Класна структура данашњег света

 Заправо, немамо ми ништа овде ново. Идеја блога је да се изнесе "вечна" класна структура*, која је стална колико је и сама промена стална, јер ми немамо могућност да се неко стање овековечи као савршено и буде непромењиво. Занимљиво да би се дијалектички материјализам са мном сложио као опис света, али не као и рецепт. Промена је константа природе, али они предвиђају некакво идеално бескласно друштво које се онда "као такво" не би мењало. Но ја сам већ писао о противречности између описа света и рецепта за будућност код ове филозофије. 

Но у овој вечној промени имамо да се стално јављају структуре које носе различите називе и (наравно) бивају везане за различите производне снаге док њихови (међусобни) производни односи имају правно различити карактер. А да при том њихов међусобни хијерархијски однос остаје исти. То је константа коју је Џорџ Орвел најбоље описао у свом чувеном делу 1984. Током целе историје постоје виши, средњи и нижи - средњи подбуњују ниже да би их ови довели на место виших. И то се догађа кроз оно што зовемо револуције, мада заправо постоје и други начини да се положају међусобно мењају, како већ рекох.

То је, дакле, елегантно решење по којем можемо идентификовати друштвене слојеве а да останемо независни од појавних облика као што су пролетаријат, кметови, аристократија, свештенство, буржоазија... јер сви ови се могу сместити на неки од три слоја. И скоро увек важи динамика њиховог смењивања коју је дао Орвел. Једино што одудара је кад страни фактор заузме неко друштво (културу, цивилизацију), па онда или потпуно замени структуру новом (конквистадори и остали колонисти у Америци) или буде катализатор промене (тзв. варвари кад освајају Западно Римско царство). Но и у тим случајевима имамо различито "сналажење" оних који су у одређеном друштву имали одређени положај. На пример, аристократија Тлакскале је до 18. века задржала феудалне привилегије које је имала у претколумбовско време...

Може се говорити виша, средња и нижа класа и можда ће ми се омакнути у наставку текста. Правилније је рећи да имамо слојеве. Јер класе ће код мене бити поља у матрици, односно табели. То ће значити да осим слојева као редова имамо функције које су колоне у овој табели. Функције које имамо биће производна и услужна-управљачка. Тако ћемо добити шест класа и навешћемо их одмах: власничка (капиталистичка), политичка, предузетничка, намештеничка, радничка (индустријски пролетаријат) и услужна. Називи у заградама се односе само на овај период капитализма, који још увек траје.

Постоји значај ове теме. Мислим на актуелни значај, иначе ако желимо неку промену система, а што га не бисмо мењали, треба да видимо какав то систем заправо имамо. Но имамо данас неке који са фенси позиција анархизма или радикалне левице говоре о "промени система не само режима" и такви утичу на конкретне догађаје, мање него што би хтели, више него што сами признају. Они воле рећи "владајућа класа" и чини ми се да је известан напор учињен да се то каже, јер у данашњем свету се природно не говори о класама, то ето не раде чак ни они којима је то окосница идеологије. Друга ствар, потенцирање "владајуће класе" а не странке или просто ОКГ на власти, потенцира оно познато "сви су они исти" што би требало да изједначи власт и досадашњу опозицију. Треће, пледира се на представљање студентско-грађанског покрета, наметања неких циљева као "природних", а с друге стране негације неких циљева (лустрација, рецимо)... иако се добро зна да сами студенти нису у класној структури у позицији "борбене класе". Податак Јова Бакића: само три одсто студената има родитеље који су индустријски пролетери. Но, било је већ да не-пролетери воде пролетерску револуцији, како већ рекох...

Пре него пређем на саме класе, требало би да адресирам две ствари. Једно се тиче историјске еволуције, друго је слон у просторији. Рекох да је оваква структура, практично свих шест класа, одувек постојала. Само што бројеви нису такви да би се могло говорити о значају који ове класе имају данас, а могли бисмо неке од њих и апстраховати. Рецимо, ако је деведесет одсто људи живело у селима, а у једном селу имаш једну или ниједну крчму - онда су припадници услужне класе они који раде тамо - коњушари, курве, помоћници крчмарице или крчмара; док би власници објекта били предузетници, под условом да и сами раде. Уз оне у градовима (где су још једино, и то касније, могле постојати трговинске радње, иначе се куповало на пијацама) то би максимално било 3-4 одсто становништва. 

Такође, у Средњем веку је власничка класа била такође и управљачка. Краљ је био феудалац, неки његов министар, коморник, секретар то би такође био. Није било уздизања из неког другог слоја неког ко би постао оно што данас зовемо политичар (у Јевропи није, код Османлија јесте, донекле и у мандаринској Кини). Свештенство би овде преузело улогу политичке (али не и власничке) класе, мада је у пракси "покривало" само део политике, истина веома значајан. Оно што је карактеристика не само Средњег века, него практично предмодерне јесте да је сељачка класа заправо радничка класа. Они су тада физички производили - звали се они робови, кметови или слободни сељаци. Оно што Маркс назива радничком класом постаје већина тек касније, заправо у његово време можда само у Енглеској. Непољопривредни радници (шегрти, калфе, надничари) били су мањина. Данас је сељачка класа бројчано мала, али политички незанемарљива. У мојој подели сељаци који имају земљу коју раде спадају у предузетничку класу - средњи слој. Радничка класа губи не само бројност него и значај (сличним процесима који су раније погодили пољопривреду), што ћеш тешко чути од заговорника социјализма - да, да, и то сам већ рекао. 

Најзад, имамо слона у просторији - средњу класу. Неко ће рећи да је то химера коју је тешко одредити, да сви ми просто живимо од рада или капитала (ренте). Међутим, ја заправо имам јасну дефиницију која би раздвојила средњу од ниже класе. Уочимо да је почетак дефиниције исти, оно после фамозног "али" се разликује. Па дајмо ту дефиницију: Припадник средње класе живи од свога рада али ће лакше променити посао него да посао замени њега. Ако вам формулација није јасна рећи ћу то на основу онога што сам приметио, из искуства - они које сматрамо припадницима средње класе чешће планирају да промене посао (подразумева се на боље, можда ако се нешто тамо где раде покварило) него што страхују од отказа. То им је тема разговора, то одређује њихови социјалну и политичку, да не кажем класну - свест.

То видимо у пракси када су професори, како рече Тривунац (у фази док их је хвалио) "горњи део радничке класе", носили бунт против режима, још пре пада надстрешнице па онда и у првим месецима касније. И ту више мислим на просветаре, него на универзитетске, њих је ако ништа друго много више. Сад ће исти Тривунац рећи како су "одустали после само месец дана" жестоког притиска режима (а шта би с индустријским радницима?!)... Но треба имати у виду неке ствари. Режим је оклевао да примени економско насиље које произилази из фамозног "монопола силе". Зашто је оклевао? Зато што кад је кренуо да слама просветаре и да им се свети не само да је довео у питање будућност (што њих можда много и не брине), него је произвео нове непријатеље - родитеље који мисле о будућности своје деце која су у школи; неки од њих су можда били аполитични...

Између средњег и нижег слоја постоји кључна разлика, други је лако замењив. Некога можеш да обучиш да ради за касом за један дан, да мота каблове за два дана, а колико треба да би програмирао или учио децу?! Шта значи заменити предузетника? У неким случајевима власт може у изнудици или глупости покушати да олако замењује и ове образованије, али то ће имати много веће последице него да је отпуштен један необразовани и неквалификовани, па доведен други.

Најзад, неко може рећи да сам и ја "горњи део радничке класе", не буним се. Но свеједно постоји разлика између мене и некога ко страхује од отказа на дневном нивоу, трпи мобинг или очајне услове рада. Ми просто размишљамо о различитим стварима. Из тога произилази да другачије гласамо и другачије се односимо према догађањима око нас, укључујући протесте. Наравно, све ово говорим на статистичком нивоу. Не негирам да има радника или оних који су стекли пензију као радници који учествују у протестима. Али нема их много, а неку колективну акцију индустријских или услужних радника не видимо, док видимо акције просветара, сељака, адвоката...

За крај разматрања ред би био да дефинишемо класу, о чему ми уопште говоримо?! Класа је психо-социјална категорија која има свој основ у реалној економији. Други део дефиниције значи да ко је припадник неке класе (претежно) зависи од његовог односа према систему производње, како сам до сада објаснио. То одређује, а не има ли неко аутомобил, неке потрошачке навике, стан у власништву, етц. (како тврде неки "либерални мислиоци"). Први део реченице значи да је класа ипак оно како се неко сматра и како се понаша, не само на радном месту него и иначе. А често видимо као занимљивије процесе који се одвијају ван радног места.

На пример имам пријатељицу која не да на себе, макар била незапослена. Неће пристати на било какав посао, буниће се против мобинга. Одбила је да потпише за СНС. Незапослена углавном и јесте, али понекад излази, жали се на свој положај, а не количину намирница које има, извршитеље, етц. Подржава протесте, у неким је учествовала, мада добрим делом разочарана... Она има средњу туристичку и није радила у струци. По самом занимању била би припадница нижег слоја, услужне класе, али она је заправо део фамозне средње класе (макар оне ниже). Но она има помоћ рођака, а нема децу. Да је нешто од ово двоје другачије и њен положај би био. Морала би бити кооперативнија или би се суочила са стварним проблемима преживљавања.

Класе

Најзад прелазимо на саме класе, изучићемо их свих шест, плус још три, тако да кажем појаве - пензионере, потомке (мислим на пунолетне, студенте или оне што чекају посао), такође и људе који имају одрасле потомке, а још увек раде.

Треба имати у виду да има преплитања између различитих класа, па је некад тешко раздвојити, могло би се рећи да неко припада двема класама истовремено.

Власничка класа

Само по себи, ово је једноставно - власничка класа има власништво над средствима за производњу. Не само да има власништво, него од тог власништва живи. То се превасходно односи на власнике индустријског капитала, но нема разлога да овде не рачунамо оне који живе од ренте, финансијских шпекулација, етц. Укратко, то нису људи који живе од свога рада. 

Карактеристика је данашњег времена да ова класа поново постаје и политичка класа, ту имамо преклапање. Зато говоримо о новом феудализму. Варуфакис је рекао технофеудализам. Није случајно што се све чешће олигарси, мегабогати тајкуни, милијардери... појављују на функцијама председника или премијера. То ни раније није било забрањено, но лоше се на те ствари гледало. Кенеди је био један од ретких америчких председника који се родио у богатству, амерички председници обично су потицали из средње класе, некад и ниже средње... Други капиталисти не би на то повољно гледали, видели би као претерано концентрацију моћи, што ни за бизнис није добро. Данас изгледа немамо тих проблема или их бар немају или нису имали Трамп, Маск, Берлускони...

Друго питање је разграничење са намештеничком, односно менаџерском или технократском класом. И највећи власник капитала обично не седи доконо, нешто ради у смислу да командује, одлучује. То је веће задовољство него пуко уживање у луксузу, богатству... Предузетник је онај ко ради над оним што има и нужно му је да ради, и ако запошљава још неког. Менаџер је шраф у машини, чак и ако има велике бонусе, он мора да ради за некога да би се одржао у том положају. Припадник власничке класе не мора да организује (и то често и не ради), не мора ни да управља било чиме осим новцем, али ипак управља јер то воли, највише верује себи, склапа неке дилове...

Политичка класа

Укратко, то су људи који немају власништво над производним процесом (бар не у великој мери) али ипак одлучују, зато што им је указано поверење (зависи од кога, нико није рекао "демократија"). Видесмо како се ова класа поново све више преплиће са власничком. Некад је, што се световних власти тиче, то била јединствена класа - феудална - племићи, аристократија. Но постојале су и духовне власти, чији припадници често званично нису ни могли имати неку својину "завет сиромаштва", често ни наследнике (целибат) - свештенство је било званично један од три сталежа (поред племства и свих осталих као "трећи сталеж"). Занимљива је улога делова апарата који су чинили људи чије функције нису могле бити наслеђене - "султанови робови" ратници (јаничари и мамелуци, на почетку), евнуси на утицајним позицијама...

У секуларним државама данашњице јавља се политичка класа чији припадници се регрутују углавном из припадника власничке класе или средњег слоја, ретко то постају они из нижег слоја. Постоји и велика мера наслеђивања позиције (непотизам). Кроз разне механизме настоји се да се они раздвоје од власништва (над средствима производње), да би се избегао "сукоб интереса". Наравно, ови механизми у пракси не функционишу као у теорији...

Начелно, ова класа се као и буржоазија (прво предузетници, касније власници па онда и намештеници - бирократе и технократе), уздиже дефинисањем и поштовањем правила - процес који на Западу почиње са Magna Cartom. Но видимо да повратком феудализма све мање верујемо правилима, checks and balances, већ треба имати "јаког човека" који би решио ствари. У социјализму је такав човек долазио кроз партијско-државну номенклатуру (дакле кроз оно што је већ било политичка класа). У парламентарним режимима капитализма такође имамо номенклатуру (ЕУ-бирократија), но имамо и разне облике популизма (изборна доминација), директан прелазак власника у политичаре и томе слично.

Предузетничка класа

Припадник предузетничке класе поседује средства за рад над којима ради и може да ангажује и друге људи који раде с њим. Није битно у којем сектору се ради - примарном, секундарном или терцијалном (пољопривреда, индустрија или услуге). 

Овде имамо припаднике средњег слоја који живе од свог рада (превасходно, иако имају неки капитал), а опет, према горе изнетом критеријуму, не живе у страху од нестанка прихода. У том смислу је и овде примењива дефиниција средње класе, иако није реч о људима који нам прво падну на памет - запосленима у фирмама или државној управи (следећа класа коју обрађујемо). Погледајмо како је примењиво оно да ће пре мислити о промени него о губитку посла. Уобичајено, људи не мисле по цео дан о једној од те две ствари. Но ако предузетник није у дуговима преко главе, жешће рекетиран или у полулегалном (или илегалном) статусу можда ће размишљати да прода бизнис и бави се нечим другим, а неће страховати од тога да ће га неко просто спречити да ради (и тако га уцењивати).

Тако видимо критеријум у којем предузетник може пасти у нижу класу - обично услужну, ређе радничку. Није битно да ли он још некога запошљава (типично најближу родбину), тј. неко да ради с њим, битно је да ли неко може да га уцени дуговима, званичним положајем или физичком силом. Они који раде сами такође се могу овако класификовати. Фриленсер може спасти на нижи положај ако једва саставља крај с крајем и није сигуран у послове. Они који раде преко платформи (чувени Волт и још неке) могу имати своје средство (бицикл), али уговорна страна им одређује могу ли уопште обављати своје послове. То није предузетничка него услужна (нижа) класа.

Намештеничка класа

Можда није добро име одабрано, циљ је био да се једном речју покрију сви случајеви - сви који раде на туђим средствима било да је реч о приватним фирмама (сектор није битан), државној управи; да ли је реч о стручњацима из области технике, природних или друштвених наука - реч је о људима који живе од свог рада, раде за друге али пре свега образовањем, онда стеченим знањима и положајем, не могу бити лако замењени, тиме ни уцењени... Додајмо да образовање и количина слободног времена такође утичу на хоризонт размишљања.

Без обзира да ли је реч о индустрији, услугама или бирократији овде имамо услужно-управљачку функцију у смислу да се (уобичајено) не ради директно физички над предметима рада, такође не постоји власништво над истим, него организовање, експертиза, евентуално контрола над аутоматизованим процесима. Занимљива је интеракција ове класе (и делова предузетничке) са вештачком интелигенцијом.

Оно што јесте трики, то је да је класа иначе, како рекосмо, психо-социјална категорија, а да она зависи од реалног економског положаја. То значи да у многим ситуацијама ми не можемо једноставно одредити да ли је неко припадник средњег или нижег слоја; предузетничке или услужне, ређе радничке (индустријске) класе. 

Радничка класа

На средњем слоју видесмо да сектор привреде (или управе) није битан, а сада он постаје битан. Када дођемо до услужне класе видећемо зашто је битно. Сада ћемо рећи да ову класу чине радници у индустрији (индустријски пролетаријат), такође у рударству (ако га одвојено посматрамо), надничари у пољопривреди (беземљаши), радници на грађевини, чак неких виталних градских служби (превоз, чистоћа)...

Занимљиво је да припадници ове касе не морају бити сиромашни. Радници могу имати релативно добра примања и знати да немају алтернативу, па пристајати на разне ствари. Постоје примери који потврђују овакав закључак, невезано за то шта заправо значе "релативно добра примања" (шта, уосталом, значи хиљаду евра?!): већинско ћутање радника Колубаре (за разлику од две хиљадите); радници Наменске у Лучанима се сврставају уз одртавелог директора а не породицу колеге који је погинуо у индустријској несрећи; Бор где се због високих просечних примања пристаје на загађење и лош квалитет живота, мада видећемо Бор сад на изборима (занимљиво је да Лучани, Бор и још нека слична места имају приметну депопулацију).

Одавно је примећен кврц у самој теорији дијалектичког материјализма да се истиче како материјални услови одређују друштвену стварност, а истовремено очекује револуционарна промена од оних који ту најслабије стоје. Наводно је то теоретски побијено (уосталом, не сумњам, још као клинац видео сам да се све другачије проглашава за "ненаучно"), но битније је да је радничка класа и у пракси доста успевала. Синдикати и остали другари, бројношћу и организацијом надокнађивали су лош појединачни положај. Данас се доктринари вајкају како су синдикати разбијени, деиндустријализација некад намерно спровођена, уосталом нисмо више у Хладном рату, који је највише допринео положају радничке класе у капитализму... Што се тиче последњег, заборављају се успеси пролетаријата и пре Хладног рата. Свеједно, сва ова образложења управо заборављају промене у материјалној сфери које морају утицати и на раднички покрет. Све је мања потреба за неквалификованим и слабије квалификованим радом у индустрији, као што је све мања потреба била за радном снагом у пољопривреди. Бројност свеједно испада из једначине, а организација је њихов проблем. Број припадника радничке класе, промене у томе, не можемо игнорисати кад гледамо догађаје од избора, преко демонстрација и на даље...

Према подацима Јова Бакића индустријских радника у Србији има 25 одсто, дакле четвртина, много мање од половине. Претпостављам да се то односи на број запослених. Не знам да ли су ту укључени наведени радници у пољопривреди, грађевинарству, рударству... Радничка класа укупно тешко да има више од тридесет одсто радно активног становништва.

Услужна класа

Рече једном Емир (Немања) Кустурица "не, тај који ради за долар на дан је најебао". Граница беде (УН) се у међувремену променила, но ево класе за коју можемо рећи да су њени припадници најебали. Према неким проценама у Србији у трговини ради 20 одсто запослених, иначе углавном жена. Ако додамо овој класи оне који раде у кафићима, достављаче и слично, удео припадника ове класе иде барем на четвртину. Треба рећи да су многи од ових послова стварно привремени или сезонски, прихвата их се омладина док не реши неке друге ствари, па заправо не осликавају (потпуно) класну припадност. Треба рећи да иначе постоји манипулација тзв. привремено-повремених послова, припадници радничке и услужне, некад и намештеничке класе су жртве и годинама раде посао који је званично означен као привремен, јер послодавцу тако одговара.

Сектор услуга је значајно другачији од индустријског, и рађена су истраживања феномена терцијаризације - преласка све више послова у терцијарни сектор. Чули сте да нека фабрика штрајкује, чешће рудник, но кад сте чули да штрајкује трговински ланац? Радна места су овде атомизована, што отежава синдикалне активности, али олакшава мобинг. Примери као што је Амазон пре доказују правило, мада респект према онима који су се побунили против једне од најгорих компанија.

Но погледајмо шта се дешава кад не може трговина да ради. У принципу ништа посебно, купци ће доћи кад буде радила, биће можда већа гужва и слабија услуга, но то је то. Или ће отићи до друге трговине... Кад индустрија штрајкује оно што није произведено мора се надокнадити или иде у пословни губитак. Могући су пенали, ако је уговорено да нешто стиже у одређено време. Настаје поремећај на тржишту, па штрајк лако може бити државни проблем (иначе највеће проблеме држави прави застој виталних услуга као што су превоз или градска чистоћа, њихове раднике не разматрам као припаднике ове класе). Све нам то говори да су припадници услужне класе најподложнији уценама, иако су им услови рада некад бољи (мада то не мора да значи). Друга је ствар што је и пролетерима све теже да штрајкују, између осталог зато што их је све мање, а њихов рад и у тоталу све више замењив. Уосталом, сви смо чули за прекаријат. 

Подмладак

Како одредити класну припадност нечије деце? Да ли се она аутоматски преноси са родитеља? Треба рећи да најмлађи нису политички активни и ако се разматра цела популација, нема разлога да у статистике не уђу где су њихови родитељи или старатељи. Но већ старији тинејџери, средњошколци, постају политички активни, што смо видели. Начелно их треба видети у класи својих родитеља, али!

Није ретко да се родитељи жртвују, па деца живе и перципирају се преко својих могућности. Треба рећи да већ неко у средњој школи, а посебно кад студира, има неки хоризонт очекивања, определио се за неко занимање и себе тако види. Ако неко учи за инжењера донекле ће већ тада себе тако видети, а не као радника, сељака или трговца, ако су му то родитељи. Ово је све невезано за феномен студената, добро нам познат већ више од године, јер колективна припадност студентима трансцендира припадност појединаца класи својих родитеља. Но није неважно чија су деца у просеку студенти (само три одсто деца индустријских радника). 

У принципу ово важи и за младе људе који су завршили школовање и чекају посао. Примарна је класа родитеља (који их и даље издржавају), док утиче хоризонт очекивања и властита искуства са привременим пословима, ако се њима баве. Како време пролази ови људи ће више видети себе кроз своја "привремена" искуства, него према очекивањима од посла за који су се школовали.

Одмах ћемо овде додати да одређени трансфер постоји код свих породичних људи. Било би претеривање рећи да је брачни пар (и њихова деца) у класи оног ко најбоље стоји. Треба узети у обзир и број деце, како је решено стамбено питање и многе друге ствари.

Пензионери

У принципу може се рећи да су у оној класи у којој је било радно место на којем су се пензионисали. Али ствари нису тако једноставне. Пензионери могу бити помагани од деце која су у бољој позицији, или насупрот - сами финансијски помагати потомке, не само од пензије. Зато треба гледати понашање пензионера - да ли зависе од помоћи парадржавних структура, морају да раде (често најгоре услужне послове) и сл. 

Пензија је однос који даје пуно (да не кажем потпуно) слободно време, такође пензија је гарантована. Да ли је то њима познато? Неки се понашају тако, слободно, било је ситуација када је на малобројним протестима било највише пензионера. Но многи од њих и даље мисле да им Вучић даје пензију.

Људи који имају одрасле потомке

Не може се рећи да ово не утиче. С једне стране често је неопходна помоћ потомцима који већ имају посао. Посао ранијих генерација био је сигурнији од новијих. Но могуће је да припадник/ца услужне класе има децу која су обезбедила себи егзистенцију, а могу и финансијски помоћи, ако затреба. То их чини слободнијим од уцена. Моја комшиница ради у мењачници, међутим њена деца су обезбеђена. Она је честа на протестима, осим ако тада не ради или није отпутовала.

Ван система и ако има закључак

Поставља се питања ако је неко "изван система" да ли је изван класне структуре? Већ сама чињеница да таквих људи има разних слојева (имовинских) говори нам да су они у класној структури. Рецимо мафијаш који се представља као припадник "више средње класе" може преузети не само начин понашања, него и свест те класе. Остаје "филозофско питање" да ли су они најсиромашнији бескућници стварно изван (класног) система. Чињеница је да они стварно немају шта да изгубе осим голе егзистенције. Међутим, нема статистика нити много других увида да се они стварно понашају слободније.

Кроз целу класну структуру видели смо како послови које неко обавља утичу на његову свест. Но не утичу они једино. Зато је најздравији приступ гледати нечије понашање (да ли пристаје на уцене, да ли протестује уопште размишља о узроцима) а бити свестан материјалних узрока таквог понашања.

Иван Вукадиновић

* Наводници нису код мене случајни. Ипак, објаснићу шта мислим под "вечни". Просто је - трају целим трајањем историје, барем досадашњим. Нема потребе да посебно истичем како животиње немају класе. Ни човек већим делом свог постојања као врсте, али од како пратимо историју дата структура постоји. Можда је могуће ући у стварно бескласно друштво, ово пишем између осталог због такве могућности. Но ја не видим да ишта што раде доктринарни левичари (радикални, комунисти, анархисти) води томе, а посебно не видим да се озбиљно узима актуелна промена производних снага да бисмо имали нове производне односе. Филозофско је питање, ако се човек икада реши класне структуре, да ли ће постојати и даље историја или ће ући у аисторијско стање.