Бургундија - 1111 година и један дан
Одлична књига за љубитеље историје, посебно ако желе куповином и њеним читањем рећи себи како имају и времена и пара. Али зашто баш Бургундија?
Одговор лежи у давним расправама које сам водио са либерашима. Веле они како је нација конструкт, што је тачно, тиме јој желе смањити значај. Вери вел, рекох ја - пре нације је постојала оданост господару, ако желите да се вратите на тај принцип, бујрум! Уз то воле потенцирати етнонационализам као нешто негативно. И ту сам имао контра коментаре. Наравно да је на Балкану етнонационализам попримио лоша својства због везаности за верске и историјске поделе (оданост наслеђу империја које су овде фигурирале и играле на карту подела). Али има ли шта лоше у томе да власт организују они који говоре исти језик, уместо странаца које и не разумемо?!
Али ето примера да је и другачије организовање заједнице (ако хоћете - нације) било могуће. И то не би био пример као неутрална Швајцарска (једна нација три језика, иначе видећемо ускоро да Белгија и није нација) него јака сила свог времена која је барабар ратовала са Француском од које је "потекла". Како је Француска прва на савремени начин организована држава, у том смислу и прва нација (и то много пре буржоаске револуције) могли бисмо помислили да би историја била у много чему другачија да је надвладао бургундијски "мултиетнички" (наравно да тај израз није постојао) принцип. А тај принцип сам видео још играјући Europa Universalis 2 где је постојао концепт културе - свака држава је имала дефинисану једну или више култура, а покрајине једну - где се поклапала култура државе и покрајине грађани би више доприносили а мање се бунили. Културе су дефинисане језиком, а касније постаје битна и верска подела - културе Бургундије биле су француска, немачка и холандска (Dutch).
Наравно, сличан принцип бургундијском, макар што се тиче језика владалаца делује да је био преко Ламанша, могао би неко замерити. Али то је империјални принцип настао на сасвим другим, таласократским основама, показало се од 17. века. И поред полагања на права различитих култура (та права нису давана, него узимана, Енглези су полагали право на Француску, рецимо) и мешовитог порекла претворило се у апсолутизам енглеског језика - ето, нације настале на ледини њихових колонија нису ентонационалистичке, тамо је свако морао да прихвати језик земље у коју долази, а шта би са домороцима и њиховим језицима!? Уосталом, шта је данас тамо нација тешко је рећи - Енглеска, Британија, можда Уједињено Краљевство... Такође наднационално организовање империја, које ће касније донети Хабсбурзи, овде није тема јер говоримо о настанку заједничког идентитета мањих средина а различитих (етничких) култура.
Дакле, овде говоримо о нарастајућој буржоазији и то се у књизи добро види. Од замало успешних побуна које је гушио Војвода од Фландрије (удајом његове ћерке Бургундија ступа на сцену) до уважавања интереса градова и креирања доброг дела политике према томе, код каснијих владара. Иако је етимологија (видећемо) другачија, Бургундија садржи оно бург. То име садржи и поменута владајућа кућа Хабсбург, видећемо највећи добитник краја Бургундије, али само у имену владара, не политичког ентитета.
Код аутора
Барт ван Ло, аутор књиге, такође не бежи од својих размишљања, а она јесу идентитетска. Ова књига је написана из низоземске (фламанске, белгијске, видећемо да су ови појмови били замењиви) перспективе, из француске би била писана другачије књига. Још на почетку аутор говори о сећању на Бургундију (и утицај Француске) као о делу свога идентитета.
Па да кажем нешто о свом погледу на тај идентитет. Шта је Холандија (Низоземска)? Земља изразите толеранције и либерализма, позната данас по легализацији ганџе и слободној љубави, а некада по једном Спинози. И поред верске и идејне толеранције, којом се диче, ипак изразито протестантска земља чија граница са Белгијом је линија фронта на којој се окончао верски рат. Данас легло екстремних десничара и поприште верских сукоба са муслиманима. Некада колонијална империја која одавно не влада морима, али се гура у сваку НАТО акцију, због чега код нас не може бити омиљена...
А шта је Белгија? Пре пар деценија колега је био у Бриселу, показао слику пис-манекена и рекао да је то једино што вреди видети у том граду. Претерани закључак, ја их знам по добром пиву дувал (што значи ђаво). Ипак нешто што практично није нација, што се види кад тамо треба саставити владу (слично Базнији, понекада). Па ипак на нивоу градова то функционише и има пара, не само због огавног геноцидног колонијалног наслеђа у којем су се накрали. Организација која је почела са Бургундијом, а наставила се под Хабсбурзима и Французима и без неке политичке власти... Па ипак, та Белгија, тачније једна њена покрајина (ваљда Валонија), могла је да блокира Европску Унију, њен трговински глобалистички уговор, организацију чије је седиште баш тамо у Бриселу (као и седишта мрског НАТО). И оданде нам долазе слике побуна, али овога пута не грађана него сељака...
Нешто о стилу аутора, из којег се види да се бави драмом, осим историје. У својој књизи Заробљени ум Чеслав Милош каже да је боље посматрати историју из перспективе дијалектичког материјализма, боље него као биографије краљева, али се не може свести све на то. Барт ван Ло не бежи од значаја материјалних услова (ширење градова) које широко описује у својој опсежној књизи, али доста пажње посвећује односима крунисаних глава и осталих плавокрваца. Како је "бургундијски" на данашњем холандском некако синоним за хедонизам, гозбе и прославе ће бити нашироко описане, на начин којем би завидео један Мартин. Иначе, ова прича неретко личи на Игру престола (коју је бар донекле инспирисала). Најзад, имамо ту почетак и развој фламанске ренесансе (која је шира наравно од данашње Фландрије) писана и посебно сликарска дела настала у узбудљивом и преломном периоду.
Хиљаду година (Заборављени миленијум)
Овде хиљаду година није баш стало у један дан, како је то у Библији и песми Партибрејкерса... Почетак је био буран, али су се касније догађаји успорили. Рекао бих и да Барт ван Ло овом периоду посвећује незаслужено мало пажње - ни четрдесет страница. Истина крај ових хиљаду година, макар што се тиче Ниских земаља биће почетак следећег дела - Бургундијско столеће.
Бургунди су један од германских народа, при чему израз "германски" треба схватати условно, као и појмове "келтски" или "словенски". Племена у савезу или сукобу са моћним Хунима (што је значило да су промењиве односе имали и са Римљанима) и углавном непријатељска са Францима, мада је и ту било мировних споразума.
Само име, како већ рекох, нема везе именицом град (бург), већ настаје од имена постојбине - острва Борнхолм односно Burgundarholmar иначе не много далеко од нама битне Арконе (Рујан, Руген). Оданде их доводи на копно митски Гибих; па следи Гундахар, који је погинуо у борби с Хунима; Гундиок савременик Атиле; Хилдерик, па легендарни Гундобад који је утемељио њихову државу на тлу данашње Француске (савременик Клодовика, оснивача много познатијих Меровинга).
Гундобад, кога ће се радо сећати војводе с краја средњег века, увео је први закон Lex Burgundionium те тако стварно утемељио државу. Занимљива је и битна одлука да се законик напише на латинском, чија вулгарна варијанта јесте језик већине његових поданика (романизовани Гали). Било је и других могућности, о чему сведочи варијанта хришћанства коју су примењивали Бургунди као и Готи, Вандали и многи други - аријанска јерес. Аријански бискуп покрстио је Готе бар сто година раније, дао им превод Библије на готски и чак готско писмо, као дериватив грчког. Касније прихватање католичанства (будимо прецизни - папе и званичног хришћанства, шизма се још није догодила) било је повезано са одустајањем од језика својих предака. (Треба рећи да је ипак то нешто другачији језик - готски је једини већи језик у источногерманској групи, аријанство је овде релативно брзо напуштено, док су Визиготи у Шпанији у истоме истрајали док их нису Мавари заузели). Тако се лакше владало народима. Прихваћена је Библија која је већ преведена на вулгарни латински - латински без падежа, предак данашњих романских језика - Вулгата.
Барт ван Ло се касније баш доста бави језичким питањем, пре свега кроз однос француског и холандског језика, али се не бави језичким питањем раније, а оно јесте битно. Разлика између Нормана (у књизи се помиње Роло, њихов оснивач) и Викинга била је више језичка него верска, пошто је међу Викинзима било хришћана. Релативно брзо су прихватили дијалекат старофранцуског, али су се њега држали преко канала у Енглеској четири века. Језик предака се одбацивао ако иза њега није следило феудално признање, али се задржавао ако би привилегије биле потврђене (од стране цркве и осталих владара). Тешко је рећи којим су језиком заправо говорили Нормани у Италији... Можемо се бавити и језичком асимилацијом Бугара, па можда и аланских Срба, који нису говорили словенски, а на супротној страни имамо пример Мађара који су задржали свој језик који одудара од скоро свих осталих у Европи.
За каснију историју може бити битан покушај Бургунда да заузму област Белга коју су настањивали Салијски Франци. Тешко су потучени и то није једини пораз Бургунда (ако је за поређење чувени Сармати су такође претрпели многе поразе). Бургундија се формира на југу, али се од севера никада није одустало. Изравнаће рачуне са Францима у чувеној "бици народа" где је Атила поражен са својим савезницима (међу њима Франци). Но, савези су се онда често мењали...
Последњи бургундски краљ Гондемар (523-534) страда у крвној освети, након чега Франачка апсорбује ову првобитну Бургундију и она више не постоји. Али није нестао без потомака па ће касније војводе полагати на наследство чувеног Гундобада.
Покушај да се обнови Бургундија долази касније услед поделе огромног царства које је оставио Карло Велики. Поред Источне Франачке (касније Немачка) и Западне Франачке (касније Француска) појављује се и средњи ентитет - Лотарингија. Име преживело у имену покрајине Лорена. И овде је језик битан - на уговору о подели први пут се користе народни језици од којих ће касније настати француски и немачки. Добивши име по свом краљу Лотару, ово средње краљевство је покушај спајања географски неспојивог (или барем тешко спојивог), чему ће касније Бургундија доста заличити.
Једно време област ће обухватати и Северну Италију, и јужну Бургундију (област која се тада тако звала). Но, након још једне поделе, земље се практично поклапају са оним што ће касније бити Војводство Бургундија у свом највећем опсегу.
Лотарингија је обухватала следеће области:
- Холандија
- Белгија
- Луксембург
- Северна Рајна-Вестфалија
- Рајна-Палатинат
- Сарланд
- Лорена
- Алзас
Све осим саме области Бургундија (и данашња) и суседни Франше-Комте.
А ова покрајина постаће војводство, једино уз Нормандију, тиме директни вазал француског краља, после још једног мешања карата. Када није више било Каролинга, извесни племић Капет проглашен је за краља Француске која тада практично настаје. Вероватно су племићи мислили да ће га лако контролисати, и такве одлуке су се често доносиле у Средњем веку...
Бургундијско столеће
Рећи ћемо нешто о структури књиге. Поред делова који се држе временске поделе - миленијум, век, деценија, година и онај један дан у чак два дела књиге - књига има поглавља у са описом уместо поднаслова како је... нешто, и одломке чији су наслови по правилу цитати из историјских извора. Све то делује доста примамљиво на прелиставање, а само читање чини занимљивим. Један од наслова поглавља у овом делу књиге је Француска, вучни коњ Бургундије, што говори сасвим доста (али не баш све о овом столећу).
Међутим, књига се прво бави (пред)историјом Ниских Земаља. Рецимо да Холанд долази од Old Dutch holtlant, што значи дрвена земља. Фландрија, Vlaanderen је значило нешто као лутати равницом. Како је равница у имену друге, то објашњава зашто се некад то име користило иначе за Ниске Земље и њихову културу (рецимо фламанска ренесанса), такође како је то испрва сматрано превише влажном равницом, мочваром, коју је рецимо одбио нормански Роло као свој феуд (када је поражен и прихватио франачког краља за сизерена). Да је прихватио данас би се Фландрија звала Нормандија, а и много шта би могло бити другачије, рецимо Енглези би имали базу за заузимање не само Француске него и Ниских Земаља (јасно да су Нормани у тој алтернативној историји исто заузели Енглеску). Овако су енглески захтеви овамо, којих је видећемо било, били много слабији.
Холандија је земља настала прво крчењем шума (Ниске Земље у заметку). Лоши услови за земљорадњу допринели су развоју сточарства, па и данас добро знамо за холандски сир или белгијску чоколаду. Битније, вуна ће одговарати развоју текстила у градовима, а сами градови ће привлачити радну снагу за коју није било места на селу. До те мере ће ова индустрија (слободно можемо користити тај појам) процветати да ће морати да увози вуну из Енглеске, чак бити зависна од исте. Оно што у књизи не пише, а учили смо у школи, како је, да би се производила вуна, много енглеских сељака морало да буде протерано са села, што ће допринети прво ширењу градова на острву, а онда колонизацији Новог Света. Исушивање мора, дуж канала, онда да би се спречиле поплаве, је оно што долази касније, а у великој мери током овог столећа, нешто у чему ће имати удела и саме бургундске војводе. Фландрија је у много мањој мери узимала од мора, иначе би Енглеска била ближе Европи...
Књига се бави и почецима производње пива, што би многима могло бити занимљиво. За то време, област Бургундије (Бургоња) била је позната по винима, која се нису много конзумирала на северу будућег царства - ако им је било до вина (тамо су пивопије) увозили су из Бордоа, лакше је било морем... Осим вина сама Бургундија и није имала много тога.
Војводство Бургундија је постала нешто као enfant terrible француске историје тог периода. Филип Одважни је свој надимак стекао у бици код Поатјеа (1356) када је имао свега четрнаест година. Његова жеља да се бори против Енглеза била је толика али је заробљен заједно са краљем (својим оцем). По повратку добија Војводство Бургундија 1363. године. Историја Војводства од тад је нераскидиво повезана са кућом Валоа (огранком француске краљевске Капет) и поред централизације и некаквог заједничког идентитета, поглавље ове књиге зове се чак Бургундијски сан, неће је надживети...
Већ код овог владара назиру се обриси будуће државе. Не само да је добио историјски битну област, него је женидбом са Маргаретом (1369), ћерком Луја од Фландрије, задобио и моћну Грофовију Фландрија, Војводство Брабант, Грофовију Артоа и Слободну покрајину Бургундија (Франш-Комте). Венчање је било заиста краљевско (иако је та титула и за његове потомке била недостижна), отуд описи који подсећају на Мартинову фантастику. Логика Филипа Одважног подсећа на данашњи маркетинг - представити се постаје бити важније од учинити, и његови потомци ће се често тако понашати (рецимо када имамо у виду учешће стварно или намеравано у новим крсташким ратовима, сада против Османлија, који постају актуелни након Косовске битке). Имало је то смисла, јер богата Фландрија ће ионако отплатити оно што је на свадбу спискао, а престиж постаје монета која ће се касније искористити. С обзиром на већ развијену привреду нових области и стабилне односе са Француском, имало је то више смисла него данашњи казино капитализам.
Већ ту видимо начин ширења будућег царства (Бургундија себе није звала чак ни краљевином, ипак Барт ван Ло не без основа "царство" ставља у поднаслов књиге, но занимљиво је да у клипу седам нивоа империје, који је добро урађен, али с којим се у великој мери не слажем, Бургундија није чак ни поменута). Краљевски бракови били су основа ширења, што ће касније усавршити Хабсбурзи, уосталом Бургундија практично нестаје после једног двоструког венчања (видећемо касније). Од ратова се није бежало, војводе су ту биле много агилније од Хабсбурга (кад их већ поредимо). Најзад, није се бежало ни од отвореног убиства, што ћемо видети код војводиног сина.
Нешто касније видимо војводу како помаже свом тасту у гушењу побуне у Фландрији, посебно граду Генту, што је у књизи детаљније описано. Први већи градски револт (ако не рачунамо борбе гибелина и гвелфа у Италији) можда је заиста могао бити буржоаска револуција (1789. AVANT LA LETTRE - Како је претходница Француске револуције на фламанском тлу угушена у заметку и како се време променило, и у дословном и у фигуративном смислу), али се догодио преурањено. Овде видимо Војводство на страни реакције, сузбијања нарастајуће грађанске класе (трећег сталежа), али имајмо у виду да ће се њихови интереси све више узимати у обзир - што из властитих финансијских интереса, што из страха од побуна или јер се оне нису могле другачије сузбити. Пре свега највећи бунтовни Гент, па онда Лијеж, Брисел, Бриж, Ипр, све до Антверпена који касније добија на значају - градови добијају све већи значај. Одатле долази и ново схватање идентитета које је локално, али постаје независно од језика или сталежа, тако да се један одломак (према цитату) зове Фламанци смо ако и не говоримо фламански.
Негде из тог времена је и покушај Бургундије да ни мање ни више него изврши инвазију на Енглеску и тако стави тачку на рат који још није био стогодишњи, али је већ дуго исцрпљивао Француску. Окончати рат одговарало би и трговачким интересима фламанских градова. Међутим, баш због побуна у тим градовима флота није могла бити спремљена и од инвазије се одустало. Касније ће се видети да има других начина да се реши сукоб са Енглеском, а да то не буде победа у рату, а ни општи мир, који још дуго неће бити постигнут.
Филип Одважни је успео да упрегне краља Француске у своја теретна кола, и како су сви војни походи ишли само у корист војводе од Бургундије лично, учвршћујући темеље Ниских Земаља... каже поднаслов поглавља Француска, вучни коњ Бургундије. Што је добар резиме. За то време његов син Јован од Бургундије одраста учећи доста о Ниским Земљама, које ће му бити драгуљ у круни, па и њихов језик thiois, како је у књизи назван народни језик - етимологија има везе са италијанским tedesco - што ће рећи (северно) немачки. Ван Ло каже да ће га знати колико и данашњи краљеви Белгије - не много.
После Косовске битке 1389, управо из Бургундије креће импулс за нови крсташки рат, да се изагнају Турци. Неки од немачких кнежева неће бити одушевљени - ратовати против људи који нам ништа лоше нису учинили. Краљ Француске се исто неће претргнути. Угари међутим крећу с њим и код Никопоља (Бугарска) је ова луксузно опремљена експедиција спектакуларно поражена. Као и отац му, Јован је заробљен, па пуштен уз дебели откуп. Гледао је како цвет племства убијају пред њим; као и на Косову, Бајазит је наредио сечу кнезова. Баш као и отац у поразу је стекао име - Јован Неустрашиви. Делује да је слављење пораза, као код нас Срба, али је Јован знао да своју репутацију неустрашивог добро искористи.
Пошто је сахранио свог оца 1404, Јован је наставио његову политику. Али околности у Француској му више нису ишле на руку. Свеједно је користио свој положај, представљајући се у Светом римском царству (Немачке земље) као велики француски војвода, док му до Француске није било много стало. Као такав војвода уговорио је још један краљевски брак који му доноси грофовије Ено, Холанд и Зеланд, док ће касније разним договоримо Бургундија задобити и Брабант, Луксембург, Лимбург... последњи је на северу одолевао Гелдре, до последњег лудог владара Бургундије.
По наговору бургундијског војводе краљ Карло VI креће у још један поход, на Бретању, али ће тамо бити лично нападнут и повући се, већ практично луд. Краљ је већ био сумњичав око амбиција Јована, помагала је ту и његова повучена жена Изабо, али ће у његовом брату (и већ љубавнику Изабо) Лују Орлеанском, Јован Неустрашиви стећи достојног противника на двору. Тада је 'ладно одлучио да га убије (1407. - занимљиво, сто година након што је француски краљ пресудио темпларима). Како је једно убиство које су извршили Бургундијци одвело Француску до ивице провалије и како је Јован Неустрашиви нашао уточиште у својој грофовији која је успешно бранила употребу домаћег народног језика.
Али није све око тог убиства одмах било јасно, тачније сам чин јесте, али његова квалификација није. Јован се појављује на француском двору где доводи теолога да га одбрани. Он јесте наредио убиство, али убио је тиранина (Луј Орлеански није био омиљен због пореза) што убиство чини богу угодним делом. Присутни су били забезекнути, а и даље живи луди краљ је био довољно луцидан да ослобађајућу пресуду потпише! Овако убиство ни Ланистери нису правдали! Можда је већ слављење "тираноубиства" (као рецимо Брут што је починио) нека најава егзекуције краљева у Енглеској и Француској, само што ће тада народ (парламент) бити судија.
Но Лујева удовица није мирно стајала с тим. Само неколико месеци касније Краљевско веће је променило пресуду. Војвода је крив. 1408. он ставља све на коцку - морао је да победи и то на тлу Фландрије где извлачи свог зета Јована од Баварске из шкрипца. Али тиме ништа није готово јер таст убијеног, Шарл од Армањака води нови антибургундијски савез.
У још једном обрту ће Јован бити намамљен да преговара лично са престолонаследником (дофен - иначе једна француска покрајина се тако зове, посед дофена као што имамо Принца од Велса). И тада ће бити убијен (10. септембар 1419). Обрти су заиста Игра Престола. То ће одредити политику његовог сина Филипа од Шаролеа. Име одломка: "Сире, ево пукотине кроз коју су се Енглези увукли у Француску". То је рекао касније један калуђер показујући његову разбијену лобању.
Треба имати у виду да тада не постоје националне државе (али настају, зато је овај текст битан) па не може бити речи о националној издаји. Бургундија као ентитет (који није више само француски) је хтела да се осамостали и логично да ће подршку наћи у француским непријатељима Енглезима. Но видећемо како су Енглези подривали војводин утицај управо тамо, на северу у Ниским Земљама, где је и Филипу било најбитније. То ће довести до још једне (опет оправдане?) промене страна.
Пре тога, мало из енглеске перспективе. Сви знамо за Хенрија V и његову спектакуларну победу код Ажинкура, коју је Шекспир опевао. Питао сам пријатељицу, која је прави експерт за енглеску историју - како то да су Енглези онда изгубили Француску? Оно јесте да је била нека Јованка Орлеанка, буђење националног духа (у књизи поглавље Као женско или као мушко?) девица (?) спаљена због јереси, али да ли је то било довољно. Не, само по себи, одговор који сам добио био је једноставан - зато што су његови наследници то прокоцкали. Хенри је 1422. умро од дезинтерије, недуго после своје победе и успешног споразума. Његов син имао је само четири године, а ствари је упрскао регент (лорд-протектор) Хамфри, док је у Паризу не много способни Бредфорд. Малац на престолу и неспособно регентство, не личи ли то на Мартина и Ланистере? Сачекајте нешто чега нема ни код Мартина...
Најмлађи брат Хенрија, лорд-протектор Хамфри, успео је да се ожени Филиповом сестром од тетке, Жаклином Баварском, која је још била удата за Јована IV од Брабанта! Можемо замерити доста лицемерју Ватикана, који је због неких других интереса заврнуо енглеског Хенрија VIII и можемо видети и овде касније како је папа тактизирао са поништавањем брака, али ког? Тада иначе није било развода... Филипу је било битно што му се улази у сферу интереса, ако не и посед, видесмо да је поменут Брабант... И због Ниских Земаља заратиће овога пута са Енглезима, а посебно са својом сестром од тетке. Битке ће се пренети на покрајине Холанд и Зеланд. На крају ће се Жаклина, остављена од свих и пошто је папа рекао своје, пристати на споразум који и није био тако лош по њу. Брат и сестра су обилазили области у којима је завладао мир, које се све више интегришу у Бургундију.
Бургундијски сан - свакако је литерарни конструкт писца књиге, није се тако тада говорило, реч је о реплици на "амерички сан". Но заметак националне свести (ако су се пре тога житељи идентификовали као становници покрајина Ено, Брабант, Лимбург...) и капитализма свакако је терен на којем снови постају јасна идеја, ако не већ стварност. Бургундизација је ипак, бар делимично, више била у корист француског језика који остаје језик елите. Но кроз процват уметности (поглавље Бургундијски сан у књизи је занимљиво после слика са објашњењима - портрета куће Валоа такође и других уметничких дела) и холандски језик ће добити на значају. Кад гледамо бургундизацију, згодно је видети где су војводе највише времена проводиле (на северу), као и одакле су витезови Реда златног руна, који је био бургундијска специфичност - из старе Бургундије и осталих француских области, којих све више под влашћу војвода. Наравно, сама владајућа кућа била је француска.
Кад смо код Француске, треба имати у виду да је војвода са истом најзад постигао мир и споразум (Арас 1435), те да је следило тридесет година углавном мира што је сасвим доста за та времена! Уз помоћ бургундијског војводе француски краљ ће најзад истерати Енглезе из Париза, да би у бици 1453. пресудила француска пољска артиљерија (исте године Турци заузимају Константинопољ, тада највећи топ који су употребили изгледа није био пресудан). Последњих година живота, већ дементни војвода опседнут је новим крсташким ратом, али од тога нема ништа. Војвода је био велики верник, а остаје питање како је са тим мирио свој раскалашни живот (који је утицао и на уметност која се ширила са двора) и велики број копилади. Све супротно његовом сину, видећемо.
У дугом периоду мира, бујају сплетке - поглавље Фазан и лисица. У Француској влада Карло VII, владар који је имао више среће него способности. Његов син је будући Луј XI, лисица у овој причи. После низа свађа са оцем, покушаја да му убије миљеницу (данас бисмо рекли швалерка, иначе прву званичну љубавницу имао је тек Луј XV много касније); престолонаследник је послат у "своју" покрајину Дофен, па онда пребегне код војводе у Бургундију. Тиме Филипа у старту доводи у неугодан положај, али како је реч о будућем краљу, он у томе ипак види прилику. Лисица ће учествовати у многим сплеткама које ће удаљити сина Карла од Филипа, мада не дефинитивно, а можда и одредити његов карактер кад буде владао. Но видећемо ускоро друга објашњења за нарав Карла Смелог, метеорског владара који ће одредити бурних десет година (1467-1477) и крај Бургундије.
Кобно десетлеће
Карло Смели био је дечко који обећава. Стекао је широко образовање и без сумње био је веома посвећен бургундијској ствари. Хтео је да преговара, али се ту није показао, као што није баш у ратовању које му је било права пасија. Неуспешни Наполеон, како га Барт ван Ло описује, што није без основа имајући у виду да је онај Наполеон ведрио и облачио бар двадесет година, а овај једва десет. Организаторске способности, цивилна администрација, такође је оно што их повезује. Карло је и овде мање успешан, али је ипак оставио иза себе довољно централизоване Ниске Земље да би се најзад могле сматрати једном целином.
Каријеру почиње још за живота оца Филипа Доброг, који је можда био превише добар (ето још једне паралеле са Ланистерима) па је пред крај живота целу погранично област предао Французима. Карло ће водити успешан револт феудалаца против Луја XI, па ће га натерати да се ту повуче. Но лисица ће оставити себи одане посаде у предатим областима. За живота Карла Смелог из правца Француске и неће долазити велика опасност... Што се тиче односа Карла са својим оцем, био је он блажи него што је француски Карло имао са својим сином Лујем XI. Поред успона и падова, биће уз оца док буде умирао, тачније у суседној просторији.
Карлов карактер се тумачио на различите начине. Само је ратовао, није оставио наследника, мада јесте наследницу која ће касније бити веома значајна. Но изгледа да није много ни покушавао, био вољан да легне са женом. Постоји теорија да је био хомосексуалац, наводно му је постхумно откривена фистула на тестисима која би му сношај учинила мрским. Неки његови поступци се ипак могу рационално тумачити.
Не мора се бити баш ђавољи адвокат да би се објасниле неке ствари које је Карло радио. До сада смо говорили да је Бургундија француски вазал, али није само француски. Двојно вазалство иначе није ретко у Средњем веку. Изван граница Француске бургундијске области су вазал Светог римског царства и тамо Карло тражи титулу краља. Она му измиче иако је деловало да је неизбежна. Вероватно због неспремности да учини и мање уступке. Током ове деценије више немачких градова и области, махом уз Рајну, осетиће последице Карловог беса.
У феудална времена било је пре правило него изузетак имати неповезане поседе. Мозаик нечијих феуда уклапао би се у неку већу целину као што је Француска или Свето римско царство. И раније војводе су ово виделе као проблем. Кроз централизацију, бургундизацију, заметак националне државе, овакве ствари постају веома битне. И Карло је на кратко успео да копнено повеже своје области да од једног до другог поседа иде само територијом где је "свој на своме". Урадио је тако што је Лорени наметнуо прво дозволу проласка па када су му они (након неуспешне опсаде немачког града Нојса) објавили рат, онда је и анектирао. Но очигледно није рашчистио ствар са њиховим племством, па је тамо водио последњу битку. Када је присајединио Горњи Алзас и низоземски Гелдре имао је непрекинуту територију од Северног Мора до границе Савоје. Ипак није хтео баш свуда да ратује, одбио је захтев папе да учествује у новом крсташком рату против Османлија.
Ако проблем нису идеје као што је краљевски статус или непрекинута територија, свакако је проблематичан начин реализације који је укључивао масакре над целим мањим градовима. Проблем је и идеја да се баш све реши за свог живота. Кроз историју "коначно решење" није нешто што је доносило срећу, чак и ако не мислимо на оно најпознатије и најтрагичније употребљавање тог појма. Примера ради, ми Срби смо после Великог рата коначно хтели да решимо ствари, нигде не будемо мањина, што је водило компромису познатом као Југославија. Да је Црна Гора остала друга (српска) држава, а да су у неким даљим областима Балкана Срби остали мањина чији ће положај касније бити решен било би боље за целину. Наравно, то је све накнадна памет. А Карло није имао много ни тренутне памети, пошто у преговорима скоро никад није био успешан, а у ратовима понекад јесте што му је опијало памет.
Један од ретких споразума био је са француским Лујем, који ће некако издржати само док је он жив. Што лисицу није спречавали да против њега ровари у оквирима Светог римског царства (Немачке). Међутим, није да Карло није имао амбиција спроћу Француске. У том смислу се договарао са Енглезима, али то није више она Енглеска која је држала пола Француске. Сада тамо влада кућа Јорк, у току је тзв. "Рат ружа" (који ипак није био прави грађански рат), једини енглески посед овамо је Кале. После неких Карлових неуспеха Енглези ће отписати сваки савез, а он ће се окренуту од те идеје као да није ни постојала и посветити се новим "успесима". И скромни поседи Енглеза на континенту неће бити небитни у даљој историји, пошто ће кућа Тјудор, коначни победник "Рата ружа" доћи уз помоћ војске која је била на тим поседима.
Веома посвећен организацији рата, Карло није био талентован, а од талента га је делила - пракса. Није џабе један стварно успешни војсковођа, Фон Молтке, рекао ниједан ратни план не преживи сусрет са непријатељом. Ту су се кобним показали - Швајцарци. Питали бисмо се зашто иако се данашња Бургоња (односно Франш-Комте) граничи са Швајцарском код Лозане. Али Лозана још није била међу кантонима који су чинили језгро Швајцарске, а ови су били полуаутономни у оквиру Светог римског царства (што није била никаква препрека међусобном ратовању). Ипак ће Швајцарци на тренутак заборавити на своје архи-непријатеље Хабсбурге, да би се одбранили од Карла. И три пута ће га победити! Рецимо, у теорији би артиљерија доскочила пешадији са дугим копљима али тадашња није била довољно успешна, па су ови у формацији јежа, слично грчкој фаланги, успели да потисну Бургундијце. Заробљавали су и целу комору, луксузно опремљену (Бургунђани су увек у рат ишли као у провод), чиме су улазили у посед вредности које они као сељаци нису увек могли да процене. То је довело Карла у позицији да се Швицерима поново враћа. Можда није могао да их игнорише јер су као плаћеници били спремни да помогну његовим непријатељима, рецимо Лорени.
То је довело до његове погибије у бици код Нансија, 5. јануара 1477. Његова артиљерија се преспоро укључила, Алзашани и Швајцарци су потиснули коњицу и сам Карло је страдао непрепознат, као обични војник, убијен у снегу. Северне области већ нису хтеле да финасирају његове ратове, а камоли да војно учествују. Цела Бургундија се распадала, па ипак су под влашћу његове ћерке грађани одлучили да остану заједно у Бургундијској Низоземској.
Пресудна година 1482.
Дакле, та једна година није у континуитету, него пет година после смрти
Марија Бургундијска је јануара 1477. добила вести о разбијању војске, али дуго није знала ништа о судбини свога оца. Када се најзад сазнало да је готов, активирао се француски краљ, потежући Салијски закон, по којем жена не може наследити земљу. Овај се закон односио на територију Француске (којој Бургундија делимично припада као композитни ентитет), али не и на Свето римско царство. Нема сумње да ће Луј XI (лисица) полагати право и на остатак Бургундије, а ови се пак неће помирити да тек тако изгубе све, па ће се водити рат. Не много жесток, јер апетит обе стране није превелик, Француска ће уосталом ускоро бацити око на Италију. Језгро државе, "стара" покрајина Бургундија остаће француска, као и пограничне области према Ниским Земљама као што су Пикардија и Артоа. Нејасан је био статус "француске" Фландрије, одакле је почело бургундијско ширење на Ниске Земље, са чувеним Гентом.
Положај Марије Бургундијске није по себи био лак ни у Ниским Земљама, али договор је постигнут. Одломак "Верни до смрти". Суштина договора је Велика повластица, која се тицала "земаља овде" и може проћи као први устав Ниских Земаља, правни оквир који ће се помињати током устанка против Шпанаца у 16. веку... Марија више није смела да се уда, зарати или убире порезе без сагласности Скупштине сталежа, која је сада била овлашћена да се састаје на сопствену иницијативу. Званични Маријини говори морали су бити написани на thioisu ако су тим језиком говорили становници којима се обраћала... Ипак је Марија била нешто више од пословичне енглеске краљице у нашем веку.
Марија је имала понуду за брак са француским Лујем XI, што би интегрисало и Ниске Земље у Француску (али шта би онда било са стеченим уставом?) али није хтела да легне у кревет са непријатељом (дословно или фигуративно схватити?). Решење се нашло у аустријском Максимилијану који ће постати цар Светог римског царства. Марија и Максимилијан венчали су се 18. августа у капели Принсенхофа у Генту. Максимилијан је хвалио њену лепоту, на занимљив начин који оправдава недостатке. Ни он није био лепотан, кракат и већ познате (хабсбуршке) истурене браде. Њиховог сина ипак су звали Филип Лепи. И поред велике љубави и покушаја, надвојводу Максимилијана нису успели да науче thioisu.
Тринаестог марта 1482. у лову у шуми Вајнендале до тада здрава и млада војвоткиња Марија је трагично страдала. Није одмах умрла, него се две недеље мучила са поломљеним ребрима, пробијеним плућима и унутрашњим крварењем - споља се није видела рана. Занимљива је формулација "верни до смрти" - сценарио за после није био спремљен. Ипак су надвојводи Максимилијану поверили намесништво, Филип је имао тек четири године. Није ишло сасвим глатко. У замену за намесништво, морао је да игра како Скупштина сталежа свира. Иако би он радије наставио борбу, Скупштина сталежа је хтела да закључи примирје с Француском.
Један дан у два дела
Како се Филип Лепи оженио у брабантском граду Лиру и како се чинило да је свет на прекретници.
Шта се заправо догодило тог 20. октобра 1496? Максимилијан је једино хтео да Ниске Земље присаједини Светом римском царству. Хтео је и да изравна рачуне са Француском, што је могао после смрти Луја XI 1483, дофен Карло VIII имао је тада само тринаест година. Скупштина сталежа ипак не жели даљи рат, а намесника Ниских Земаља (дакле Максимилијана) утамничили су магацину зачина! Доста забавна анегдота, али не за њега... Бунтовници су тражили да нема Хабсбурга и Бургундијаца у јавној управи и да им влада Филип, тада већ младић...
Филипа Лепог ипак су занимале само Ниске Земље. Отац Максимилијан је по узору на Филипа Одважног уредио двоструко венчање. Мета су били католички краљеви Шпаније Изабела & Фернандо, тј. њихови наследници, пошто је Шпанија изагнала последње Маваре и открила Америку. Француска ће тако бити окружена, а Филип Лепи укључен у европску политику. 3. априла 1497. ћерка Маргарета се у Бургосу удала за Хуана од Арагона; двадесетог октобра 1496, Филип се оженио Хуаном од Кастиље. То ће бити најзначајнија династичка веза миленијума.
Како се последње перипетије и расплет ове дугачке приче стичу у једном једином човеку, човеку који је владао царством у ком сунце никад не залази.
Двадесет година касније Максимилијан је последњи пут отишао у Ниске Земље. Не сам, него у друштву свог унука Карла. Претходно је 1506. Филип Лепи умро од запаљења плућа. Карло Пети се тако ненадано рано нашао на престолу. У једном клипу рекоше да је био "најмоћнији Шпанац", што је глупост достојна јутјуба. Јесте владао (и) Шпанијом, али с њом није имао ништа заједничко. Истина, говорили су да се Карло Пети на шпанском обраћа Богу, италијанском дворанима, на француском ћаска са женама, а на немачком се обраћа коњима (заправо, помињан је nerduits односно thiois).
За њега су говорили и да је "последњи Бургундијац", што ме подсети на оно што рекоше са Јосипа Броза Валтера Вајса Тита - последњи Хабсбург. Питање која је од те две ознаке тачнија. Карло Пети је одрастао у Ниским Земљама и сматрао их је својим домом. Више је био њихов него Аустријанац иако му је порекло од деде ишло одатле. У његовој политици се осећало наслеђе Бургундије - покушао је да поврати старо војводство од Француске у чему је прво успео да би се морао одрећи права; Франш-Комте је остао у Царству и он га је административно прикључио Ниским Земљама. Но од 1517. године јавља се нешто ново - реформација. Велику енергију је Карло Пети посветио очувању католичанства. Осим тога, владао је Новим Светом (Новом Кастиљом - Америком). Владао је превеликим пространством, и сам је то признао...
Ту прича престаје. Барт ван Ло се не бави његовим наследником Филипом Другим, који је слупао непобедиву Армаду и, што је за ову причу битно, изгубио северни део Ниских Замаља, око покрајине Холанд. Овај је поставио своју жену за намесника Ниских Земаља, игнорисао сваку аутономију, цедио грађане, тако да би се они побунили и да нису били протестанти. А како јесу, то је подгрејало побуну, па су се и умерени католички феудалци укључили у побуну - будућа кућа Оранж, касније су ипак променили веру.
Књига ипак није завршена одласком Карла Петог 1557, него тиме да је Бургундијаца било и касније - јасно у француској покрајини Бургоњи. Она ипак није била нешто посебно, најпознатија по винима, које истина помиње још Гундобад у Lex Burgundionium. Назив Бургундија појавиће се тек 1972. године као ознака четири департмана настала у француској револуцији. Првог јануара 2016, стопила се да Франш-Комтеом, некадашњом Слободном грофовијом Бургундија (која је од средине седамнаестог века француска).
Шта на крају рећи, по чему је ова прича посебна? Осим што је често подсетила на Игру Престола, а највише на Ланистере... Војводство Бургундија се уденуло између данашње Француске и Немачке, као што је некадашња Лотарингија била између источне и западне Франкије. У неким алтернативним историјама предвиђа се да преживела Бургундија мења име у Лотарингија. Такође и да у њој најзначајније или једино преостале ипак бивају Ниске Земље. Развој капитализма тамо, па и колонијалне империје, се подразумева.
Ипак, треба истаћи да је баш тај развој, који је у овој историји надживео саму Бургундију, најбитније у овој причи. Двојно вазалство и брачни савези нису били ништа чудно за феудалну Европу. Али да се развијају градске заједнице и својом бунтовношћу и економском снагом терају плавокрвце на уступке, чак да мењају државну политику према њиховим интересима - то јесте ново. Уз то имамо језичку политику која се усмерава ка народном језику, што смо ми у Србији имали тек у деветнаестом веку, а неке нације никада. Чак и да се идентитет, макар делимично, формира независно од језика. Све је то више него вредно помена - рецимо да је вредно дугачког блога.
Иван Вукадиновић
п.с. Речено је доста о овом могућем развоју нације, па и капитализма у политичком смислу. Имало је то везе са неким расправама од пре 10-15 година, а добило је протекле године и једну нову димензију. Сведоци смо невиђених протеста у Србији који су прерасли у народни покрет. Појавиле су се расправе и о томе мењати систем или (само) режим, што се узима за негативно од оних који су за промену система. А систем је капитализам. У том смислу, допринос дискусији може бити и указивање на капитализам кад је био млад и установљавао правила, па се и опирао империјама, а сам још није стигао да изгради своју. Што су све одлике развоја Ниских Земаља, који почиње периодом Бургундије.
Противречности дијалектичког материјализма - некако згодно да се чита уз горњи текст.
Коментари
Постави коментар