Дијалектика природе

И тако смо се опет вратили схватању великих оснивача грчке филозофије да се целокупна природа од најситнијег па до највећег, од зрнца песка па до  сунаца, од протиста па до човека, налази у вечном настајању и нестајању, у непрестаном току, у незадрживом кретању и мењању. Само с битном разликом – да је оно што је код Грка била генијална интуиција, код нас је резултат строгог научног кретања, које се заснива на искуству и због тога се појављује у много одређенијој и јаснијој форми.

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе

Ево књиге мање познатијег из двојца Маркс & Енгелс (трг до полу-бившег Ћациленда се некад звао по њима, на истом су одржане велике демонстрације против понашања Белгијанаца у Конгу). Сећам се кад сам улазио у тинејџ године како смо породично ишли у једно одмаралиште у Сокобању. Двојац је био у сали за ручавање. Висио. Слике брадоња могу уплашити децу, па су тако плашили мог сестрића, тада четири до пет година старог. Знао је да се пробуди у пола ноћи и каже "Не бојим се Енглеза"...

Најзад једна књига о самој филозофији дијалектичког материјализма. И то о природи из које се све извлачи, мада не на вулгаран начин јер човек је делатно биће. Управо је то једна од тема Енгелсове књиге, такође његовог рада иначе (нпр. Анти-Диринг) због чега ову књигу није ни завршио. А читати незавршену књигу (а да није реч о белетристици) може бити посебно задовољство, све са нацртима поглавља и тема којима се тек требало посветити. Сада ћемо се посветити изреченом, имајући у виду да моја знања о марксизму као погледу на природу нису много шира од ове књиге. Пошто смо видели критику дијалектичког материјализма (као рецепта за промену друштвених околности) и класну структуру данашњег света, враћамо се овој филозофији у својој основи.

Из почетног цитата видимо да није ова филозофија претерано оригинална, иако критикује друге материјалистичке филозофије (због ослањања на метафизику уместо дијалектике изједначава их са идеалистичким); она се наслања на пресократовску мисао, о којој ће бити још понешто речено. Само је једно вечно - промена - и она са негацијом негације и преласком квантитета у квалитет даје основе на којима лежи свет (тј. природа), што су такође све преузети принципи, нешто од Хегела, нешто од Аристотела, нешто од Хераклита. 

Не знам како је то било у другим делима Маркса, Енгелса и каснијих мислилаца (који се уосталом сматрају "каноном"?) али овде је вечност промена дата здраво-за-готово. Нешто као емпиријски аксиом (ми заиста не знамо за апсолутно мировање - занимљиво да је апсолутна нула претпостављена доста раније - уопште, читањем ове књиге упознајемо се са науком тог времена, ерго историјом науке, што је занимљиво), такође готово религијска константа. Занимљиво да Енгелс није одабрао дијалектички пут - доказ негацијом. Замислимо стање апсолутног мировања. Ако то није стање апсолутног недостатка (да јесте претпоставили бисмо да ни из чега настаје нешто, односно цео свет) онда је стање савршене равнотеже, у којем ништа не недостаје или штрчи, у којем случају би морало да се покрене. А онда се никад не би ни покренуло... Нема таквог резоновања код Енгелса. Можда зато што није могао да негира утопију као стање природе, када већ на неки начин предлаже друштвену утопију. Онда ни она не би била одбрањива. (Види моје објашњење зашто зло постоји)

Са улогом човека занимљиво резонира и један пасаж на самом почетку дела, где Енгелс каже како ће се Сунце угасити, а онда ће залеђена Земља (и Месец) кружити око тог Сунца док на њега не падну, а ова мртва звезда ће наставити тако да бесциљно васионом лута. Јопет - наука тог времена - Енгелс није знао за нуклеарну фузију, уосталом ни за само језгро атома, термодинамички је деловало да ће се ужарена лопта једном просто угасити, а не експлодирати, имплодирати, проширити се до иза Земље, претворити у нову... Нешто је друго овде занимљиво. Енгелс више пута истиче креативну и делатну улогу човека, због које је немогуће вулгарни материјализам просто пренети на друштвене односе. Човек мења природу, већ више него природа човека. Но ако је тако, неће ли човек моћи да спречи гашење Сунца!? Нема такве идеје, али има наде да бесмртна материја (што ипак звучи метафизички) сигурно неће само једном у бескрајном времену засијати у свим својим формама до свести. Дакле, интелигенција ће се поновити. Нешто као Ничеово вечно враћање истог.

Ако видимо горњи цитат видећемо значај научног искуства, тј. емпирије (систематски стеченог знања посматрањем и експериментима) што истиче нови метод "код нас" над оним који су имали стари Грци. На више места видећемо скромно "то не знамо", што је добро. Међутим, видећемо и критиковање спекулација. Но ако нешто и није доказано, а уклапа се у слику света на основу до сада уоченог, није проблем изнети такву претпоставку (уз ограду да није реч о нечем научно доказаном, тј. измереном). Данашња наука се јасно суочила са лимитом мерења, самом брзином светлости, те односом исте на масу, енергију, етц. Питање је које данас, са јасно слабијом филозофијом, нисмо решили јесте је ли то и лимит знања?

После свих увода и предговора, први значајни фрагмент је Природна наука у свету духова. Не, није реч о неком пренесеном значењу, него дословно о спиритизму. Али зашто би се Енгелс посебно бавио спиритизмом (подразумева се да исти сматра глупошћу) и какве везе има природна наука с тим?! Испоставља се да управо се управо научници баве спиритизмом и да га подржавају позивајући се на емпиристичку филозофију. Што и није тако чудно, имајући у виду чиме се све један Њутн бавио... Што се тиче филозофије, она наравно јесте Енгелсова мета - лишена теорије "наука" ће подржати све што је документовано, ако није побијено... тако то појединци постављају. Како је против рационалистичких спекулација (види пасус изнад), тако је и против негирања дедукције, примене теорије у науци. А што се тиче енглеског емпиризма, треба му ипак одати признање још од Хјумовог скептицизма (и према самим дометима знања), до неутралног монизма који природно проистиче из њега проистиче - ми једино поуздано знамо да се нешто догађа, оно што смо приметили.

Електрицитет је најдужи чланак у овој књизи, са својих шездесет страница. Долази после разматрања рада и топлоте. Треба имати у виду да Енгелс о електрицитету расправља не знајући шта је заправо исти. Тада се није знало за електромагнетну силу, ни за електроне (Ратефордов "планетарни модел" из 1911.г.), а камоли за фотоне. Електрицитет као појава ипак је одавно уочен, уосталом стари Грци су га назвали према ћилибару. Енгелс ће се истом вратити у оквиру разматрања физике, када ће у подели навести и статички електрицитет. Овде се скоро искључиво бави оним "хемијским", тачније питањем како настаје струја у батерији.

Он овде критикује они који компликују ствари, налазећи некакве "мистичне силе", којима електрицитет објашњавају. Полазећи од трења атома, па преко "раздвојне силе", посебног значења "варнице"... Енгелс ће, не улазећи у природу електрицитета посматрати његове ефекте, при чему доказује да је ефекат хемијских процеса рад који настаје самом струјом и наравно топлота. Но све то није тек тако речено (понављам: шездесет страница!) него се анализирају књиге Видемана из 1872.-1874. (Gustav Wiedeman). Занимљиво је да Видеман долази на крају до исправних резултата, које Енгелс признаје, али безразложно компликујући и доносећи логички неисправне судове по којима електрицитет као појава претходи стварима које су до њега довеле. То ипак није серија Дарк.

Овај Енгелсов чланак може бити користан у сагледавању како би научно закључивање требало да функционише. Треба ипак рећи да, иако овде нема никаквог "мистицизма" око тзв. електрохемије, у оваквим радовима може се видети неки извор инспирације за касније вулгаризације по којима је свест (мисао уопште) последица "електрохемијских лучења у мозгу". Треба имати у виду да Енгелс ово пише пре него што се уопште зна за физичко поље, па се не може писати и причати као да исто (уосталом цела квантна механика) није у међувремену откривено. Мислио сам да се од таквог "мишљења" какво можемо видети барем мало карикираног у филмовима из осамдесетих прошлог века које се баве тад већ прошлим временом (Сећаш ли се Доли Бел) увелико одустало - али нашао сам на исто код неких модерних антитеиста с дна каце.