Astrobiološki pejzaž

 Nasuprot široko rasprostranjenoj predrasudi, nije bitno da li su inteligentna bića česta ili retka. Sisari su retki, a bakterije česte. Galaksija ima relativno malo, dok su zrnca međuzvezdane prašine brojna. Da li su zbog toga mikrobiologija ili proučavanje međuzvezdane prašine po bilo kojim smislenim kriterijumima važniji i vredniji finansiranja od zoologije sisara ili astrofizike naše galaksije? Očigledno nisu. Ne postoji takvo "numeričko raščlanjivanje" prirode. Potraga za mikrobiološkim životom na Marsu i Evropi, koji je primer galaktičkog života male složenosti, i potraga za manifestacijama života velike složenosti, kao što su radio-signali i arterfakti, pripadaju istom kontinuumu istraživanja astrobiološkog pejzaža.

Milan M. Ćirković, Astrobiološki pejzaž

-- 

Κτουλου Ρ'λυεχ φταγν

Priznajem da imam "istoriju" s autorom. Ćirković zna biti neprijatan u diskusijama, možda mu je to prosto manir. Sećam se kad je deset godina kasnije (priznajem, godišnjica može biti validan povod) krenuo o pomračenju svesti koje je nastalo povodom pomračenja Sunca 1999. godine, što je još neispitan fenomen. Ja ga upitah ima li nešto reći o nekritičkom pomračenju svesti koje nastaje pri pomenu magičnih reči Evropska Unija (tad je tako bilo, dakle aktuelno), pa se malko iznervirao... Ili kad je na tribini o teorijama zavere sproću HAARP-a (na pitanje šta je sam HAARP domaćini nisu hteli da odgovore) nekritički hvalio tadašnjeg ministra prosvete Verbića, a pominjao "ratnog huškača" Dmitrovića iz, GLE ČUDA, iste vlasti...

Kasnije je popravio utisak, recimo prihvatio je kada sam na jednoj tribini rekao da prvo pominjanje mobilnog telefona (komunikatora) u fantastici nije u Star Treku, nego u Heliopolisu Ernsta Jingera. Njegovi prikazi dela fantastike su sasvim korektni, da sad ne tražim gde obično izlaze... Najzad je došlo vreme da se vidi i kakav je u primarnoj delatnosti, nauci kojom se bavi. Došla je na red knjiga Astrobiološki pejzaž, kupljena na prethodnom Sajmu knjiga, pročitana tek sada... Ne znam koga osim gikova može da privuče podnaslov Filozofski temelji proučavanja života u kosmosu (a videćemo da se ni u takstu nije trudio da bude komercijalniji), ali geek je u osnovi i debeljko Martin, ergo gikovština je kul.

I tako počinjem sa čitanjem knjige koja se već koricom predstavlja gikovski, a onda nailazim na jedino što više od nauke može da privuče gika, a to je naravno fantastika (inače ništa neočekivano s obzirom na dobro poznata interesovanja Ćirkovića). Pa onda kad vidim referenciranje na najbolji početak romana ikada, Rat svetova H. Dž. Velsa (sam roman zapravo i nije nešto), svoj roman Agarta počeo sam baš tim citatom; pa sam naslov prvog poglavlja koji uključuje Boja izvan ovog svemira, što je naravno priča H. F. Majstora... 

Pa da pogledamo kako se Milan M. Ćirković dohvatio problema koji bi trebalo da reši astrobiologija, a koje definiše "kanonska trojka" pitanja:

1. Kako život počinje i kako se razvija?
2. Postoji li život još negde u univerzumu?
3. Kakva je budućnost života i inteligencije na Zemlji i u svemiru?

Ali pre, u osnovi, povoljnog prikaza, dvidimo neke ne baš dobro urađene stvari. U principu je Milan najslabiji kada se bavi sobom, dakle ne onim što radi astrobiologija, nego njenim položajem sproću drugih nauka, odnoso u famoznoj naučnoj zajednici. S obzirom na fiansiranje, što povremeno provejava u ovoj knizi, izgleda da se to "ne može izbeći", moguće i da je knjiga pisana barem delimično s namerom da odbrani projekte. No to sve čitaocu izvan tog sveta ne mora biti zanimljivo.

Dodajmo tu i pojavljivanje nepoznatog izraza kao što je "vigovska" nauka (citat je njegov), koji meni ne znači ništa, a eto baš neću da guglujem. Dobro, recimo da sam shvatio iz konteksta... No, ne bi li bilo bolje da je to stavio u fusnotu, ako mu je baš toliko bitno, ili možda (gore rešenje), objasnio u fusnoti. Ali takvih objašnjenja nema ni za masu čisto naučnih pojmova (što bih mogao da shvatim jedino u smislu da nije znao do kog nivoa da objašnjava pojmove, pa ih je jednostavno ostavio sve kako se koriste u užim naučnim krugovima, pa ko se kako snađe). 

Tako knjiga zna biti teška za čitanje na momente, a to nije samo do naučnih pojmova. Primer sa američkim izborima i brojevima telefona bi trebalo da je jasan, ali meni baš i nije, dakle nerazumljivo je napisan. Mnogo je bolji onaj sa iznenadnim porazom Uniteda od nižerazrednog kluba (primer treba li i kako objašnjavati događaje koji su nam unapred bili malo verovatni), barem je iz meni bliže oblasti... To je bilo na početku, dok kasnije u poglavlju posvećenom SETI ima potebu da polemiše sa čak tri knjige, dosta detaljno, jopet sa primerima koji nisu baš razumljivo izneti (klikeri i kutije). 

Toliko o lošim stvarima, a sada o kvalitetima knjige i šta je u njoj rečeno (osim fantastike koju smo već videli). Jedan od najvećih kvaliteta knjige došao je skoro uzgred, dosta rano u drugom poglavlju. Nije cilj knjige da se bavi trajanjem svemira per se, ali se to ne može izbeći s obzirom na probleme date u kanonskoj trojci. Pa ono kako je opisano ono što je u tom smislu rekao Empedokle su među najboljim stranicama filozofije večnosti, da se tako izrazim (a nisam baš o tome dosta pročitao). Problem je u suštini razumljiv - ništa ne nestaje ni iz čega, pa je logično da svet postoji oduvek, ali svet se menja (razvija), dakle od beskonačne prošlosti do danas svet bi bio prezasićen životom (inteligencijom), a biće da bi ona postala gnjila kao materija u Lavkraftovoj priči. E da bi se to rešilo, mora da postoje neki "graničnici", katastrofe između perioda koji prosto resetuju sve. Dodajmo ovde i novo čitanje Lindea (inflatorna kosmologija), pa mi je najzad postalo jasno da je po njemu svet u osnovi takođe večan...

Zanimljivo da je jedino za četvrto poglavlje koje se bavi multiverzumom (Kosmologija, život i Arhipelag) autor rekao da je komplikovano, a ono je meni među najjasnijima. Zato što sam se paralelnim svetovima (inače ima četiri nivoa njihovog postonja) već bavio. Ovo poglavlje je dato kao opciono, zato što se astrobiologija može posmatrati i samo u "ovom univerzumu", zapravo nekako se smatra tipičnim da se razmatranja ograniče na ovu galaksiju. Ćirković se takvi, za njega uskim, pogledom na stvari "obračunava". Tema multiverzuma međutim nije nebitna, a tiče se početnih uslova neophodnih za postojanje (inteligentnog) posmatrača. To je inače kranji domet (neo)kopernikanizma, koji Ćirković predstavlja u ostatku knjige.

Deo o darvinizmu je zanimljiv, mada mi nisu baš jasne razlike između konvergentne i paralelne evolucije. I dosta jasnije se može objasniti ono što bi trebalo da bude intuitivno jasno - kao što muva i ptica mogu na različite načine početi da lete, tako i različite vrste mogu i hoće (ako te raznolikosti uopšte ima, dakle ako odbacimo Rare Earth) na različite načine postati inteligentne. Pre će problem biti u njihovoj međusobnoj komunikaciji, a pre toga u detekciji, ako su one različite u jednom zajedničkom kvalitetu - inteligenciji. To je problem razlikovanja "prirodnog" i "veštačkog", kojim se bavi pretposlednje poglavlje. 

Posle ovog poglavlja logično će slediti Retka Zemlja i teza o kontinuitetu. U principu znamo šta je Retka Zemlja, ali koji kontinuitet je s tom teorijom povezan i zašto? Inače reč je o jednom od dva filozofska koncepta kojim se Milan M. Ćirković u ovoj knjizi bavi. Kopernikanizam je stav da nismo ništa posebno u, recimo tako, "prostoru"; kontinuitet nam govori da nismo ništa posebno "u vremenu". Kao što je moguće i logično da u protorvremenu (koristi se izraz svetlosna kupa, tamo gde nešto prema današnjim zakonima fizike možemo pronaći) ima još inteligencije, tako ni inteligencija nije "ništa posebno" kao etapa razvoja, odnosno od anorganske hemije (ili kosmološke fizike?) pa do razvoja svesnih bića postoji kontinuum. Retka Zemlja je dala doprinos terajući nadležne da razmisle o postavljanju svoje teorije. Tako dolazimo do Fermijevog paradoksa (da jednom u tekstu dam šta sam o tome mislio), razmišljanja da li je ono "gde su svi" tek pitanje naše perspektive... Tek ovo poglavlje se završava sa zadovoljavajućim filozofskim zaključkom "ni slučajnost ni dizajn". 

Ono što dalje sledi je SETI ili проблема CETI, kako sam čitao u jednoj ruskoj knjizi u svojim studentskim danima (u prevodu skraćenica traženje/kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom). Deo o biološkoj kontingenciji, morfologiji i Karterovom paradoksu može biti težak sa čitanje, ali je poenta

jasna. Nešto je lakše razumeti ono da skale razvoja galaksije i života nisu iste, pa eto zašto SETI može biti jalov i kako se Ćirković nosi s tim problemom. Fermijev paradoks je zaobiđen jer zahteva dosta prostora, kao i etički problemi vezani za SETI (u suštini šta kad one druge pronađemo?!). Intelektualno pošteno, mada valja se setiti da je Karl Segan znao da te probleme opiše na malom prostoru dve epizode / poglavlja u knjizi Kosmos. Najzad, ona kritika tri knjige, koju sam pomenuo... Ispada da Ćirković lako odbacuje (neće da se bavi) kritike motivisane religijom, ali mu teže padaju kritike da je sam SETI religija. Videćemo na kraju zašto je to zanimljivo.

Prirodno i veštačko: kosmički predeo Arnhem. Kako uopšte čovek (ili drugi posmatrač) može da razlikuje šta je "prirodno", tj. nastalo spontanom organizacijom, a šta "veštačko" - nastalo delovanjem pre prirodnog nego natprirodnog tvorca (navodnici su moji i, smatram, opravdani - i za bilo šta "veštačko" važe zakoni prirode, tehnika znači veština - uostalom Ćirković se dosta trudio da dokaže kontinuitet koji od prirode seže do dela inteligentnih bića). Cydonia tj. "faca na Marsu" je dobar primer toga, ako se poredi sa Mount Rošmor (i šta bi neki vanzemalaljac pomislio) ili sa samim predelom Arnhem (slikom, odnosno šta je na njoj prirodno a šta veštačko). Čini mi se da je Ćirković to malo komplikovao pa da probam jednostavno objašnjenje - zapravo, prema svemu što znamo, ljudska bića na Marsu ili ona veoma slična ljudima su malo verovatna, i zato je opravdano da nam to u startu deluje kao psaudonauka. Sa druge strane, da je neki artefakt dosta različit od nas, ne bismo ni posumnjali. Zapravo konačan sud nam može dati pogled iz bliza, kombinovan sa simulacijom atmosferskih pojava (koje su uz malo tektonike naturalističko objašnjenje). Inače i pored zastoja u osvajanju svemira, koji je evidentan, smatram da takvo terensko istraživanje na Marsu nije daleko - verovatno do kraja stoleća.

U ovom pretposlednjem poglavlju imamo inteligentna (prirodna) bića sa mašinama, ili takva bića koja su postala mašine (u svemirskim razmerama dokazano kao tehnički bolje rešenje), između čega bi trebalo da postoji kontinuitet. Dosta prijateljski stav prema transhumanizmu. Zaključci koji će kulminirati u poslednjem poglavlju, koje nije zamišljeno kao analitičko.

Paradoksalan ali duboko istinit i važan princip života jeste da je najverovatniji način postizanja cilja ne usredsrediti se na sam taj cilj već na neki ambiciozniji cilj izvan njega.

Arnold Dž. Tojnbi

Dakle, šta je to ambicioznije van ovog života ili najvećeg cilja koji jedna civilizacija može imati - a to je rešavanje one na početku navedene "kanonske trojke"? Kroz istoriju "običan čovek", zapravo zajednce ljudi, dolazili su tu do neke vrste religije... Negde ranije Ćirković se vratio fantastici pa dotakao priče Fijasko Stanislava Lema (neuspeo pokušaj kontakta sa veoma različitim bićima), što je dalo notu pesimizma. Ovde se skreće na optimizam kroz Lemov rad Nova kosmologija iz 1971. godine. Sve sa kontinuitetom od prirodnog i "neživog" do nas, nastavljamo dalje do transcendencije ovog svemira. Bez uvrede, meni to zvuči poprilično duhovno, čak kao religija. Ali ja nemam problem da pojmu religije pristupam (u startu) neutralno. Čak i ako je sve naturalistički, u kontinuitetu prirodih zakona, ne može se izbeći element vere kada se pristupa nečemu veoma dalekom od današnje perspektive.

U ovoj knjizi Ćirković pominje pseudo-citat, reči koje se pripisuju Faynmanu - nešto možemo u potpunosti razumeti tek kad sami napravimo. U potpunosti ćemo dekonstruisati (objasniti, negirati, kako god...) Boga, tek kad sami postanemo bogovi - makar to i dalje bude po prirodnim zakonima i makar to i dalje budemo "mi" iako smo postali mašine...

Nije slučajno što je u ovom delu poslednja fusnota referenca na velikog kosmologa Lindea.

Ivan Vukadinović

Sledi ono čime sam se bavio u vezi sa ovom temom, zanimljivo tri teksta pisana jedan za drugim u martu 2019:

Antropocentrizam i antropomorfizam

Gde su vanzemaljci? - razmatranje Drejkove jednačine i Fermijevog paradoksa

Postoji jedna galaktička civilizacija - moje rešenje Fermijevog paradoksa

Kako me je dojmio citat iz Welsovog romana tako je počela u glavi da mi svira tema.

Zaista, iako su šanse da nešto dolazi (s Marsa) milion prema jedan, takve šanse vrede, u naučnom smislu... ako ne u naučnom, onda u umjetničkom.

p.s. Nije baš tema, strogo gledano, ali je vezano s njom. Od drage prijateljice, koja nije verski fanatik ili slično ograničena, a zapravo je fan fantastike barem koliko i ja, čuh dosta utemeljenu kritiku optimizma glede odlaska u svemir. Kaže: mi ovde imamo potrebne resurse, sada nema hladnoratovske trke, nema ništa na čemu bi neko mnogo zaradio (i pokrio troškove), ergo skoro neće biti čoveka u svemiru. Teška srca prihvatam da tu ima istine, posebno kad gledamo demografske trendove koji će za koju deceniju neumitno krenuti u minus - onda budućnost nije ono što veli The Expanse. Zanimalo bi me šta Ćirković misli o tome.