Дина друга - много боља

 

Време чудно пролази, не само у радњама дела фантастике, него и у њиховој рецепцији... Прва Дина (Вилнева) је била почетком јесени 2021, а помислио сам да беше крајем 2022... Око те Дине био је много већи "хајп", чега се јасно сећам, касније код неких разочарење (а код неких и даље очараност). Нисам крио како сам био ближи првом од та два. Други део, пак, није баш толико очекиван, а исто је одлаган (мање него први део). А онда се и овај филм најзад појавио и почеше да стижу критике, углавном повољне. 

За мене је овај филм, а то је већ редак квалитет (да ли случајно или по конструкцији, морао бих више размишљати о целокупном раду Вилнева...), успео да реши проблеме првог дела, не тако што их је исправљао, већ тако што их је уклопио. Вероватно је доста тога свесно одлагано за овај филм, у сваком случају практично све ствари су дошле на своје место. Ово и даље не значи да је све у књизи "покривено" (у линкованом тексту не бавим се ни ја "целом" првом књигом Дина, биће да и то говори колико је тема комплексна) него да оно што је узето стоји као целина, оно чега нема (ментати, сећања на уништење машина, навигатори и још доста тога) не ремети радњу, мада би у истраживању света Дине предани фан морао доћи и до тога...

Сад следе нека закерања, читатељка може и прескочити овај пасус. Имамо кад Харконени (војници) лете, боље рећи левитују. Тога у Дини нема, а питање како би се уклопило у физику тог света, но у радњу филма свакако јесте. Слободњачке очи... нијанса плавих беоњача. Не тако изражена, једва видљива понекад, али постоји и у различитој мери у односу на повезаност са зачином. Код Линча све очи "дречаво" плаве, али онда је било теже правити ефекте а његова Дина је остала упамћена као поприлично наивна по том питању. Најзад детаљ који је без ограде засметао - кад госпа Џесика поврати - тривијални задатак сваке Бене Гесерит био би да то спречи ако хоће, а сцена која је натерала на бацање пегле чак и није била толико гнусна. И то је све што се тиче замерки!

Како сам даље гледао развио се "у мени" некакав дијалог са књигом, што је заправо добро, јер значи да разматрам јери ова екранизација стварно добра, достојна књиге коју сматрам личном Библијом. Како се развија радња са Полом Муад Дибом, а посебно када се дошло на планету Харконена (Гиеди Прајм) није више било преиспитивања - филм је прошао тест! Барем што се мене тиче.

Е да, Харконени! Дискутабилно да ли су они квалитет овог филма или не, пријатељица рече да су превише карикирани негативци, рецимо убијају своје слуге и извршитеље из чисте обести, што бих ја назвао приступом "ајде да будемо зли" (има израз који се користи на енглеском говорном подручју). Такав приступ је у новијој фантастици (исто филмовима) виђен у чистом облику једино код императора Палпија (још један прилог дискусији која се води око тога да ли је Star Wars био заправо прва екранизација Дине). Код мене је пресудно то што се у овом филму све уклапа! Минималистички опис планете Гиеди нам даје слику света одвојеног од природе, са масовним сценама тоталитаризма (они који олако користе израз "фашизам", користили су га и овде, али ми ни у књизи ни у филмовима не видимо да Харконени осим страха било какву идеологију имају). Њихови односи према другима, такође, јесу само екстензија њихових међусобних односа (што имамо и у књизи). Према књизи бисмо могли рећи да су Харконени људи система (што ће рећи планетарног феудализма) и то би био опис Харконен зла.

Тривија и теорија: рекао бих да је Херберт волео риђе жене, па је Џесика риђа, барон Харконен, њен отац је онда исто такав, као и његови сестрићи (Херберт се бави генетиком много озбиљније него Мартин, па ипак оно видљиво - боју косе и физичке одлике - није избегавао, унео је ту и неку софистицираност Бене Гесерита). Код Вилнева сви Харконени (што ће рећи сви на њиховој планети и у њиховој служби и заробљеништву) су сасвим обријани, што је већ у првом филму деловало злокобно, а овде можемо наслутити и зашто је тако. А кад смо већ код тривије, не стидим се свог "доприноса", мада су неки били згрожени. Некако сам предвидео да ће Фејд-Раута бити тестиран гом џабаром (код Херберта то није тако, чак је у великој мери супротно његовим идејама), мада је то ескивирао на начин супротан Половом. У мојој "алтернативној историји" он је победио Пола и постао галактички цар, да би онда био примљен међу људе. Овај Фејд-Раута делује много опасније него онај у Линчовој Дини, мада не може наравно бити иконичан као Стинг.

Сада ћемо о томе шта је конкретно другачије од књиге, па ко није читао а намерава (наравно топла препорука!) боље да прескочи овај пасус. Како концепт ментата и даље није објашњен, нема разлога да видимо Туфира Хавата у служби Харконена, нити да са њим разматра ситуацију, овде је сва баронова лукавост остављена њему самом. Барона овде убија Пол а не његова сестра Алија, при томе изговарајући звучно "Деда!". Алија то не би ни могла, пошто је и даље у мајчином стомаку и са мајком разговара (тога код Херберта нема, али рецимо да би му се свидело). Дакле, овде све пролази много брже, у питању су месеци, а код Херберта три године (Пола међу Фременима). Имало би смисла критиковати такав приступ као наиван, иначе није редак у савременој фантастици. Претња зачину коју истиче Пол да би уценио цара је атомским оружјем, а не водом живота - тако је много лакше објаснити. 

Ред је похвалити глуму, пре свега Ребеке Фергусон која се као Џесика показала и у првом делу, а овде просто бриљира. Вилнев је тај лик сматрао за социопату, што је веома дискутабилно, овде видимо да је успео да и то заокружи. Ова глумица ми се у последње време доста свиђа, па можда сам и пристрасан... Шамеле је одличан као Пол (ето, његов фан нисам), Зендаја сасвим солидна. Фејд-Раута у Гурни Халек су сасвим добро одиграни.

Треба рећи и да су сцене битака одличне, реалне у овом окружењу. Добро је што више нема штитника, који у пустињи Аракиса не би ни смели да се употребљавају - наравно да ни то није објашњено, али ето, уклапа се у оригиналну идеју.

Ми смо Харконени и понашајмо се као Харконени па ћемо преживети - рекао је Пол својој мајци. Пре тога је одбијао власт а тада, преображен водом живота (први мушкарац коме је то успело!) отворено креће, прихватајући овације које личе на оне које смо видели на Гиеди Прајму. 

Но овде је од самог тог заплета мени занимљивији минимализам којим се он спроводи, што је сасвим хербертовски. Са мало речи и сцена показано је јако много. Као и кад гледамо баронове планове да оптужи цара и постави Фејда на престо (у књизи је то нешто опширније). Али у књизи Божански цар Дине (спојлер алерт!) у само једном пасусу је хиљадугодишње галактичко царство Половог сина приказано као - комунизам! Могу наводити још примера. Заправо је шестокњижје Дине иако наравно обимно дело (мада обимом рекао бих мање од онога што је Мартин (до сада!) написао) веома језгровито описано. И кад иде својим путем (јер код Херберта немамо такво "прихватање пута Харконена") Вилнев се служи сличном поетиком. 

Код Херберта (јопет минималистички) гени Харконена су нека унутрашња претња, која је углавном неизговорена присутна... Она само једном (Деца Дине) долази до изражаја, испољава се сасвим конкретно, али каква је то ситуација!

Иако не тако ефектно као кућа Харконен, сасвим пристојно је описана и кућа Корино (то име мислим да није ни поменуто), са солидно одиграном принцезом Ирулан (укључујући њен однос са Бене Гесеритом). Ту је и стандардно добри Кристофер Вокер, наравно најпознатији глумац у овој постави, у улози цара. 

Закључак би био да је ово за мене ремек дело, можда најбољи филм Вилнева (стварно не бих могао да га поредим са филмом Arrival). Могао бих прихватити да се и даље не свиђа фановима Френка Херберта како због изостанка битних концепата (мада ова два филма сада већ заједно функционишу) тако и због скрајнутости јунака, посебно оних у служби Атрида. Док је Гурни Халек овог пута пристојно приказан, Туфира Хавата и Данкана Ајдаха уопште нема у овом филму, а овог другог ће вероватно бити у трећем (јави се, Момоа!)

Треба прихватити чињеницу да озбиљније од овога екранизовање Херберта једноставно није могуће. Могу бити приказани неки други елементи, а да неко остану остављени или лоше обрађени (тако да Линчову Дину не можемо сматрати бољом од ове). Можда би се могло нешто постићи серијом, и цела књига мислим да је више за то, али ако би аутори били посвећени барем колико немачкој серији Dark.

Иван Вукадиновић

Моје уметничко виђење

Прва Дина

п.с. Како рекох, за комплетно (и филозофско) виђење Дине прави формат би била серија. Ја овде нисам ни покушавао да се бавим филозофским и уопште дубљим концептима (а јесам када сам последњи пут читао књиге). То не значи да таквих тумачења није било, добрих и лоших. Ипак мислим да се ту предалеко отишло, филмови су ту да укажу на оригинално дело (књигу), па коме је до филозофије кад прочита може до миле воље...

Лоше тумачење - постколинијални дискурс, не бих сад о томе зашто се маши тема

Добро тумачење - нагласак је на екологији, како је Херберт исправно схвата. Ипак, за ову широку тему права адреса је књига, Вилнев је само загребао по тој теми (у другом филму боље него у првом).