A Song for Lya
A jedinstvo, pa, pogrešno ga je porediti sa prinošenjem ljudskih žrtava, prosto je pogrešno. Religije Stare Zemlje žrtvovale su jednu ili dve ljudske žrtve da umire svoje bogove. Ubijale su šačicu da dobiju milost za milione. A ta šačica je obično veoma nevoljno učestvovala. Škini ne funkcionišu tako. Griške uzimaju sve. I oni idu svojom voljom. Poput leminga idu u pećine da ih paraziti pojedu žive. Svaki Škin spojen je u četrdesetoj i ide na poslednje jedinstvo pre nego što napuni pedeset.
...
Vrisnuo sam. Vrata su se rasprsla, oluja je uletela unutra, zgrabila me, uhvatila me u kovitlac. Odjezdio sam ka hladnim zvezdama, ali one više nisu bile hladne, i rasle su i rasle dok ja nisam bio zvezde a one su bile ja, i ja sam bio jedinstvo i na jedan usamljen blistav trenutak bio sam kosmos.
Zatim ništa.
Džordž R. R. Martin, Pesme snova (Pesma za Liju)
Obično čitam zbirke priča i književne časopise štreberski, redom od korica do korica (zanimljivo, kad sam studirao znao sam da tako prvi put pročitam udžbenik, tada sam govorio "kao roman"). Ali ovoga puta napravio sam izuzetak. Iako ima razloga da se prvi tom Pesama snova čita baš od početka pa linearno, jer prvo možeš videti prve, klinačke, priče koje je pisao Džordž R. R. Martin (pročitao prve dve, zanimljivo i simpatično, biće o tome još reči). Ipak, toliko su mi hvalili A Song for Lya, da nisam mogao više čekati kada sam knjigu video u biblioteci (u knjižarama nema prvog toma, rasprodalo se). Mada sam prvo ipak pročitao Hakslijev Kontrapunkt, što je isto knjiga na koju imam reference i koju sam dugo čekao...
Nije neočekivano, ali je tačno šta ću reći - pohvale su bile opravdane, ovo mi je (bar za sada) najbolja priča koju je Martin napisao, bolje i od Sandkings, mada je teško porediti dva dela sa sasvim različitim senzibilitetom.
Pa o čemu je ovde reč? Prvo saznajemo da se radnja odigrava u gradu "mnogo starijem od Vavilona", pa onda da naši junaci (protagonista koji priča u prvom licu i njegova Lijana) nisu od Normalaca, nego su Talenti - talenti za telepatiju. Oni su došli po zadatku na planetu Škija. Istorija planete nije mnogo bitna, kao ni to da su ostali "u bronzanom dobu trinaest hiljada godina", nije bitna ni politika niti ćemo se upoznati sa bilo kojim od škinskih autoriteta (mora da ih ima, jer pominju se trgovinski pregovori, dakle s nekim se vode).
Ono što je bitno za posmatranje jeste religija, ona u kojoj nema jeretika (svi Škini su joj potpuno odani) i koja traži "žrtvovanje" svih pripadnika, jasno u određenoj životnoj dobi. I ovo bi, rekao bih, bilo tek fenomenološki zanimljivo da nije određeni broj (oko jedan odsto) ljudi prisutnih na planeti prešao u tu religiju, počeo da je primenjuje, a nekima se bliži konačno jedinstvo... Zbog toga su pozvani Talenti koju su u ovom univerzumu (rekao bih) ipak dragocen resurs. Da istraže.
I videćemo istraživanje, počevši od samog procesa. Pomenuti su u citatu paraziti i čitav proces ne bi mogao da se odvija bez njih. To su griške, nešto kao krpelji, a u njihovim pečinjama su u nešto strašnijem obliku. Hipoteza da oni nekako opčine Škine, pa onda i prisutne Zemljane, pada u vodu jer Talenti (telepate) i kod životinje mogu da osete makar neki "da, živim" osećaj, koji kod griški ne postoji.
Svi koji su spojeni su veoma radosni, a telepate mogu to da provere. I osetiće tu radost, takođe na trenutku iskru straha, ali pre svega (i to Lijana koja čita misli a ne osećaje i jača je s telepatijom) neograničenu ljubav. Taj osećaj će Lijanu potresti, naterati je da se zamisli.
Telepatski će se saznati nešto i o ljudima koji podležu ovoj (za njih novoj, a zapravo veoma staroj) religiji. Usamljeni programer bez prijatelja među ljudima (a Škina se pribojavao) deluje kao idealni adept. Logično je objašnjenje i za bivšeg upravitelja planete, koji je oboleo od spore kuge, dakle već je sporo umirao. Ali, reći će novi upravitelj koji ga je znao - on je dosta čvršći i laki izlazi mu nisu padali na pamet... Dakle mora da je reč o nečem drugom.
Sami opisi bića na ovoj planeti su veoma simpatični. Škini, za koje Lijana kaže da su kao ljudi, mentalno vrsta najsličnija ljudima, su mali narandžaste boje kože koja je, osim kod dece, veoma izborana. Simpatični su i kukavci, njihove zaprežne životinje sa izgledom "psa koji samo što se nije ispovraćao" (Martin zna kako bi takav pas trebalo da izgleda). Čak na kraju pomalo hororičan opis velikih griški, onih koji u pećini jedu (apsorbuju)
Kod Martina (imam u vidu njegovo najveće delo) je zapravo veoma dobar osećaj kad pogodiš šta će se dogoditi, a ovoga puta, makar za Lijanu, to uopšte nije bilo teško. Konačni izbor protagoniste nije tako očekivan, a nije ni sasvim konačan - kraj ostaje otvoren. Iako nemamo objašnjenje porekla fenomena, imamo neko objašnjenje šta to čini Škine, pa već i neke ljude, toliko srećnima. Griške su tu samo posrednik...
Za kraj treba reći da su Talenti skoro svi ateisti, a jedan koji to nije je pokušao eksperiment kojim identifikovali "da, živim" kod Univerzuma. Rezultati su bili razočaravajući - ništavilo. I onda jedna od najtalentovanijih naleti na nešto slično Bogu, pri čemu nije reč o stvoru nego recimo procesu. Iako se nije išlo daleko s razradom likova, uz pomoć telepatije možemo videti glavnu odliku upravitelja planete - zatvorenost. Nije teško pogoditi da je on za "novu religiju" najnezainteresovaniji. Možemo videti kakav bi bio lik onih koji jesu prijemčivi, kao i nekoga ko bi ostao ni tamo ni ovamo.
Ivan Vukadinović
p.s. Lik Lijane Martin je stvorio prema svojoj ženi, koristeći je kao inspiraciju. Lijana je jedno od značajnijih imena (pominje se, sećaju je se) u najvećoj pesmi koju je Martin započeo - Pesmi leda i vatre
Коментари
Постави коментар