Невоље са ђаволом
Ђаво је бестелесно, разумно створење, чија је воља начелно зла, тј. потпуно је испуњена жељом за чињење зла. Такво опште одређење у складу је са различитим представама ђавола у различитим религијама, филозофским доктринама и народним веровањима.
Лешек Колаковски, Невоље са ђаволом
Оваквом дефиницијом почиње књига и та дефиниција је поприлично добар опис како религија и народне представе виде ђавола. Поставио сам негде задатак да се открију нелогичности. Један занимљив одговор је како би онда ђаво водио други свет (заснован на начелу зла) а не могу постојати два света. Слично ономе што сам ја формулисао на други начин. Други одговор је донекле оспоравање мог питања, јер се на ђавола може гледати као на "део бирократије", како се иначе може тумачити Стари завет, те како је то радио Булгаков рецимо... Што видећемо није много далеко од Колаковског. Нешто касније како сам одговорио...
Моје побијање иде следећом линијом. Све зависи од дефиниције зла. Не зашто зло мора да постоји, него шта је уопште. Ако је зло недостатак добра, ђаво је биће тог недостатка до те мере да не може да постоји. Постојање је добро, непостојање је зло, а непостојање не постоји. Дакле, како зло по себи или "као такво" не постоји, не постоји ни ђаво, ШТД. Што је отприлике доказ који је дао Спиноза, а и ја пре скоро деценије.
Но ова линија доказа иде линијом коју сам одабрао јер зло као независно не признајем. Да би такво зло постојало требало би да постоји "друга стварност" како је речено. Међутим, када би прихватили да је ђаво владар над тим "независним царствима", његово постојање би се могло побити сличном линијом доказивања. Такав принцип независан од нашег добра би онда постојао, а ако постоји онда је добар барем за себе иначе не би постојао. Ђаво је добар бар за себе, тиме није тачно оно што је речено за његову вољу - потпуно је испуњена жељом за чињење зла.
Али многи људи, рећи ће неко, такође и верски текстови, народна предања, нису баш доследни у таквом дефинисању ђавола, па ђаво као лик код њих итекако постоји. На крају своје књиге Лешек пише похвалу недоследности. Зашто онда логички побијам постојање ђавола, с ким се грудвам? Ја реплицирам оним верницима који ће рећи (односно који су ми говорили) у стилу ђаво је сасвим зао, а ти си у његовим канџама. Истина, давно је било кад сам то чуо, од више година до преко деценије... Међутим, ако се прихвати да ђаво није сасвим зао, онда се прихвата да је понекад у праву, а како говори све супротно од званичне вере (тј. Бога), испашће да некад Бог није у праву, односно његови тумачи...
Даље би се могло размишљати о мојим мотивима. Кад већ ђаво не постоји, зашто ме толико занима? Да сам писао о збирци прича о ђаволу, или нашироко о сатанистима. Но нећемо се тиме бавити.
Пређимо на књигу, коју одликују две ствари. Када сам поставио горње питање добио сам и реакције у смислу ругања, па сам одговорио да Колаковски као интелектуалац постулира нешто што ће сам критиковати, па није исправно усмерена оштрица спрдње. То је само делимично тачно, а видећемо како. Можда је то зато што је Колаковски сам верник (?) или пре зато што је прихватио оно што у једном свом излагању (које је овде у књизи) да се бави "заштитничком" а не "полицијском" критиком. У том смислу биће благонаклон и према идеји ђавола.
Други разлог је што се Колаковски не бави само ђаволом, а ни ту само његовом верском перцепцијом. Заправо је књига збирка текстова, што сам током читања схватио. А ипак се неки утисак стиче самим редоследом тема, како се од тога како је ђаво ушао у политику прелази на социјалистички систем... Ако је ову збирку дао наш приређивач, биће да је добила неко одобрење од наследника. То не значи по себи да би сам Колаковски тако поређао текстове, али ствара одређени утисак о којем овде говорим. Уосталом, то јесу све његови ставови, независно од реда излагања.
Првих четрдесет страница написани су под не много креативним насловом ЂАВО. Ту је поприлично добро описана идеја, од саме дефиниције прехришћанских концепција (Најстарији ђаво) да би се наравно највише бавило хришћанским виђењем ђавола и неким модернијим идејама с ђаволом у вези. Идеја је како ђаво није "изворно" хришћански, односно библијски, односно старојеврејски концепт, него долази са иранске висоравни (Утицај манихејства), што је тачно. Колаковски је могао додати како ни спаситељ није изворни концепт, јер зороастрејци знају за Саошјанта који је такође рођен од девице мајке, победиће лаж, етц. Хронолошки је старији од Исуса Христа, а као и друге концепције утицао је на Јевреје у време тзв. вавилонског ропства. Јудаизам није после тога изгледао исто, а ни хришћанство као наследник не може бити лишено утицаја. Sitting in the water, the girl, who has "not associated with men" will receive "victorious knowledge." Her son, when born, will not know nourishment from his mother, his body will be sun-like...
Вратимо се ђаволу. Како је дошао као "страни елемент", Црква није знала баш шта ће с њим. С једне стране користан, с друге отвара нека нова питања. Рецимо како се тако негативно биће уклапа у Божију савршену вољу и планове? Може ли ђаво бити спасен? Оправдава ли човека за његове пропусте (ђаво ме натерао)?
Све те дилеме неће ни мало спасити од прогона не ђавола као таквог, него вештица, особа са ђаволом повезаних. Ако чувени потписани уговор са ђаволом није њему од кључне користи (јер ће свеједно скоро свако пасти пред сопственим жељама) Цркви је био користан да окриви његове потписнике (и ако се такав уговор никада не нађе) да су својом вољом починили кардинални преступ. Колаковски одмерава појаву, која ипак није била толико честа, да људи стварно се обраћају ђаволу кад већ Бог не помаже (сиромашним људима) и кад их се већ у име Бога прогони. Такав пут прошли су италијански Бенанданти који су оптуживани за вештичарење, па су са "беле" прешли на "црну" магију.
Занимљива је овде и Лешекова опсервација како ђаволи (или анђели или демони) као бестелесна бића нису мање нелогични од Бога, па ипак ће много чешће вера у исте бити описивана као сујеверје или празноверица. Ако уопште можемо замислити бестелесна бића, не сусрећемо се с парадоксима - с обзиром да ови нису описани као свемоћни па да се питамо како допуштају ово или оно...
Тако долазимо до ситуације у којој је ђаво практично отписан од стране званичне цркве (свих већих деноминација) да би васкрсао у мањим култовима, те посебно у култури и уметности, не увек као негативан лик.
Следећи део је његово предавање Ђаво лаже и кад истину говори. После увода који је лепо присећање на студентске дане следи излагање у којем се први пут појављује политика. Ђаво (систем) некад износи фактичку истину, али је корумпира својом злоупотребом, контекстом... Уочимо да није речено како ја то ђаво систем. Али на нивоу аналогија, које не морају бити објашњене, прича стоји. Тако ће дати пример учитељице којој деца не верују да је Земља округла (равноземљаши јавите се!) па ће један рећи другару "Она мора тако да каже" (јопет слично равноземљашима). Дакле систему, оцвалог социјализма, се не верује ни кад истину говори. Зато што се толико служио лажима, као и наш оцвали систем осамдесетих (а после је као било боље!?) и као било који систем у декадентној фази.
Но шта ћемо са системом који свесно подржава лажи не да би се у њих веровало, него да се више ничему не би веровало, што је модерна дефиниција пост-истине? То имамо код нас не у социјалистичком, не чак ни у транзиционом него у пост-транзиционом систему капитализма периферије. Систем је пустио сомнабуле и дао им простор зато што "тако народ хоће" и зато да би обесмислио критику. То им се осветило 2021, када би сами волели да народ "верује у вакцину" (ако су они веровали да помаже), па да могу без репресивних мера, али дух је већ пуштен из боце... Истини за вољу, режим је релативно безболно (за себе) прошао кроз ту фазу. Да ли су касније изгубили контролу над наративом, друга је прича...
У том смислу могу рећи да није реч о томе да ли ће се нешто показати (у некој будућности, кад буде "смак света") јер не верујем у есхатологију, него је реч о томе да неке ствари већ сада можемо видети. И било би добро да видимо. У том смислу, зло постоји због динамике света, свет у којем ништа не би недостајало био би веома незанимљив. Колаковски уочава проблем код овакве теодицеје (или космодицеје) у томе да се неправде могу прихватити као нужне, што би нас удаљило од борбе против истих (макар на овом свету). С тим у вези могу рећи да се ми људи боримо за релативне циљеве и то треба прихватити и пригрлити, што ће допринети решавању веома конкретних дилема - нпр. борба против система или (само, прво?) против режима у Србији. А шта ћемо са ђаволом?
Па горе рекосмо да не постоји ако мислимо да је реч о бићу сасвим злом, бићу негације, непостојања... Дијалектички гледано, Ред и Хаос у сасвим чистом облику не могу постојати, а питање да ли им можемо једнозначно доделити "добро" и "зло". Сазнајно, ми не знамо шта је сасвим добро, тиме ни шта је сасвим зло, ђаво је само негација једног погледа на свет. Како је сваки поглед на свет ограничен, заступници таквог погледа би требало да буду захвални "ђаволу", односно непријатељима, проблемима, етц на томе што се не може све постићи без ограничења. Као у оном вицу кад Цига објашњава да је држава као воз... Но видећемо да Колаковски другачије гледа на ђавола.
Поглавље Демон и пол се заправо само мало на почетку бави полношћу демона, сексуалним општењем ма колико чудно нам то било. Могу рећи да нисам сасвим одбацио оно тумачење чувеног стиха из Библије који се нашао у мом роману Агарта, тумачење које Колаковски намерно или не знајући не помиње: када су синови набески узимали кћери човечије, можда су они стварно дошли с неба, дакле ван наше Земље. Но веома брзо се прелази на оно што би некима било занимљивије, а има такође доста полности - на егзорцизме. Мада има извесних чари у свештенику који пише дневник о свом разговору са седам демона, међу њима и демон сладострашћа, ипак је то далеко од Сатане Мира Главуртића. За разлику од Колаковског који проблем Сатане (односно ђавола) посматра интелектуално и барем са неком скепсом или метафором (зависно од текста), Главуртић је у постојање Сатане дословно веровао - тако ми је био много занимљивији, смејао сам се на глас док сам га читао.
Тако долазимо до политике. Овде као да нестају дилеме које је Колаковски имао на почетку (ове књиге, дакле збирке текстова). Не расправља о томе да ли је ђаво практично страно тело хришћанског учења, није више битно ни да ли је Божији план - ђаво у политици једноставно постоји. Видећемо како, али понављам да овај прелаз овде не видимо. Можда га је Колаковски рекао негде другде... У том смислу могу дати нека своја размишљања. Прво да из највећег хаоса произилази највећи ред, а бива и обрнуто. Наравно, говоримо о овоземаљском реду. Баш код Лешеку драгих комуниста то је тако, па се из нереда револуције а богами и либертерских идеја за које су и кансије оптуживани (тзв. групни брак) дошло до гвозденог Стаљиновог поретка, у много чему конзервативног... Знао се ред. Али ђавола и Колаковски види као силу нереда, изазивања хаоса. Шта онда он хоће контролу или неред? Ако већ прича као да је упознат са његовим плановима (макар и метафорички) Колаковски би могао да их објасни.
На психолошком нивоу, а ђаво јесте персонификација и делује доста преко психе, то се може објаснити појавом коју имамо код нарциса (велике деце). Ако нарцис може бити осталим људима у нечему занимљив и убедљив, чак и без манипулација у којима је вешт, то је онда отпор правилима. Нарцис не воли да му се намећу правила, а у оправдању свог бунта навешће и ствари због којег би неко други могао да мрзи неко правило... Међутим, нарцис ће наметати своја правила и биће веома незгодан ако их неко не поштује. Тако некако и ђаво. Он је бунтовник против божанског поретка, што не значи да је анархиста (осим у тривијалном значењу те речи) или егалитарац. Тако можемо тумачити оно чувено Милтоново Against throne and monarchy of God.
И без тог објашњења Лешеково писање можемо тумачити као добру алегорију у којој је ђаво персонификација хаоса и несрећа које задесе народе - негде ће рећи како је ђаво био незадовољан јер су се сукоби смирили. То је ишло отприлике овако. Као ђаволу није успело да затре силом хришћанство (а зашто би то радио? Ђаво као јединствени ентитет постоји само у аврамским религијама), досетио се да убаци теократију која је иначе хришћанству страна. То је довело до злочина у име хришћанства и међусобних сукоба. Следећа етапа, пре неки логични наставак него незадовољство ђавола постигнутим, уследило је ренесансом и реформацијом као импулсима који су са различитих страна довели до истог - секуларизма. Колаковски даје поприлично добро објашњење како је протестантизам од стриктног тумачења Библије за које је развластио људске ауторитете (тј. Цркву) у име строгости, дошао до поприлично лабаве и либералне вере и секуларне државе. Е, ту ђаво није био задовољан, јер сукоби су се смањили, власти су се бавиле својим опстанком, држава уређивањем послова, итд. Онда се ђаво досетио следеће етапе - држава ће да се бави истином, односно идеологијом. А како је социјализам идеологија, док си рекао Гармишпартенкирхен добио си оптуживање социјализма да је сатански.
При чему није све то "без неке"... Ја сам доказао да је у нечему боље веровати у Бога него у владавину разума. Што је нека концепција ограниченија на њу се гледа стриктно рационално. Лешеку, а колико сам видео и још некима, промиче кључна разлика између идеологије и религије, и то на штету идеологије: резултати идеологије су проверљиви, што доводи до већег насиља. Јер једно је рећи да ће Бог казнити Јевреје, па сам преузети спровођење Божије воље или је оставити за онај свет - друго је истаћи циљ да се исти елиминишу, на овом свету, па проверавати да ли је неко место Juden Frei...
Но вратимо се религији. Колаковски се доста неубедљиво ограђује од теократије. Не сумњам да је он против наметања вере. Али хришћанин сматра да он својом вером зна истину, па зар ће пустити друге да живе у лажи?! И ту долазимо до двоструких стандарда: није хришћански наметати силом веру, али ће овај имати свако право да шири своју веру, други ако причају своје шире лажи па и није велико зло спречити их. Ако се руше пагански храмови то је зато што су од "лажних богова" па је добро срушити их или више нису потребни (а цркве у социјалистичким земљама?), ако се хришћанима руше храмови - то је ужасан прогон. Уосталом, ако је теократију ђаво дао хришћанима, требало би да су задовољни данас у секуларној, либералној, чак пост-модерној држави у којој је свака истина једнако валидна.
После овог поглавља, јопет проблем редоследа мало ће тенденциозно деловати поглавље Разговор доктора Лутера са ђаволом у Вартбургу 1521. Делује као нека спрдња из католичког угла - Главуртић исто каже да је Лутер "свуда видео ђавола", а не спрдамо се са свећеницима који су разговарали са демонима. Но претходно је већ реформација означена као део ђавољег плана...
Но после Кушања светог апостола Петра, следе поглавља која све мање имају везе са религијом, па и са ђаволом, осим ако нисмо већ прихватили оно речено у поглављу Политика и ђаво. Наслови доста говоре: Тоталитаризам и врлине лажи, Револуција као лепа болест, Шта је социјализам?, Интелектуалци, Геноцид и идеологија... и тако све до Похвале недоследности. Лешек изгледа пати од дечије болести либерализма па ће фашизам и нацизам сврстати у социјализам, антиционизам му је антисемитизам (има у виду антиционизам земаља социјалистичког блока) и слично. Служи се и триковима па ће наводити на више страница таксативно шта све социјализам није, наводећи стварне и не тако стварне оптужбе реалности Совјетског Савеза (мада неке више одговарају Трећем Рајху, али он је већ националсоцијализам сврстао у социјализам)... да би на крају рекао социјализам јесте лепа идеја (за наивне јел' те...)
Полемисао бих са његовим ставом да фашизам спада у социјализам, само што је социјализам који спроводе комунисти доследнији (у национализацији), са друге стране мање искрен у својој насилној природи, вешто се скрива иза неких снова о будућности. Није он ту усамљен, такве ставове смо виђали код других Пољака, људи из Источне Европе, донекле и код Орвела. Па, кад смо се већ бавили библијским темама, парафразираћу то штиво: По делима њиховим ћете их познати. Анализирајмо мало реченицу: по делима ЊИХОВИМ ће те их ВИ познати. Рецимо да сам неко ко се бори за независност неке колоније, своје земље "трећег света"; ја нисам комуниста, ако се таквим сматрам можда нисам довољно доктринаран, у сваком случају нисам становник прве земље социјализма. Мени је добро што ме та држава подржава, не само мени него и неком ко је можда био неутралан у сукобу - ослободили смо се стране власти, извукли многе људе из сиромаштва. Ја сам радник у капиталистичкој држави, члан синдиката, али не и комуниста. Мени је добро што смо имали водич у својој борби (социјализам), а и што се власти наше државе плаше комуниста па попуштају пред радничким захтевима... Такав добитак никада нисмо имали под фашистима и нацистима или захваљујући њима. Једини "добитак" је могао неки народ да има у својим националистичким циљевима, ако мрзи други народ или се осећа угроженим. Нешто је од тога можда било оправдано, рецимо Финска против СССР, али су се догодили ужасни злочини, чак геноцид (НДХ) који нису починили сами нацисти, него покрет њима инспирисан и од њих подржан (иначе екстремно католички). Једина "стварна" корист могла је бити дијалектичка - ужаси Другог светског рата допринели су стварању и јачању ентитета као што су НАТО или ЕУ (ко то воли), но с друге стране и Варшавски пакт. Уједињене нације су развиле своје идеје и систем насупрот хитлеризму (али захваљујући истом), но шта је данас са УН?!
За крај можда најбоље поглавље, бар од ових далеко од ђавола - Похвала недоследности. Може звучати компликовано са дуплим и троструким негацијама (ако их има) но у суштини је једноставно - најбоље је бити недоследан чиме избегавамо фанатизам и цинизам, али то значи и бити недоследан у недоследности (дакле у нечему ипак доследан), чиме нисмо нихилисти. То би ваљда био хуманизам.
Иван Вукадиновић
Из напомене преводиоца хронолошки дати изабрани извори: Да ли ђаво може бити спасен и 27 других проповеди (Лондон, 1984), Цивилизација на оптуженичкој клупи (Варшава, 1990), Похвала недоследности - Расути списи периода 1955-1968, том I-III (Лондон, 1989), Разне бајке - Библијске приповести - Разговори са ђаволом (Лондон 1987), Моји исправни погледи на све (2000).
* Питање које је било јаче од мене: Спасен од чега?
Коментари
Постави коментар