Подземље је спас

Хиљадугодишњи Фнаргл и "неореакционари" Посетилац мојих последњих блогова би могао помислити да сам баш заређао са ванземама, међутим овде је реч о једном политичком (или боље рећи идеолошком) огледу, gedanken experimentu . Кога занима шта мислим о ванземама, постоје ли, може читати рецимо ово . Овде коментаришем нечију екскурзију у научну фантастику, што је сасвим легитимно имајући у виду да најбоља дела (што се тиче укуса потписника ових редова) овог жанра јесу она у којима се заправо говори о нашем свету, а сва та егзотика са чудним технологијама (магијама) и туђинима треба да нас измести из ове реалности, јер некад стварно видимо боље кад се одмакнемо. До краја можда и поменем нека од дела фантастике која се баве људским уређењем... Чудно, али чини ми се да је о том неорекционарном покрету највише речено кроз псеудо-духовиту критику оних "рационалних" . Ретко кад се слажем с овима, али овде бих се за почетак сложио. Само за почетак... Чини ми се да ови м...

У усамљеном поткровљу, недалеко од Британског музеја: Корнелијус је зграбио чист лист хартије, ставио га у писаћу машину и почео да куца. Своју сагу започео је самим Великим праском када је космос, ширећи се, отпочео своје путовање у будућност. После краткотрајне експлозивне инфлације, свемир је прошао кроз низ фазних прелаза и створен је вишак материје над антиматеријом. Током читавог праисконског раздобља, свемир није имао никакву космичку структуру. После милион година и много табака папира, Корнелијус је стигао до доба звезда, временског раздобља у ком звезде снажно сагоревају кроз свој животни век и при нуклеарним реакцијама старају енергију. Ово сјајно поглавље окончава се кад галаксије истроше водонични гас, прекине се формирање звезда и најдуговечнији црвени патуљци полако избледе.  Упорно куцајући, Корнелијус и његова прича стижу до дегенеративног доба с његовим смеђим патуљцима, неутронским звездама и црним рупама. Усред ове ледене пустиње, полако се у мртвим зв...

У претходном блогу разматрао сам Дрејкову једначину и Фермијев парадокс, посебно што се тиче последњег фактора L - учешће периода живота цивилизације у старости планете (и ако бисмо ставили старост галаксије или свемира не би се суштински променило). Разматрао сам и детаљније књигу Стивена Веба Где су ванземаљци? Дао сам на крају своје решење, али га осим претпоставки које су довеле до њега нисам образложио. Сада ћу то урадити, односно одговорити на нека питања која сам себи поставио. Али претходно да поновимо то решење: Постоји једна галактичка цивилизација, која експериментише са прављењем других, укључујући и ову нашу. Могуће да је било и других насталих независно од ње, али оне су асимиловане. Ова цивилизација можда постоји милијардама година (рецимо јун месец универзалне године), па је могуће и да је створила живот на нашој планети, па и многим другим, чим су оне настале. Могуће да смо јој постали занимљиви ("ми" - сви Земљани, при чему је предност дата прецима људи...

Дошао сам до закључка да је чувена Дрејкова једначина ср… Или добро, нећу давати жестоке оцене нечега што је замишљено као добра идеја, али факат има макар једна ствар која је рупа у целој логици. Ми знамо број звезда у галаксији, имамо процену колико има планетне системе, земљолике планете (мада зашто само оне?)… Можемо нагађати да је релативно лако да живот настане (на Земљи настао прилично брзо), али тешко да изађе нешто интелигентно или макар компликовано (доста времена до Камбријске експлозије), можемо имати разне филтере, као што је присуство већег сателита, магнетно језгро, периодична изумирања… Али то све није оно најбитније. Проблематичан је сигурно последњи коефицијент. Он даје пропорцију техничких интелигенција САДА, што би био однос старости планете и старости техничке цивилизације (по Сегану то је од првих радио трансмисија). На Земљи је то делић процента. Да је један проценат таквих цивилизација, на земљоликим планетама просечна старост такве била би четрдесет мили...

Укратко, антропоцентризам је веровање да је човек "у центру", или "на врху пирамиде", као на слици десно. Занимљиво је да је на слици жена "у равни" кита, што не знам шта би требало да значи (како слика долази са енглеског говорног подручја, занимљиво је да man тамо значи скоро увек само мушкарац, док код нас може да означава припадницу као и припадника људског рода). Антропоморфизам је нешто друго - давање људских особина нељудским ентитетима , рецимо то тако. Ако би неко рекао да је то друга страна новчића, можда би био у праву, но уочићемо неке разлике... рекао бих битне.  Оно где се ово двоје подударају, па би стварно могли бити глава и писмо, свакако је религија. Човек је настао по Божијем (об)лику, па је зато сасвим логично да је Богу најбитнији. Моралисти који се базирају на аврамским религијама из претпоставки својих веровања извлаче закључке да је једино такав морал могућ - онај који човека поставља у центар, и све мери према њему (или по...

S obzirom da sam prošao prvi Aett (što znači familija), dakle prvu grupu od osam Runa, koje izučavam na runskom kursu Raido, što je takođe ime jedne Rune i znači putovanje - red je da podelim svoje utiske. Videćemo i nešto malo o samim Runama, te moja viđenja i razmatranja u poređenju sa nekim drugim iskustvima sa nekonvencionalnim oblicima duhovnosti, da tako kažem... Sama reč Rune znači tajne , kako vidimo na Wiki (koju ne morate uzimati kao obaveznu istinu, posebno ako je reč o starosti i poreklu Runa). Sinonim za runsko pismo je Futhark , što je skraćenica imena prvih šest Runa (na sličan način nastale su reči alfabet i azbuka). Na kursu smo koristili stariji Futark. Međutim, nema razloga da runama u širem smislu ne smatramo sve sisteme (pisma? tu bi nastali sporovi sa učeVnima) koji se sastoje od pravih linija i mogli su koristiti za slične (šamanske) svrhe kao i Rune koje ovde koristimo. U tom smislu bismo mogli pričati o slovenskim ili turanskim runama (recimo dešifrova...