Дијалектика природе

И тако смо се опет вратили схватању великих оснивача грчке филозофије да се целокупна природа од најситнијег па до највећег, од зрнца песка па до  сунаца, од протиста па до човека, налази у вечном настајању и нестајању, у непрестаном току, у незадрживом кретању и мењању. Само с битном разликом – да је оно што је код Грка била генијална интуиција, код нас је резултат строгог научног кретања, које се заснива на искуству и због тога се појављује у много одређенијој и јаснијој форми.

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе

Ево књиге мање познатијег из двојца Маркс & Енгелс (трг до полу-бившег Ћациленда се некад звао по њима, на истом су одржане велике демонстрације против понашања Белгијанаца у Конгу). Сећам се кад сам улазио у тинејџ године како смо породично ишли у једно одмаралиште у Сокобању. Двојац је био у сали за ручавање. Висио. Слике брадоња могу уплашити децу, па су тако плашили мог сестрића, тада четири до пет година старог. Знао је да се пробуди у пола ноћи и каже "Не бојим се Енглеза"...

Најзад једна књига о самој филозофији дијалектичког материјализма (купио на једном зборовском базару, што је занимљиво). И то о природи из које се све извлачи, мада не на вулгаран начин јер човек је делатно биће. Управо је то једна од тема Енгелсове књиге, такође његовог рада иначе (нпр. Анти-Диринг) због чега ову књигу није ни завршио. А читати незавршену књигу (а да није реч о белетристици) може бити посебно задовољство, све са нацртима поглавља и тема којима се тек требало посветити. Сада ћемо се посветити изреченом, имајући у виду да моја знања о марксизму као погледу на природу нису много шира од ове књиге. Пошто смо видели критику дијалектичког материјализма (као рецепта за промену друштвених околности) и класну структуру данашњег света, враћамо се овој филозофији у својој основи.

Из почетног цитата видимо да није ова филозофија претерано оригинална, иако критикује друге материјалистичке филозофије (због ослањања на метафизику уместо дијалектике изједначава их са идеалистичким); она се наслања на пресократовску мисао, о којој ће бити још понешто речено. Само је једно вечно - промена - и она са негацијом негације и преласком квантитета у квалитет даје основе на којима лежи свет (тј. природа), што су такође све преузети принципи, нешто од Хегела, нешто од Аристотела, нешто од Хераклита. 

Не знам како је то било у другим делима Маркса, Енгелса и каснијих мислилаца (који се уосталом сматрају "каноном"?) али овде је вечност промена дата здраво-за-готово. Нешто као емпиријски аксиом (ми заиста не знамо за апсолутно мировање - занимљиво да је апсолутна нула претпостављена доста раније - уопште, читањем ове књиге упознајемо се са науком тог времена, ерго историјом науке, што је занимљиво), такође готово религијска константа. Занимљиво да Енгелс није одабрао дијалектички пут - доказ негацијом. Замислимо стање апсолутног мировања. Ако то није стање апсолутног недостатка (да јесте претпоставили бисмо да ни из чега настаје нешто, односно цео свет) онда је стање савршене равнотеже, у којем ништа не недостаје или штрчи, у којем случају би морало да се покрене. А онда се никад не би ни покренуло... Нема таквог резоновања код Енгелса. Можда зато што није могао да негира утопију као стање природе, када већ на неки начин предлаже друштвену утопију. Онда ни она не би била одбрањива. (Види моје објашњење зашто зло постоји)

Са улогом човека занимљиво резонира и један пасаж на самом почетку дела, где Енгелс каже како ће се Сунце угасити, а онда ће залеђена Земља (и Месец) кружити око тог Сунца док на њега не падну, а ова мртва звезда ће наставити тако да бесциљно васионом лута. Јопет - наука тог времена - Енгелс није знао за нуклеарну фузију, уосталом ни за само језгро атома, термодинамички је деловало да ће се ужарена лопта једном просто угасити, а не експлодирати, имплодирати, проширити се до иза Земље, претворити у нову... Нешто је друго овде занимљиво. Енгелс више пута истиче креативну и делатну улогу човека, због које је немогуће вулгарни материјализам просто пренети на друштвене односе. Човек мења природу, већ више него природа човека. Но ако је тако, неће ли човек моћи да спречи гашење Сунца!? Нема такве идеје, али има наде да бесмртна материја (што ипак звучи метафизички) сигурно неће само једном у бескрајном времену засијати у свим својим формама до свести. Дакле, интелигенција ће се поновити. Нешто као Ничеово вечно враћање истог.

Ако видимо цитат на почетку, видећемо значај научног искуства, тј. емпирије (систематски стеченог знања посматрањем и експериментима) што истиче нови метод "код нас" над оним који су имали стари Грци. На више места видећемо скромно "то не знамо", што је добро. Међутим, видећемо и критиковање спекулација. Но ако нешто и није доказано, а уклапа се у слику света на основу до сада уоченог, није проблем изнети такву претпоставку (уз ограду да није реч о нечем научно доказаном, тј. измереном). Данашња наука се јасно суочила са лимитом мерења, самом брзином светлости, те односом исте на масу, енергију, етц. Питање је које данас, са јасно слабијом филозофијом него онда, нисмо решили јесте је ли то и лимит знања?

После свих увода и предговора, први значајни фрагмент је Природна наука у свету духова. Не, није реч о неком пренесеном значењу, него дословно о спиритизму. Али зашто би се Енгелс посебно бавио спиритизмом (подразумева се да исти сматра глупошћу) и какве везе има природна наука с тим?! Испоставља се да се баш научници баве спиритизмом и да га подржавају позивајући се на емпиристичку филозофију. Што и није тако чудно, имајући у виду чиме се све један Њутн бавио... Што се тиче филозофије, она наравно јесте Енгелсова мета - лишена теорије "наука" ће подржати све што је документовано, ако није побијено... тако то појединци постављају. Како је против рационалистичких спекулација (види пасус изнад), тако је и против негирања дедукције, примене теорије у науци. А што се тиче енглеског емпиризма, треба му ипак одати признање још од Хјумовог скептицизма (и према самим дометима знања), до неутралног монизма који природно из њега проистиче - ми једино поуздано знамо да се нешто догађа, оно што смо приметили.

Електрицитет је најдужи чланак у овој књизи, са својих шездесет страница. Долази после разматрања рада и топлоте. Треба имати у виду да Енгелс о електрицитету расправља не знајући шта је заправо исти. Тада се није знало за електромагнетну силу, ни за електроне (Ратефордов "планетарни модел" из 1911.г.), а камоли за фотоне. Електрицитет као појава ипак је одавно уочен, уосталом стари Грци су га назвали према ћилибару. Енгелс ће се истом вратити у оквиру разматрања физике, када ће у подели навести и статички електрицитет. Овде се скоро искључиво бави оним "хемијским", тачније питањем како настаје струја у батерији.

Он овде критикује они који компликују ствари, налазећи некакве "мистичне силе", којима електрицитет објашњавају. Полазећи од трења атома, па преко "раздвојне силе", посебног значења "варнице"... Енгелс ће, не улазећи у природу електрицитета посматрати његове ефекте, при чему доказује да је ефекат хемијских процеса рад који настаје самом струјом и наравно топлота. Но све то није тек тако речено (понављам: шездесет страница!) него се анализирају књиге Видемана из 1872.-1874. (Gustav Wiedeman). Занимљиво је да Видеман долази на крају до исправних резултата, које Енгелс признаје, али безразложно компликујући и доносећи логички неисправне судове по којима електрицитет као појава претходи стварима које су до њега довеле. То ипак није серија Дарк.

Овај Енгелсов чланак може бити користан у сагледавању како би научно закључивање требало да функционише. Треба ипак рећи да, иако овде нема никаквог "мистицизма" око тзв. електрохемије, у оваквим радовима може се видети неки извор инспирације за касније вулгаризације по којима је свест (мисао уопште) последица "електрохемијских лучења у мозгу". Треба имати у виду да Енгелс ово пише пре него што се уопште зна за физичко поље, па се не може данас писати и причати као да исто (уосталом цела квантна механика) није у међувремену откривено. Мислио сам да се од таквог "мишљења" какво можемо видети барем мало карикираног у филмовима из осамдесетих прошлог века које се баве тад већ прошлим временом (Сећаш ли се Доли Бел) увелико одустало - али нашао сам на исто код неких модерних антитеиста с дна каце.

Следи чланак несумњиво занимљивог наслова, нешто што је у основи дијалектичког материјализма а и данас голица неке: Улога рада у процесу претварања човека у мајмуна. Одмах ћу указати на глупе расправе које данас воде (по систему Звезда - Партизан) неки верници (креационисти) и неки атеисти. Банализује се како је "човек настао од мајмуна", дакле управо што Енгелс рече, са друге стране како то нико не тврди, него је човек настао од врсте сличне данашњим врстама мајмуна, заједничког претка, етц. Па, драги моји, не постоји животињска врста "мајмун", то је збирно и неформално име за више врста примата. Рећи "човек је настао од мајмуна" не значи да је настао од неке данашње врсте истих. Према томе нема логичког проблема, ако се глагол "настати" односи на оно што госн Дарвин описује као еволуцију.

Овај настанак није само еволуцијом, него и радом, како наслов каже. Развија се рука, али се "мало по мало", развија и глава, најзад говор од "језика знакова", јер то је нужно за рад (можда би боље било рећи међусобну координацију, али рад то јесте). Енгелс овде уопште не бежи од спекулација, јер добар део тога ни данас није егзактно доказан (али се уклапа у причу), а посебно не онда. То је добар метод закључивања, за разлику од неких данас или донедавно. То сам већ критиковао. Ствар је једноставна - ми видимо остатке алата, слично као и фосиле, али говорни језик (или друга комуникација) не оставља остатке. Како се само може спекулисати кад је човек проговорио, држимо се онога што имамо, по цену нелогичности. Испада да језик (па и онај "знаковни" о којем Енгелс говори), долази много касније, када је човек већ "настао", што ће рећи не утиче у његовом "настанку". Слажем се са Енгелсом који те ствари види другачије...

Неке конкретне ствари у овом чланку могу нам данас бити забавне, рецимо да је човек вероватно настао "на неком великом копну, потонулом на дно Индијског Океана", што личи на оно чиме се бавио потписник ових редова. Или да су "преци Берлинаца, Велетаби или Вилци" (рекао бих да све указује на Словене) били људождери (узгред, "нека опросте господа вегетаринаци"). Весело, нема шта!

Оно што следи су Белешке и фрагменти, што ће рећи незавршени чланци, поглавља књиге. А теме су битне - природна наука као филозофија, дијалектика, облици кретања материје, класификација наука, математика, механика и астрономија, физика, хемија, најзад биологија. Доста тога се заснива Хегеловим делима, као што су "Историја филозофије" или "Велика логика". Има ту историје науке, али су наравно занимљивији полемички тонови.

Расправа са представницима вулгарног материјализма, или "плиткоматеријалистичког популаризаторства" (избор речи, видимо, није проблем) ипак није оно што сам очекивао, но биће да су моја очекивања била погрешна. У реду је то, недостатак дијалектике, лоше изражавање, поетика, телеологија који ови намећу природи... Оно што сам ја очекивао је оно што ја кажем неким атеистима: добро, нема Бога и шта онда!? Па биће да су и ови вулгарни материјалисти имали своје шта онда, само што се Маркс и Енгелс с тиме нису слагали јер су имали своје - касније названо дијалектички материјализам.

Можда најслабији од ових чланака је О "механичком" схватању природе. Овде долази до изражаја Енгелсова несклоност ка спекулацијама (закључцима које наука још није доказала). При томе није баш јасно да ли Енгелс замера људима што не смеју да домисле до логичког закључка (проницљиво с његове стране, мада не сасвим оригинално) како се материја састоји од "идентичних најмањих честица" или просто зашто нешто слично тврде кад "још не знамо". 

Мени расправа делује доста непотребно, али је шлагворт да се каже нешто о томе докле се дошло. Још је Енгелс могао доста тога закључити из науке тог времена. Велики број једињења настаје од неколико десетина елемената. Сам говори како је битно њихово место на различитим скалама, мада Мендељејев систем не помиње... Дакле, мали број основних састојака је био познат, зашто не закључити да је само један!? Данас имамо стандардни модел са 17 главних честица. Но теорија струна нам говори да су све оне комбинација једне честице, тачније једнодимензионалне струне (према стандардном моделу честице су бездимензионе, "математичке тачке", дакле може се рећи "нематеријалне"). Рекло би се елегантно решење. Но ове струне се 1) налазе у једанаест димензија, од којих су већина закривљене па их ми не примећујемо; 2) далеко су испод било чега данас мерљивог, а налазе се на скали где мерење постаје физички немогуће - Планкова дужина; 3) дају огромни број комбинација, што може објаснити мултиверзум 4) да би све функционисало потребно је одредити који модел струна применити, а ми не знамо како их међусобно поредити. Тако да је "идентична најмања честица" и даље спекулација, што не значи да тако нешто не постоји.

О начину како Енгелс размишља говори нам опаска коју овде негде даје - да је боље рећи "душа магнета" него описивати магнетизам као силу, јер "душа" је својство материје, док нам сила делује као нешто одвојено од исте. Пре свега, има ту неке логике, јер панпсихизам је сматран (и критикован) као материјалистичко схватање - свест је својство материје на свим скалама. Тако некако и ово. Са друге стране, дијалектички материјализам од почетка има проблем с речима, терминолошки проблем. Донекле је то решено када сам окрзнуо ово схватање света у школи - учили су нас да се материја састоји од супстанце и енергије. Дакле, силе би биле на "енергетској страни", никакав проблем. Осим што је заборављена информација, али то је тек посебна прича коју ни до данас лумени нису разрешили... Но за Енгелса као филозофа је био проблем да прича о "супстанци" после свих оних теорија о Богу као "првој супстанци", прича о нечему што је "самом себи узрок" које вероватно није прихватао (мада би се могао и тако изражавати) и слично... Свеједно супстанца, The Substance, има сасвим друго актуелно значење (они с енглеског говорног подручја могу бити захвални на одређеном члану).

Овај фрагментарни део даје нам свакако корисна виђења нужности и случаја (што многи ни данас не схватају), опаске како је некад најбоље се банално изразити јер домишљање води у метафизичке грешке, размишљања о бескрају и бесконачности... Ту су и данас наивна размишљања о беланчевини које је "беструктурна", о њој не знамо ништа осим да је узрок органског живота. Тадашња наука је барем имала једноставан лексички апарат, данашња има компликованији а да се није доказало много шта... Некад је стварно најбоље изражавати се банално.

У сваком случају Дијалектика природе је одлично дело, иако незавршено, може се рећи нужно свакоме ко има материјалистички или на неки други начин натуралистички (све је природа) поглед на свет.

Иван Вукадиновић