Класна структура данашњег света

 Заправо, немамо ми ништа овде ново. Идеја блога је да се изнесе "вечна" класна структура, која је стална колико је и сама промена стална, јер ми немамо могућност да се неко стање овековечи као савршено и буде непромењиво. Занимљиво да би се дијалектички материјализам са мном сложио као опис света, али не као и рецепт. Промена је константа природе, али они предвиђају некакво идеално бескласно друштво које се онда "као такво" не би мењало. Но ја сам већ писао о противречности између описа света и рецепта за будућност код ове филозофије. 

Но у овој вечној промени имамо да се стално јављају структуре које носе различите називе и (наравно) бивају везане за различите производне снаге док њихови (међусобни) производни односи имају правно различити карактер. А да при том њихов међусобни хијерархијски однос остаје исти. То је константа коју је Џорџ Орвел најбоље описао у свом чувеном делу 1984. Током целе историје постоје виши, средњи и нижи - средњи подбуњују ниже да би их ови довели на место виших. И то се догађа кроз оно што зовемо револуције, мада заправо постоје и други начини да се положају међусобно мењају, како већ рекох.

То је, дакле, елегантно решење по којем можемо идентификовати друштвене слојеве а да останемо независни од појавних облика као што су пролетаријат, кметови, аристократија, свештенство, буржоазија... јер сви ови се могу сместити на неки од три слоја. И скоро увек важи динамика њиховог смењивања коју је дао Орвел. Једино што одудара је кад страни фактор заузме неко друштво (културу, цивилизацију), па онда или потпуно замени структуру новом (конквистадори и остали колонисти у Америци) или буде катализатор промене (тзв. варвари кад освајају Западно Римско царство). Но и у тим случајевима имамо различито "сналажење" оних који су у одређеном друштву имали одређени положај. На пример, аристократија Тлакскале је до 18. века задржала феудалне привилегије које је имала у претколумбовско време...

Може се говорити виша, средња и нижа класа и можда ће ми се омакнути у наставку текста. Правилније је рећи да имамо слојеве. Јер класе ће код мене бити поља у матрици, односно табели. То ће значити да осим слојева као редова имамо функције које су колоне у овој табели. Функције које имамо биће производна и услужна-управљачка. Тако ћемо добити шест класа и навешћемо их одмах: власничка (капиталистичка), политичка, предузетничка, намештеничка, радничка (индустријски пролетаријат) и услужна. Називи у заградама се односе само на овај период капитализма, који још увек траје.

Постоји значај ове теме. Мислим на актуелни значај, иначе ако желимо неку промену система, а што га не бисмо мењали, треба да видимо какав то систем заправо имамо. Но имамо данас неке који са фенси позиција анархизма или радикалне левице говоре о "промени система не само режима" и такви утичу на конкретне догађаје, мање него што би хтели, више него што сами признају. Они воле рећи "владајућа класа" и чини ми се да је известан напор учињен да се то каже, јер у данашњем свету се природно не говори о класама, то ето не раде чак ни они којима је то окосница идеологије. Друга ствар, потенцирање "владајуће класе" а не странке или просто ОКГ на власти, потенцира оно познато "сви су они исти" што би требало да изједначи власт и досадашњу опозицију. Треће, пледира се на представљање студентско-грађанског покрета, наметања неких циљева као "природних", а с друге стране негације неких циљева (лустрација, рецимо)... иако се добро зна да сами студенти нису у класној структури у позицији "борбене класе". Податак Јова Бакића: само три одсто студената има родитеље који су индустријски пролетери. Но, било је већ да не-пролетери воде пролетерску револуцији, како већ рекох...

Пре него пређем на саме класе, требало би да адресирам две ствари. Једно се тиче историјске еволуције, друго је слон у просторији. Рекох да је оваква структура, практично свих шест класа, одувек постојала. Само што бројеви нису такви да би се могло говорити о значају који ове класе имају данас, а могли бисмо неке од њих и апстраховати. Рецимо, ако је деведесет одсто људи живело у селима, а у једном селу имаш једну или ниједну крчму - онда су припадници услужне класе они који раде тамо - коњушари, курве, помоћници крчмарице или крчмара; док би власници објекта били предузетници, под условом да и сами раде. Уз оне у градовима (где су још једино, и то касније, могле постојати трговинске радње, иначе се куповало на пијацама) то би максимално било 3-4 одсто становништва. 

Такође, у Средњем веку је власничка класа била такође и управљачка. Краљ је био феудалац, неки његов министар, коморник, секретар то би такође био. Није било уздизања из неког другог слоја неког ко би постао оно што данас зовемо политичар (у Јевропи није, код Османлија јесте, донекле и у мандаринској Кини). Свештенство би овде преузело улогу политичке (али не и власничке) класе, мада је у пракси "покривало" само део политике, истина веома значајан. Оно што је карактеристика не само Средњег века, него практично предмодерне јесте да је сељачка класа заправо радничка класа. Они су тада физички производили - звали се они робови, кметови или слободни сељаци. Оно што Маркс назива радничком класом постаје већина тек касније, заправо у његово време можда само у Енглеској. Непољопривредни радници (шегрти, калфе, надничари) били су мањина. Данас је сељачка класа бројчано мала, али политички незанемарљива. У мојој подели сељаци који имају земљу коју раде спадају у предузетничку класу - средњи слој. Радничка класа губи не само бројност него и значај (сличним процесима који су раније погодили пољопривреду), што ћеш тешко чути од заговорника социјализма - да, да, и то сам већ рекао. 

Најзад, имамо слона у просторији - средњу класу. Неко ће рећи да је то химера коју је тешко одредити, да сви ми просто живимо од рада или капитала (ренте). Међутим, ја заправо имам јасну дефиницију која би раздвојила средњу од ниже класе. Уочимо да је почетак дефиниције исти, оно после фамозног "али" се разликује. Па дајмо ту дефиницију: Припадник средње класе живи од свога рада али ће лакше променити посао него да посао замени њега. Ако вам формулација није јасна рећи ћу то на основу онога што сам приметио, из искуства - они које сматрамо припадницима средње класе чешће планирају да промене посао (подразумева се на боље, можда ако се нешто тамо где раде покварило) него што страхују од отказа. То им је тема разговора, то одређује њихови социјалну и политичку, да не кажем класну - свест.

То видимо у пракси када су професори, како рече Тривунац (у фази док их је хвалио) "горњи део радничке класе", носили бунт против режима, још пре пада надстрешнице па онда и у првим месецима касније. И ту више мислим на просветаре, него на универзитетске, њих је ако ништа друго много више. Сад ће исти Тривунац рећи како су "одустали после само месец дана" жестоког притиска режима (а шта би с индустријским радницима?!)... Но треба имати у виду неке ствари. Режим је оклевао да примени економско насиље које произилази из фамозног "монопола силе". Зашто је оклевао? Зато што кад је кренуо да слама просветаре и да им се свети не само да је довео у питање будућност (што њих можда много и не брине), него је произвео нове непријатеље - родитеље који мисле о будућности своје деце која су у школи; неки од њих су можда били аполитични...

Између средњег и нижег слоја постоји кључна разлика, други је лако замењив. Некога можеш да обучиш да ради за касом за један дан, да мота каблове за два дана, а колико треба да би програмирао или учио децу?! Шта значи заменити предузетника? У неким случајевима власт може у изнудици или глупости покушати да олако замењује и ове образованије, али то ће имати много веће последице него да је отпуштен један необразовани и неквалификовани, па доведен други.

Најзад, неко може рећи да сам и ја "горњи део радничке класе", не буним се. Но свеједно постоји разлика између мене и некога ко страхује од отказа на дневном нивоу, трпи мобинг или очајне услове рада. Ми просто размишљамо о различитим стварима. Из тога произилази да другачије гласамо и другачије се односимо према догађањима око нас, укључујући протесте. Наравно, све ово говорим на статистичком нивоу. Не негирам да има радника или оних који су стекли пензију као радници који учествују у протестима. Али нема их много, а неку колективну акцију индустријских или услужних радника не видимо, док видимо акције просветара, сељака, адвоката...

За крај разматрања ред би био да дефинишемо класу, о чему ми уопште говоримо?! Класа је психо-социјална категорија која има свој основ у реалној економији. Други део дефиниције значи да ко је припадник неке класе (претежно) зависи од његовог односа према систему производње, како сам до сада објаснио. То одређује, а не има ли неко аутомобил, неке потрошачке навике, стан у власништву, етц. (како тврде неки "либерални мислиоци"). Први део реченице значи да је класа ипак оно како се неко сматра и како се понаша, не само на радном месту него и иначе. А често видимо као занимљивије процесе који се одвијају ван радног места.

На пример имам пријатељицу која не да на себе, макар била незапослена. Неће пристати на било какав посао, буниће се против мобинга. Одбила је да потпише за СНС. Незапослена углавном и јесте, али понекад излази, жали се на свој положај, а не количину намирница које има, извршитеље, етц. Подржава протесте, у неким је учествовала, мада добрим делом разочарана... Она има средњу туристичку и није радила у струци. По самом занимању била би припадница нижег слоја, услужне класе, али она је заправо део фамозне средње класе (макар оне ниже). Но она има помоћ рођака, а нема децу. Да је нешто од ово двоје другачије и њен положај би био. Морала би бити кооперативнија или би се суочила са стварним проблемима преживљавања.