Противречности дијалектичког материјализма

 

Заправо је ова практична филозофија, такође названа по оснивачу марксизам, а као метод по некој склоности ка скраћеницама као дијамат (није дијамант како сам исправа прочитао), солидан поглед на свет, који у својим деловима делује сасвим конзистентно. Али између тих делова, већ теоријски, постоји кврц који се онда одразио на практичне резултате. У чемер је штос?

Као практичан поглед на свет, марксизам има свој дескриптивни и прескриптивни део, ако хоћете на српском: постоји опис света и предлог како га мењати, а они се међусобно не слажу. Већ у теорији, применом чисте логике, могуће је наћи "рупе" и оне ће овде бити описане. Али прво погледајмо шта ваља, јер рекао бих да су ови делови, сваки за себе, нешто што стоји.

Оно што ваља

Кренућемо од дубинског погледа на свет, а он покрива оно што је "иза света". Међутим, може се рећи да дијалектички материјализам доследно одбија метафизику. Како име каже, он је замењује дијалектиком, "науком о развоју". Ипак, може се рећи да је, као материјалистичка филозофија марксизам у класи монизма - оних који објашњавају свет једним узроком - и као такав сигурно је убедљивији од било ког дуализма - рецимо оног Декартовог. Дијамат није моја шоља чаја, ни кригла пива, то би био неутрални монизам. 

Физика и објашњење физичких закона стварно није главни циљ дијалектичког материјализма, мада су се Маркс & Енгелс свиме бавили. За ову филозофији битно је одстранити спољне узроке, најпознатији нам се представља као Б-реч. Уосталом, религија је опијум за народ. То се постиже једноставним објашњењима типа "материја у покрету", која се уосталом могу наћи тамо где их "на прву" не бисмо очекивали - рецимо код физичара Бома и његове квантне интерпретације. Верници и они којима се не свиђа материјалистички поглед на свет имају "спреман одговор" да се материја не покреће сама, потребно је нешто споља да се покреће - дух покреће материју, а не обрнуто - негде је записано. На ову замерку се може веома једноставно одговорити, то препуштам читатељки.

Међутим, нешто друго је проблем пре овим погледом на свет. Закони који владају природом, или рецимо правилности (има мудријаша који ће рећи како је човек, научник, описао природне законе, они "потичу од њега", те тако позивајући се на речи одбити да коментарише да се у природи много пре човека ствари одвијају регуларно). Ове правилности, рецимо, улазе у филозофију биологије, у дефиницију живота - рецимо да ће мачка омацити мачиће, а не окуцити медведиће... Одакле те правилности, јер јасно је да оне нису настале пуким кретањем ствари ("ствари" су оно што већина људи сматра материјом)?!

Тек много после Маркса, а богами и Енгелса, добро не толико много после, требало је да прође неких пола века, појавило се неко дубље виђење света, које се ни до данас није сасвим развило. Ако се свет састоји од "нематеријалних" (односно не-просторних, бездимензионалних) честица кључни постају пакети информација. Такође у једном или више универзума, закони природе могу доћи од суштински математичко-информатичког описа, ствари као што су топологија, геометрија, пре свега просторвреме... Да некога на улици питаш "шта је материја?" тешко да би у одговору укључио ове концепте. Они јесу нежељени баласт пред данашњим "мислиоцима" (наводници нису случајни), јер чврст вам стојим да је мало ко успео да их интегрише у свој поглед на свет. (Додајмо да и ове математичке ствари од негде долазе, ако не постоје саме по себи, а закони се не могу унедоглед извлачити из "надређених", доказ нећу овде дати).

Могу вам дати своју дијалектику, која тешко да ће се свидети неком марксисти. Рецимо да имамо некакав свет по себи кога "видимо" само кроз неке нејасноће овога света; онда имамо свет у којем живимо; па онда, покушавајући себи да објаснимо, треба нам или доконамо, долазимо до откривања правилности па и понечег из оног "првог" света. Но марксисти оно прво није потребно јер се посветио узрочностима којих из другог настаје треће. Давало би му за право то што је у данашњој науци мало неких покушаја да имамо "пречицу" од првог ка трећем - од тезе директно ка синтези. Orch OR теорија је нешто тако, вероватно и Јунгови синхроницитети. Но, све и да је тако нешто тачно, тј. да "постоји", то би се видело у некој индивидуалној свести, а марксизам је учење које се бави економијом и социологијом, које су колективни феномени. Дакле, комплетан опис света, па онда оно што треба урадити, произилази из видљивих (појавних) ствари. 

Шта је онда ту добро, односно боље од неког другог погледа на свет? Управо дијалектика по којој се поступа, која је далеко од данашњих неоатеиста (докинсоваца) који размишљају у фазону Бог не постоји и мој је непријатељ. Они, "деца овог века", тешко да ће ми одговорити (проверио сам, уосталом) на једноставно питање: Добро, нема Бога и шта онда?! Некад је било барем донекле спремних одговора а њих су на личном плану нудили егзистенцијализам, а на друштвеном марксизам (дијалектички материјализам). Уосталом, чувена 11. теза Фојербаху дата је као критика човека који се представљао као материјалиста и атеиста. Вратићемо се баш на ту тезу ускоро, а сада могу рећи да је могу прихватити управо онако како су мислиоци ранга Достојевског износили као најцрњу критику демона материјализма: Ако нема Бога то значи да сам ја Бог, барем стваралац у свом окружењу...

Након овога је тешко наставити са похвалама марксизма, а оне су нужне, јер тема овог текста није метафизика а ни (не)постојање Бога. Дакле, шта је то што је добро у опису материјалног света, пре свега друштвено-материјалног јер то је главна тема марксизма? Срећом о томе се не мора много рећи, не зато што је ствар небитна, већ зато што је веома једноставно, ма колико Капитал (с правом или не) сматрали делом веома тешким за читање. Реч је о томе да материјални услови одређују оно што човек ради. Видећемо како се то окреће против марксизма као плана, или ако хоћете: утопије. Но свеједно је тачно и може се аналитички (и дијалектички) одредити као правило да производне снаге претходе производним односима, који онда каскају за њима. У следећем одељку ћемо се бавити материјалним условима, а у трећем динамиком снага и односа.

Пре тога нешто о чему је тешко егзактно говорити јер као свака права религија или утопија марксизам није до детаља описивао ту сјајну будућност. Међутим, оно што долази после револуције, диктатура пролетаријата, свакако да има реалног основа - не смеју се допустити парламентарни и сопственички односи који су већ једном довели до капитализма. Троцки јесте критиковао концентрацију моћи у једној партији, која нужно води аутократи типа Кобе (или нашег Шабана), али није одбацио постојање револуционарне државе нити заговарао директно ускакање у без-државно идеално уређење (ако је то у основи анархизма). Друго је однос према "социјализму у једној држави" који се наметнуо као нужан после пораза под Варшавом 1921, јер тада је постала немогућа брза светска револуција. Посебна је ствар то што социјалистичка држава (која не мора бити базирана на марксизму-лењинизму) није погодна за трку са осталим (капиталистичким) државама, а за њима је већ каснила у развоју. На то се можемо осврнути касније... Такође, "мало" је нејасно како би то требало да изгледа "одумирање државе", које су изгледа "озбиљно схватили" у СФРЈ као одумирање федералне државе када су писали устав из 1974. За сада рецимо да стоји у некој интерној логици да је држава нужна пре доласка на утопијско стање без државе, власти, класа (па и радничке). Нужно је славити пролетерски рад, пре него дођемо дотле да се ослободимо проклетства рада, како је то исправно формулисао Маркс.

Шта се у старту није уклапало

Марксизам је, рекосмо, сасвим добар у описивању тога како свет заправо функционише, пре свега у некој Марксовој епсилон-околини, а то је тадашња Западна Европа. Како је буржоазија дошла на власт и како она ту власт спроводи, кроз систем који је назван капитализам. Проблем је што баш оно да материјални услови одређују понашање човека (што наравно не треба генерализовати, уосталом не делује на нивоу појединаца него популација, статистике...) у колизији са некаквим идеалистичким очекивањима за побуну тог истог угњетаваног човека. Као што сам прихватио као позитивну критику Достојевског усмерену према либералним материјалистима, или чему већ, тако ћу прихватити оно што малобројни наши "радикални левичари" говоре као виђење радничке класе у Србији данас иронично, или у смислу погрешних идеја које треба одбацити. Жао ми је господо, кад иронишете заправо сте у праву: зато што су сиромашни и израбљивани они су нешколовани, зато подлежу манипулацији и лако их је купити, зато се од радничке класе не може много очекивати - у Србији данас а, видећемо, тако је било углавном кроз историју.

У праву је био нико други до човек који се борио на страни левичара (републиканаца) у Шпанији, да би касније постао британски агент, нико други до Џорџ Орвел (наравно 1984): Масе се никада не буне саме, целу људску историју средњи подбуњују ниже да би дошли на место виших. Цинично виђење, а цинична виђења су углавном тачна - циник је онај који види ствари какве јесу а не какве би требале да буду, стари Скити су циницима лечили вид копањем очију... Додајмо да је ово виђење историје заправо универзално - уместо имена класа и расподеле која је, видећемо, често арбитрарна имамо јасну чињеницу да увек постоји виши, средњи и нижи слој (или класа, ако хоћете), о чему ћу писати у неком од будућих блогова...

Такође, није ми јасно правило по којем се очекивало да ће нужно буржоазију сменити радничка класа, зато што је буржоазија сменила феудалце. Као прво зашто бисмо очекивали да се исто догоди у околностима које нису исте!? Није ли сам Маркс рекао да се историја понавља - прво као трагедија, други пут као фарса. Друго, није ни исто... Буржоазија која је сменила аристократију била је средњи слој, или предводник трећег сталежа (који је укључивао све који нису ни племство ни свештенство, дакле и раднике и сељаке и грађане). Орвел је ту опет дао свој опис у 1984: они који кроз псеудо-социјалистичке револуције освајају власт на целој планети нису пролетери него технократе и бирократе, намештеници, учитељи, евентуално ситни поседници... Уосталом погледајмо шта су по свом класном (економском) сталежу били Лењин, Троцки, Мао... Стаљин као несуђени богослов је ту посебна прича. Нема ту радника, радник је био Бакуњин па му је Маркс (који исто није био радничког порекла) рекао: обојица смо издали своју класу. Ах да, радник је бар званично био и наш Шабан, но да цитирам извесну Елизабету: "ако је овај човек бравар, онда ја нисам енглеска краљица". 

Има и треће: заправо се буржоаска револуција у свом "чистом" облику догодила само у Француској. Погледајмо Америку где феудални однос практично није ни постојао. Од Холандије па надаље буржоаске револуције су имале и национални карактер, а оно што ће постати нација често је одређивала вера - протестантска под шпанским Хабзбурзима или хришћанска под Османлијама. Но, то је Маркс вероватно описао... Погледајмо енглеску "Славну револуцију" која није била ни славна ни револуција (нешто као Свето римско царство) - енглеска аристократија се практично кроз низ спорих реформи интегрисала у врх буржоазије...

Ако та правилност у револуционарној смени једне класе другом (како је то лепо сажео Велики Мао, апострофирајући да је та смена насилна) није увек догодио наступањем буржоазије, јасно је да то није неко историјско генерално правило како се класе међусобно смењују, односно како се производни односи усклађују са производним снагама. Феудалци нису дошли на место робовласника револуцијом. На страну што "робовласништво" и "феудализам" нису тако јасно одељене ствари, о чему ћемо у последњем одељку. 

Ако то није правило, ако се не догађа при свакој смени друштвених уређења, ако чак није ни правило доласка буржоазија на власт (а видесмо да је пре изузетак), онда је ствар јасна - то неће описати ни социјалистичку револуцију, односно ступање радничке класе, њен "долазак на власт". И тако и би... Социјалистичке револуције се нису догодиле у развијеном капиталистичком односу, као резултат противречности развијеног капитализма. Што не значи да те противречности не постоје, само их је искористио неко други - у Вајмарској републици нацисти. 

Социјалистичке револуције су се догодиле тамо где буржоазија (либерали, капиталисти) заправо често и није била дошла на власт, где је још капитализам био у повојима, макар у већини случајева. Наравно да их није предводила радничка класа, него "авангарда радничке класе", практично деца буржуја организована у комунистичке партије. Радничка класа чак није била доминантан учесник револуција - то су били сељаци! Занимљив је Марксов потцењивачки став према сељачкој класи коју су комунисти вешто искористили - у Русији је бестидно лажући да ће земља бити њихова. Занимљиво је да су у данашњој Србији сељаци (пољопривредници) много свеснији од индустријског пролетаријата, али они су сада припадници предузетничке средње класе. 

Још нешто је занимљивост, можда не толико са становишта критике марксистичког доктринарства, колико ако бисмо гледали нека практична разматрања у Србији спроћу ових протеста. Социјалистичка револуција по правилу се одигравала у ратном контексту. Париска комуна била је у Паризу који су опколили Пруси. Октобарска револуција настала је као последица пораза Царске Русије, заправо њене кризе управљања у рату. Револуције су настајале као последица јачања комунистичких покрета који су се супротставили окупатору - у Југославији и Кини. Настајале су као део националне борбе за ослобођење од (полу)колонијалне власти - у Вијетнаму и Куби (посебан случај на који ћу се осврнути). Најзад у средњој (а тад су је звали источна) Јевропи совјетски тенкови су донели револуцију.

Реч-две о Куби: неко би могао рећи да Куба није била у ратном стању када су се револуционари (иначе Фидел и Че су били припадници средње класе) искрцали, није (формално) била колонија. То је тачно. Но погледајмо да "председник" Батиста није могао да уђе у неке клубове на територији Кубе које су држали Американци. Плата полицајца или официра била је мизерија. Положај оних који су се побунили (јопет углавном сељаци, не радници) био је очајан. Не бих да поредим са Србијом данас, само ћу рећи да ако неко мисли да ће се масе у Србији побунити и дићи на оружје зато што су потлачене, тај се силно вара.

Такође, иако неки делују као да су с ума сишли, веома је мало вероватан рат Запада против Русије. Нико нема толико петље да ризикује нуклеарни сукоб, за којим нема ни потребе пошто Русија није стигла ни до Харкова. Reality check!

А шта се сада (још више) не уклапа

Рекох да се има шта у дијалектичком материјализму као учењу похвалити, а има тога наравно и у пракси, што ће рећи тамо где су комунисти били на власти. Мени је драго што сам окрзнуо (како знам рећи) социјалистичко образовање, заправо док сам био у основној било је време оцвалог социјализма, исти је у доброј мери утицао на оно што сам учио у гимназији... Волео сам да читам дечије енциклопедије, које су биле старије од мене, можда с краја шездесетих.

У једној таквој видео сам да породица која се бави пољопривредом на примитиван начин може исхранити једну породицу (себе), она која то ради на застарео начин три породице, а она која се бави интензивном пољопривредом на савремени начин - седам. То не може бити сасвим тачно јер су неки вишкови (мада неизвесни) били код ловаца-сакупљача, седелачка пољопривреда у старту има вишкове који постају битни за специјализацију (неко се бави другим стварима), одлично описано у књизи Пушке, микроби и челик. У тим годинама Роналд Реган је одржао свој чувени Evil Empire говор у коме је рекао како земља (Совјетски Савез) која има шестину или петину запослених у пољопривреди не може да обезбеди храну за себе. Не желим да улазим у проценте пољопривредног становништва, а сумњам да се у СССР тада баш гладовало (јесте кад је Стаљин спроводио присилну колективизацију и када је преко Лисенкове псеудонауке следио Ламаркову теорију). Занимљиво је да се тада земље развијеног капитализма хвале како једноцифрени проценат (на прсте једне руке!) становништва ради у пољопривреди, живи на селу... И занимљиво је да је овај проценат (углавном остао исти, одржава се субвенцијама) становништва веома политички и протесно активан.

На шта ја овде циљам? Ако имамо такав пад запослених у пољопривреди, зар не можемо исто очекивати у индустрији!? Истина, није да се то није очекивало. Маркс је управо тако предвиђао кризе капитализма, вишком производње и нека решења од ратова, фашизма, па до кејнзијанске револуције или социјализма за богате, што смо имали после оне кризе из 2008. којој су код нас тепали СЕКА. У данашњим, више теоретским, објашњењима можемо чути како капитализам креира излишне потребе људи, да би се одржао...

Но нешто фали у таквим предвиђањима и разматрањима. То је чињеница да то није неки апстрактан процес у којем саможиви капиталиста нешто измишља да би одржао профит, па се то дешава или узрокује нове кризе... Заборавља се да све више људи има послове који су потребни (јер производња постаје сложенија, тражи више знања и организације) или "непотребни" (због продукције нових потреба). Ови људи имају своје циљеве и проблеме, протестују да би их остварили или решили и наравно гласају на изборима. Промена производних снага довела је до промене производних и друштвених односа.

А занимљиво је да (марксистичка, левичарска) теорија касни, она је у претпрошлом или прошлом веку (ако је у прошлом то је чак горе)... Занимљиво да један десничарски фрик и видесмо нациста Илон Маск испада једини који озбиљно разматра утицај технологије на људску цивилизацију (барем је то радио док није ушао у власт). Зашто марксизам нема одговор ако све објашњава материјалним условима?!? Онда ће велики марксиста и хегелијанац Жижек понављати како технологија не може да реши овај или онај проблем... Технологија не може, али ново организовање употребом технологије може!

Иако сам припадник средње класе, нисам био неки њен фан. Заправо, тек око ових протеста успео сам да се измирим са својом класом, пре сам био нешто као Црњански. И сад мислим да је превелик фокус на средњу класу код неких, испада на америчким изборима да постоји само средња класа. Но материјална је чињеница да ова класа постаје све бројнија, мада никад сви неће бити средња класа (рецимо да је реално 35 до 60 одсто, зависно од земље). Чињеница је и да левица (као реални продукт марксизма) нема прави одговор на друштвену промену. Онај који постоји се креће од такође удварања средњој класи, до ослонца на "угрожене мањине" што ће рећи woke (жене нису мањина, неке мањине јесу угрожене, неке мање, овде се добијају гласови, мада нико није само "припадник мањине", има ту и социјално конзервативних људи и оних са неким својим интересима и кад они превагну неки се изненаде) па до просто игнорисања проблема - то је онај претпрошли век, но они су бар верни својој идеологији... Уосталом, зар се социјализам није бавио већином - правима радничке класе - која ето више није већина.

Један од тих који остадоше верни старом доктринарству водио је трибину о империјализму док је СКЦ био слободан. Ушли смо у дискусију око тога не постаје ли експлоатација сиромашних "трећег света" неисплатива, јер се аутоматизацијом производње може произвести на локалу, без дугачких ланаца снабдевања. То објашњава неке појаве око Трампа, тзв. деглобализацију. Речено ми је да причам апстрактно, можда некад у будућности буде, али... Али то се већ дешава, рекао сам, податак Јова Бакића: у Србији индустријски пролетаријат чини двадесет одсто становништва. Младић рече да је радничка класа систематски уништавана, синдикати разбијани... То не спорим, али постоји ли неки програм ревитализације индустрије, тиме и радничке класе?! Не видим тако нешто на страни левице. Заправо се десница овим стварима бави али демагошки и с привременим резултатима, ако их има. Неће rust belt засијати новим сјајем! То код нас ради Вучић кад отвара фабрике, тиме и "радна места" дебелим плаћањем страног капитала, док све остале оптужује да су катанчили фабрике. Због тога је практично немогуће заобићи Вучића с лева, као што је то немогуће и с десна (о овом другом се много више говори).

Чињеница је, дакле, да су се промениле производне снаге, а производни односи по обичају каскају за њима. Овога пута чињеница је да теорија заостаје још више, било да је реч о либералној, било марксистичкој. Неки десничари покушавају да иду испред свог времена, то би често било смешно да нема опасне последице. То су ствари којима ће се потписник ових редова тек бавити...

Робовласништво и феудализам

У својој књизи Заробљени ум Чеслав Милош каже како марксистичка историографија боље описује ствари од неке раније која је историју сводила на животописе краљева и краљица, али опет не може све објаснити свођењем на економске датости. У сваком случају, дијамат као метод описа историје пати од сличних проблема које имају и неки други схематски описи. Освалд Шпенглер је добро уочио сличности Римског царства и данашњег тренутка (односно тадашњег) у историји Запада, али није баш много користан за проучавање Индије и Кине. Карл Маркс је уочио правилности у понашању капитализма тадашње Западне Европе. Овакве схеме пате од два проблема - европоцентризма (јер се на силу жели уклопити или се занемарује све што није Западна Европа) и арбитрарности (по којој се често изузеци проглашавају за правила).

Практично је готово објашњавање проблема дијалектичког материјализма, ово је као неки бонус, имајући у виду да сам раније у тексту рекао како феудалци нису сменили робовласнике револуцијом (ерго револуција није опште правило), а питање је уопште колико можемо користити појмове као што су "робовласништво" и "феудализам". Сада ћемо се тиме више бавити.

Марксистичка историја види Стари век, време робовласничког система, подељен на два раздобља која назива источњачка деспотија (негде и опште ропство) и антика. Ако робове посматрамо као "оруђа која говоре" јасно је у "источњачким деспотијама" тога није било, осим можда спорадично, а често није ни постојао појам за роба. Оно што се назива ропство, модерним језиком би било identured servitude, што је било пракса у енглеским колонијама. Појединац би, рецимо услед дужничког ропства био приморан да одређено време ради неплаћено. То је била пракса у Месопотамији, а питање да ли је тога уопште било у Египту. Оно што је у Библији описано као "египатско ропство", а касније нам предочавано холивудским филмовима, није постојало. Може се рећи да су Јевреји били у таквом ропству, као што Срби кажу да су робовали комунистима или Османлијама. Занимљиво да је седамдесетих прошлог века Брежњев називан фараоном зато што није дозвољавао да Јевреји напуштају Совјетски Савез, што је после допустио... У сваком случају робови нису градили пирамиде.

У антици, поглавито у Риму и Атини робови јесу несумњиво постојали и једно време, и само тада и тамо, били су доминантна производна снага. У доба највеће експанзије ропства чинили су око половине становништва. Иначе је и у доба антике углавном био доминантан слободни сељак (ради на свом поседу и плаћа порез) или људи који су били поданици римских вазала (изван градова римски поредак није обавезно важио за све становнике, краљеви би задржавали титуле и извесну власт докле год је то одговарало Римљанима). Дакле робова је било, али то није била једина одлика ни производње ни друштвеног система. Имајмо у виду да за далеку Кину одредница Стари век тешко да уопште нешто може да значи, постоје гледишта да је она ушла директно у феудализам, мада то опет није било феудално уређење као у Јевропи.

Пад Западног римског царства узима се арбитрарно као размеђе Старог и Средњег века, а они који се баве историјом Рима говоре да тај датум односно година (476.) тешко да ишта битно значе. Ако се прешло са Старог на Средњи век, прешло се и са робовласништва на феудализам... Или?

Чињеница је да оно што сматрамо феудализмом, сложени вазални систем, појављује се тек четири века касније, након поделе царства Карла Великог. И то су била ад-хок правила настала када се племићима додељивала црквена земља, па се онда враћало Цркви, а тако да ови и даље могу да је користе... Опис целог система долази тек у 12. веку од учењака из северне Италије, који желе да овај не много формални систем опишу и тако га оправдају. Дакле, феудализам "у ужем смислу" постојао је у много уском обиму, мада неке такве или сличне карактеристике јесу уобичајене за то доба. Сматра се да у "Византији" (Ромејско царство) такав феудализам није постојао, тек је добио неке карактеристике пред крај те државе. Слично важи и за Србију (Душанов законик предвиђа једну судску власт за све, мада наравно закон није био исти за различите класе људи). Османлије нису имале феудални систем, чак ни племство европског типа (Макијавелијев Владалац има поглавље: Зашто је Турчинову државу тешко освојити, а лако са њом владати). Тек пред крај турске владавине и националне револуције на Балкану постоје покушаји укмећивања раје, стварања читлука, етц. 

Више има смисла говорити о "феудализму у ширем смислу", који би укључивао већину система тзв. премодерне, па и неке модерне појаве. Има оних који су совјетски систем називали "индустријски феудализам" и то није без основа. Варуфакис данас говори о технофеудализму. Феудализам се помиње као опис стања у далекој будућности или после апокалипсе, са различитим уметничким успехом. Френк Херберт је говорио да ми "данас" (друга половина ХХ века) живимо под феудалним структурама. Најзад и ја сам користио појам Нови феудализам за неке савремене тенденције.

Са друге стране, феудализам не би био добро име за неке појаве пре модерне (владавине капитализма). Ако овај систем карактерише одсуство система, тј. решавања питања неформалним договорима, односима моћи, тумачењем "виших истина" (верско право) и слично... феудализам не би могао бити опис система заснованог на Римском праву. Социјалистичко царство Инка такође није било феудално, него централизовано и формално уређено. Мада би за либертијанце сваки такав систем био нужно феудалан, јер интервенција државе је The Road to Serfdom, како рече Хајек. Али се овде не желимо бавити тзв. аустријском школом, па је време да се овај дугачак текст заврши...

Иван Вукадиновић

Подвлачење црте - од стране мислилаца који ме инспиришу на овакве текстове.

п.с. Рецимо да је ово некакав почетак, јер ако видимо да је један опис погрешан, мада има добре основе, пожелимо направити свој. У том смислу биће речи о класној структури, могућем решењу проблема (капитализма), надам се и опису анархистичке утопије Урсуле ле Гвин.