Пушке, микроби и челик

 Џаред Дајмонд се прихватио великог задатка - ни мање ни више него објаснити ток историје, посебно оног дела који неки зову модерна, периода након Средњег века. А прича заправо почиње пре 13.000 година, када су ловци-сакупљачи чинили целокупну људску популацију. Шта се то у међувремену догађало да би нам дало одговор на Јалијево питање (Јали је седамдесетих прошлог века био перспективни политичар из Папуе Нове Гвинеје): "Који је разлог да сте ви белци створили толике товаре, док смо ми црни људи имали тако мало властитог товара?" Товар или cargo ознака је за западњачку робу која се индустријски производи.

Добитник Пулицерове награде и еволуциони биолог дохватио се историјског задатка (у смислу науке чији би домен то био, такође у смислу величине и значаја одговора на питања) да одговори на ову недоумицу. Досадашњи одговори могли би се описати као оно што зовемо расизам (разлике између људи, но ако би акценат био на неким системима вредности то би могао бити културфашизам) или поједностављивања утицаја географије. Дајмонд јесте у великој мери географски детерминиста (географија одређује које ће популације стећи велику предност), али је то на много дубљем нивоу од неких објашњења која би нам пала на памет. 

Па ево вам за почетак једно моје "поједностављивање", нешто чега нема у овој књизи. И даље мислим да закључивање стоји, само објашњава један релативно уски феномен, значења које можда ипак није епохално мада нам делује велико... Како је Црна смрт дала предност Европи? Током Средњег века пољопривреда је постепено напредовала, али је посед остајао мали - кад кажем "посед" мислим на јединицу обраде земље, оно што обрађује нека породица која може бити у зависном (кметском) положају, свеједно је везана за земљу и обрнуто, пошто је тек касније настала пракса да феудалци терају земљораднике са земље коју обрађују. Када је велики број људи за кратко време помро, овај посед се укрупнио. И видело се како се земља може успешно обрађивати. Али после помора често долази до демографске експлозије. Како је у Европи доминирала примогенитура (и међу нижим слојевима), може се рећи да историју стварају други синови. Они за које није било места на земљи (да је наследе) традиционално су налазили посао у цркви (или ишли у Крсташке ратове), а како се ту није могло наћи места за све у освит Новог века ишли су у градове или колоније настале после великих географских открића. 

Црна смрт је помогла и индиректно - централна Азија је веома погођена, што је драматично ослабило Златну хорду, такође изумирањем монголских династија отворило пут Тамерлану, који је задао тешке ударце Османлијама који су били у успону и Златној хорди која је већ била у опадању. И без те пандемије би власт степских коњаника слабила због скретања трговачких путева (Пут свиле, који поново добија на значају) и неприлагођености коњице ватреном оружју тог доба. Ослобођење и превласт Русије би чекали можда још цео један век, што би већ по себи променило историју. Но, можда би савез Татара и Турака био много убедљивији, а Турци не би изгубили пар деценија због битке код Ангоре. У том случају би ток борби у централној Европи могао бити сасвим другачији...

Но како сам почео читати књигу дошао сам до одговора на Јалијево питање који је свеобухватнији, мада остаје баналан: Битно је бити географски повезан, а онда ће специфичне предности доћи у повољном тренутку до изражаја. И након читања књиге могу рећи да тај одговор стоји, а то се може видети из наслова: потребна је географска повезаност да би се дошло у контакт са микробима и тако стекао већи имунитет; пушке и челик су део технологије са којом ћеш се упознат ако си повезан с онима који су их изумели, исто важи за писмо као више културни но технолошки артефакт. Иако је, видећемо, долазило на више места до независних проналазака, ипак је добро бити упознат са технологијом и организацијом других. 

Али погледајмо рецимо источну обалу Сједињених Држава (у овој књизи је известан проблем са изразом "исток Сједињених Држава" где аутор сматра долину Мисисипија, што бих ја пре назвао средином). Рекло би се да је терен сличан ономе у Западној Европи, само без острва као што су британска. Апалачке планине дају природну границу, може се повезати на пловни систем Мисисипија, ту је морска (океанска) обала, потопљена ушћа која отежавају упаде - зашто они нису створили уређења слична западноевропским, а уз неког свог Колумба упали у у Јевропу и колонизовали је?! (Џаред поставља слична питања, али не иде у географске детаље као ја). Битна је разлика, каже Дајмонд, у томе да ли је оса простирања континента исток-запад као у Евроазији, или север-југ као у Америкама или Африци - ови континенти имају мање, али не много мање површине. Размислите зашто је то битно. Мајушна и изолована Нова Гвинеја, где је Јали поставио питање је једно, а цели континенти нешто друго. 

Пре него најзад пређем на књигу рећи ћу да овде нема географског детерминизма који се иначе може срести (и по потписнику ових редова није неоснован): становници широких равница потпадају под власт многих империја, како се војскама ништа не испречава, па постају поданици, док они на разуђеном терену цене слободу малих заједница, која може постати и лична (грађанска) слобода ако такав терен има приступ мору, трговини која иде преко истог. Но у својој књизи Џаред Дајмонд креће од нечег много старијег, па ако нисте до сада погодили, време је да најзад кажемо - од почетка и успеха у производњи хране.

Први део Од раја до Кахамарке нам у три поглавља представља значај проблема кроз један необичан сусрет у којем је око 150 конквистадора заробило Великог Инку Атахуалпу (мислим да је лоше како је у књизи написано-преведено: Атавалапа), апсолутног владара вишемилионског краљевства који је близу себе имао војску од више десетина хиљада. Биће описани још неки такви сусрети.

Други део је оно што је по аутору књиге најзначајније - производња хране. Овде ћемо видети зашто је пољопривреда (земљорадња) настала (прва, на још неколико локација је настајала независно) баш у Плодном Полумесецу (Блиски исток, југозападна Азија). Занимљиво је, а мени је то већ било познато, да пољопривреда не нуди човеку одмах "бољи живот" (око критеријума би се ми савремени могли међусобно сложити, а можда и са преисторијским људима) од оног који је био ловачко-сакупљачки. Дајмонд ипак није поменуо неке ствари које би ишле на терет пољопривреди - рецимо патријархат који је чак више изражен у земљорадничким него сточарским друштвима. Главна предност пољопривреде (посебно земљорадње) је скраћивање периода о којем жена мора бринути о свом детету. То омогућава да жена роди ново дете за једну до две године, а не три до четири, ерго популација расте. За већу популацију потребно је више хране. Ловачко-скупљачке дружине не могу томе да конкуришу, усвајају пољопривреду или се повлаче на неприступачне терене, или нестају... Седелачки живот, контакт са животињама и веће популације доводе до бујања заразних болести, ако су изоловане популације ловаца-сакупљача (а видесмо и неких земљорадника, чак развијених цивилизиција) нису имуне и масовно умиру. Све то доводи до више повезаних циклуса, будисти би рекли самсаре, а не до неког уживања људи (оба пола) у неком већем стандарду, барем не до најновијих времена... Вратимо се патријархату - жена која рађа мало деце је поштована, сели се са децом (заједно са остатком рода) и доприноси и у другим стварима; она која рађа много деце, па још суочена са технологијом која тражи много физичке снаге као што је плуг (ето зашто је положај жена код номада сточара био бољи) постаје "фабрика за рађање".

Погледајмо сад то по поглављима. Прво ћемо видети како баш биљке, дивље житарице (траве) из Плодног Полумесеца постају идеални кандидати за култивацију. Не само то, него оне већ ловцима-сакупљачима омогућавају приносе од највише тоне по хектару (!) што ће омогућити настањивање на сталним местима. Иначе је то ретко могуће код ловачко-сакупљачког начина живота, обично тамо где су обале мора богатих рибом или река која се у та мора уливају. Видећемо како то неке биљке могу бити култивисане, а неке тешко. Од познатог нам примера са пшеницом којој се класје ломи и пада на земљу (што је добро за саму биљку) до оног које остаје у класу (веома лоше за биљку, али добро за човека који је гаји). Житарице су веома битне због семена које може дуго остати такво без клијања (складиштење). Пшеница посебно јер је извор протеина осим угљених хидрата (некада глутен није био ружна реч); тамо где су биле друге житарице људи су морали да се сналазе за протеине, што је утицало... Но видећемо и шта помаже култивацији воћа. Уз бројеве одгајених врста по континентима и доста техничких детаља...

Занимљивије је поглавље које се бави припитомљавањем животиња, уз мени гнусне али не и досадне детаље као што су млевено лавље месо, товљење паса и слично... Не свиђа ми се ни то што сада богати Арапи држе гепарде који спадају у најпитомије велике мачке - једини начин да такав љубимац не пати је да га пустиш поред аутомобила да трчи, али то је безбедно само на потпуно пустим путевима, а ваљда није ни легално. Наравно, Дајмонд не мисли на гепарде, мада ће поменути и њих и неке друге љубимце. Оно што је битно је припитомљавање животиње тако да се она може размножавати у заробљеништву, бити економски корисна, најзад након култивације мењати своје одлике. Одатле "начело Ане Карењине": све питоме животиње су међусобно сличне, свака неприпитомљива то је на свој начин. Гепарди се не размножавају у заробљеништву, неке врсте не живе у чопорима (дакле човека неће видети као предводника), или не на територијама који се преплићу (нападаће припаднике исте врсте около), а неке ће нападати човека, барем кад су велике. Битно је да животиња буде биљојед или сваштојед, не зато што месо месождера није укусно (отуд она шницла од лава - за Џареда изгледа ипак није свиња цар животиња), већ зато што је потребно много више биљне хране - ако је за биљоједа од 450кг било потребно 4,5 тоне биљне хране, за месоједа исте тежине требаће 45 тона. Дајмонд ће само узгред причати о псима, а мачке скоро да не помиње - фокус је на врстама које дају месо, кожу, вуну и животињску вучу. 

Најзад, долазимо до бацила и извора зараза као битног дела једначине. Док неки могу преживети на тлу, што су разни паразити или оно што зовемо тропске болести, неки имају "блицкриг тактику" којом ће што пре заразити што више домаћина (његова или њена смрт је нуспојава, не много корисна, али догађа се). Ови други зависе од веће концентрације становништва (последица земљорадње), а често као зоонозе прелазе са домаћих животиња (сточарство). Ако су прастановници Америка брзо истребили мегафауну Леденог доба, не само да су остали без могуће коњице, већ и без својих бацила којима би заразили Европљане, те без одбране од болести које су донели колонизатори. Смртност је ишла до 95 одсто.

Најзад, ту су осе континената. Ако већ нисте размислили ево сажвакано: простирање исток-запад је у једној климатској зони (или више паралелних). Културе остају у клими која им одговара, што се тиче дана, ноћи, температура, обично и распореда годишњих падавина. Много се спорије и теже шире биљне (и животињске) културе правцем север-југ, кроз различите климате. То је или успорено (из Мексика до долине Мисисипија) или немогуће (из Јужне у Мезоамерику и обрнуто) или народи морају проћи кроз замену стоке и биљних култура (Банту експанзија у Африци).