Шаманизам Мирче Елијаде

Шаман господари својим "духовима" у том смислу да он, људско биће, успева да општи са мртвима, "демонима" и "духовима Природе" а да се не претвори у њихово оруђе.

Мирча Елијаде, Шаманизам

На почетку разматрања потребно је видети оно на чему Мирча Елијаде инсистира, а то је шта шаман јесте, а шта шаман није. Иако нисам видео формалну дефиницију шамана, мислим да је из његовог Шаманизма то у принципу јасно. Свакако да није свака "света фигура" у одређеним заједницама шаман, јер поред шамана оне су знале и за свештенике-жреце, а сваки домаћин је спроводио култ у својој породици. Такође, није свака "чудна" магија шаманство, и изгледа да је питање контроле и дисциплине да ли ће неки "чаробњак" бити и шаман - да се не претвори у њихово оруђе.

Ако бих на основу овог рада, и неких других сазнања које имам, морао дефинисати једном реченицом она би била - Шаман је онај који је стекао способност путовања. Ова способност не долази по себи, и најчешће је шамани нису одабрали. Она је обично наследна, мада не мора бити. Дар није дошао без већих проблема у младости, које Елијаде назива иницијатичке болести. Неко може ипак постати шаман само ако то жели, али такви шамани се мање цене. Према некаквој хијерархији која постоји код сибирских народа, најцењенији су обично наследни шамани, мада њих негде претичу они који су добили такав "позив" иако им преци нису шамани. Обично онај ко се обучио за те вештине, а да их није наследио или био "позван", може бити само нижи шаман.

Шамани путују "горе" или "доле", и та подела је повезана са другом - на "црне" и "беле" шамане (први раде са мрачним, "злим" духовима, други са добрим). Није тешко погодити да таква путовања могу бити у вишу, небеску сферу, или у подземни свет, код мртвих. Дакле у Прав или у Нав. Наравно, постоје шамани који иду у оба правца. На основу разлике у иницијацијама може се закључити да је тежи пут оних који иду "доле", код мртвих. (Поменимо да посмртне представе разних народа, које нису биле примарна тема овог Мирчеовог рада говоре да само мали број мртвих иде на небо "вертикално", већини је гарантован "хоризонтални пут" - на Запад, у земљу мртвих, подземни свет... Занимљиво је да једно племе има идеју најнижег света који је идентичан Небу, док је само онај одмах испод земље лоше место).

Иницијација за подземни свет заправо је мукотрпна пракса, јер будући шаман мора изгорети до костију и бити поново изграђен. Оваква пракса личи на медитацију на Руну Кеназ, која се налази у првој фамилији рунског система. Није од пресудне важности да ли се ово догађа "стварно" (Мирча више пута понавља да се не бави "стварношћу") или "у духу" (у мислима, медитацији, стању транса). 

Иницијација за свет горе је обично више питање ритуала у којем се нешто демонстрира - шаман се пење на дрво, које по себи представља Axis Mundi, и тај чин нам указује на способност шамана да лети. Треба имати у виду савремени шаманизам (и онај од пре хиљаду година) укључује у себе вишеструко слабљење. Прво, ту је слабљење моћи првобитног небеског Бога, који постаје deus otiosus - у великој мери одсутан од света. О томе сам говорио у вези словенског Сварога, не узимајући у обзир поменути стручни термин и с њим повезану анализу. Друго, имамо слабљење моћи људи, којем можемо захвалити постојање шамана. На језику митова то значи да је некада постојала веза између неба и земље, и она се прекинула после неког догађаја у далекој прошлости. Сада само шамани могу ићи тамо где је некада могао свако. Најзад, имамо и слабљење моћи шамана (небитно да ли су "бели" или "црни") чије се моћи све чешће своде на ритуал, одглумљени транс, и морају да се користе дрогама да би имали визије, што раније нису морали. (Видети како Кастанеда на сличан начин посматра те ствари, његова фаза са коришћењем халуциногена и без њих).

Вратимо се оном раздвајању ко је шаман а ко није и шта је шаманизам а шта није. Утисак је да се Елијаде више бави првим питањем у вези сибирских шамана (Северна и Средња Азија - код њега језгро шаманства и подручје које га највише занима) док је друго питање више везано за остале области где такође имамо шаманске елементе, а имају доста развијенију религију, рецимо области Индоаријеваца.
Рекосмо да осим шамана постоје и свештеници-жреци, мада подела није искључива, јер шаман може имати улогу жреца. Шаман у принципу не мора да обавља "егзотерне" ритуале, то је посао жреца. Разлика је и у томе што постоје шаманке, негде је шаманство чак више везано за жене (у Јапану је то искључиво женски посао, но Јапан је изван дефинисаног "језгра" шаманизма). Негде су шамани хомосексуалци, или ако нису морају да се претварају (женска одећа) чак и по цену властите срамоте. Мирче нигде не помиње свештенице (и о свештеницима не прича много), док по свему судећи ове "модерне" варијанте нису биле везане за свештенички позив код сибирских народа. Обе ствари смо могли наћи на Блиском истоку...
Код америчких Индијанаца разлика је квантитативне природе (у већој мери него код других?). То видимо код разматрања феномена као што је био Ghost Dance Religion, такође нека тајна друштва на америчком континенту. Ови покрети су у суштини били верска обнова, слична и донекле индукована верским жаром белаца (види Мормоне), али у суштини у сасвим другачијим условима потлачене изумируће нације, и наравно са другачијом традицијом правих Американаца. Као најтрадиционалнији шамани су се нашли на удару овог револуционарног покрета. Међутим, разлика шамана и осталих Индијанаца није била велика, тако да су се многи од њих заправо прикључили покрету (тиме изменили начин свог рада) који је иницијацију понудио практично свима.

Код Индиевропљана (Нордијци, Грци, Иранци, Индуси), Кинеза, Тибетанаца и слично за Мирчеа је важније питање шта јесте а шта није шаманизам. То је зато што овде имамо развијеније верске системе, који баштине другачије традиције (упадљиво је одсуство Африке из овог рада, помиње се тек на крају, за разлику од Океаније која се широко разматра). Постоји и не мали утицај овог "палеооријента", посебно Индије на шаманске праксе Сибира, којима се Елијаде бави на крају своје књиге. Чак теорија да је реч шаман пореклом из санскрита - самана.
Несумњиво је да је Один шаманска фигура (Елијаде се веома мало бави нордијским шаманизмом), док се у грчким или иранским митовима могу наћи шаманистички елементи иако нису шаманизам stricto sensu. Пажња је посвећена преаријевском становништву Индије, такође етничким групама у Кини које нису Хан.
Пред крај поменимо један од тестова којим се шамани излажу. Осим Аустралије, Океаније и Јужне Америке области у којима Елијаде приказује шаманске традиције су несумњиво хладне. Тако добија на значењу тест унутрашње топлоте који имамо на Тибету, североистоку Азије (Чукотско полуострво) или код Ескима. Шаман се доказује тако што преживи ноћ у леденој води (мору) или осуши на свом телу не само један него што више ледених чаршава. Несумњиво да овде имамо спој леда & ватре, дакле Нифлхајма и Муспелхајма према нордијској традицији.
За крај ћу се осврнути на Елијадеов Епилог, који би могао бити пренет у целости као посебан блог. Шаман је дао одлучујући допринос познавању смрти. Екстатичка искуства шамана дала су нам велики број чињеница из "погребне географије". Такође је вероватно да је већ преекстатичка еуфорија, дакле припреме за транс извор васцелог лиризма. Шаман удара у бубањ, дозива духове помоћнике, говори "тајни језик" или "језик животиња"... С обзиром да сам и сам уметник (писац) завршићу ово разматрање речима Мирче Елијаде које су на самом крају његове књиге.
Каква би се лепа књига могла написати  о екстатичким "изворима" епске поезије и лиризма, о преисторији драмског призора и, уопште, о чудесним световима које су открили, испитали и описали стари шамани...

Иван Вукадиновић