „пријатељи“ пишу петиције за „спас Европе“, неки „нови активизам“, шта-га-знам… Они сматрају да њихове „либералне вредности“ ипак имају неку своју тежину, иако су практично укинули гравитацију укидањем „великих наратива“ – ту мислим превасходно на Бога, али такође и на касније идеологије. Зашто би, рецимо, парламентарна демократија имала неку вредност по себи?! Зар само зато што се БАЛ боји нихилизма, који почиње да му смета, при чему се он не боји самог нихилизма, него види да је враг однео шалу и боји се онога што би могло доћи касније. Онда ту почињу да помињу тридесете прошлог века…
Анархија је мајка поретка, рекао је Нестор Махно. Дакле, појављују се времена када је потребан стварни рестарт, па да се крене од почетка. Нордијски Рагнарок би се могао тако тумачити… Разуме се да ће из таквог хаоса настати нови поредак.
Но неко би могао рећи како (мој) проблем тиме није решен, јер ниси ли Вукадиновићу указивао на то како су људи свеједно углавном глупи, и такви ће и остати!? Овде смо вала видели различите примере народне глупости. Одговорићу му речима мог омиљеног владике: Ко на брду ак' имало стоји, више види но онај под брдом.
Не треба имати много мудрости па да се види да један човек, или боље мања група људи, боље одлучује од велике масе. Чак и један национални демократа какав је Коста Чавошки рече једном да човек има много рационалније критеријуме кад купује фрижидер, него кад гласа. Погледајмо мало то према Масловљевој хијерархији потреба.
Прво долазе основне, такорећи физиолошке потребе. А онај на брду боље види где је квалитетнија испаша. Онај ко има шире видике, јер се налази на одговарајућем месту, боље ће заштити свој народ, донети одлуке с тим у вези, него неки „просечан грађанин“. Кад они који нису на власти кукају што власт не износи детаље око неких компликованих преговора и својих намера, то је све, морам признати – смешно. Што не значи да власт обавезно добро преговара.
Потреба за цењењем, самопоштовање, зависи од временске и просторне димензије. Онај ко је ограничен на распон свог живота ту не може далеко догурати (мада не треба га понижавати ако не иде даље од конкретних ствари, то сам већ објаснио). О љубави се може доста тога рећи, али да овде останемо на томе да је она „природно“ лична емоција која током живота добија породичне карактеристике. Љубав према широј заједници ипак се намеће одозго. Најзад самоактуализација, она нивоу медиокритета и не може бити нешто више од инстант решења која нам данас продаје индустрија забаве. Тек неко ко је решио све своје проблеме може је имати. А то не може бити свако. Не могу сви бити Алфе. Велики човек, међутим, може иницирати пројекте по којима ће бити упамћени он, нација, или цела епоха. Са врхова ових пирамида посматра вас четрдесет столећа, рекао је Наполеон у Египту.
Из овога видесмо да ипак постоји нешто, те да не важи оно све је дно, што рече Игор Бракус. Или што би рекао Фридрих Н, односно његов Заратустра – браћо, нека влада оно што је најбоље, јер тамо где се тако не учи недостаје оно што је најбоље!
Аутор, тј. Ја, Иван Вукадиновић
(у предговору потписан као Учитељ Сплинтеровог Учитеља)
Коментари
Постави коментар