Вечни Рим и ја
Док стоји Рим, стајаће и свет, кад падне Рим...
Тако су говорили сами древни Римљани. Наравно, ако један град давнине слави хиљадугодишњицу у периоду кад је његова светска империја тек начета (постојало је Западно царство још триста година, Нови Рим на истоку још миленијум дуже) - такав поглед на ствари је крајње логичан.
Лично, признајем да имам амбивалентан став. Амбивалентан значи двосмислен, двозначан...
Са једне стране је дивљење цивилизацији. Сећам се кад смо деведесет и неке дошли до неких пара, наследства, па смо се мало частили. За сто марака, наглашавам МАРАКА, купио сам у антикварници књижурину "Римско царство, народи и цивилизација".
И данас кажем да је то била једина Империја која стварно заслужује велико И. И да после Рима имамо само историју варвара. Али нисмо ли ми варвари, у понечему бољи!?
Оно што ме данас фасцинира је ефикасност војске. Изгледа да у Старом веку није свијетло оружје било пресудно. Бар не увек. Гвожђе је дало предност над бронзом. Али сви римски супарници већ су знали за гвожђе. За шта нису знали? Нису знали за организацију и дисциплину који створише непобедиву машину. Није побеђивало свијетло оружје, а ни срце у јунака. Али ово што рекох јесте.
Римљани јесу имали неке ратне справе које су биле врхунац ратне технологије времена. Али то никако није предност какву имају људи наоружани пушкама против лукова и стрела. Или она кад НАТО гађа с висине где противник не може да добаци.
Стога поштовати легије које јурну на десет пута бројнијег непријатеља, па његову бројност окрену против њега. Уосталом, Грци су то већ радили са фалангама. Па се онда систем кохорте показао као много убилачкији...
Фасцинацију сам покрио Римском трилогијом, давно сам то писао...
Имам и супротан став. "Куга ропства се ширила из Рима", пише једном у роману Агарта. Стварно, можемо ли бити блиски са хладним цинизмом Цезара који одузима без милости слободу Галима, успут починивши геноцид. Уз цинизам је ишло и лицемерје. Они који се згражавају над жртвовањем људи које чине варвари, сами уживају у гладијаторским играма. Чуо сам да су уживали и као хришћани. Варвари су укинули тај обичај као непотребан.
Гађење над империјализмом иде руку под руку са признавањем бораца за слободу. Националну и социјалну. Погледајмо Арминија, фигуру достојну Ататурка, Хо Ши Мина, или зашто да не - Карађорђа! Међутим, човек који је до ногу потукао Римљане, сатро три легије, школовао се у Риму. Почео је каријеру у римској војсци. Чак једно време веровао у цивилизаторску мисију Рима. Понашање самих службеника на терену га је опаметило.
И касније је било сличних примера. Поменути Хо Ши Мин се учио у Француској. Људи су упознавали снагу и слабост противника, најзад идеале његове чију примену су ови љубоморно чували за себе.
Зашто данас нема таквих људи школованих на Западу? Зато што то више није она цивилизација која је створила Хо Ши Мина или Арминија. Односно, у овој фази декаденције то сигурно не може бити...
Тако су говорили сами древни Римљани. Наравно, ако један град давнине слави хиљадугодишњицу у периоду кад је његова светска империја тек начета (постојало је Западно царство још триста година, Нови Рим на истоку још миленијум дуже) - такав поглед на ствари је крајње логичан.
Лично, признајем да имам амбивалентан став. Амбивалентан значи двосмислен, двозначан...
Са једне стране је дивљење цивилизацији. Сећам се кад смо деведесет и неке дошли до неких пара, наследства, па смо се мало частили. За сто марака, наглашавам МАРАКА, купио сам у антикварници књижурину "Римско царство, народи и цивилизација".
И данас кажем да је то била једина Империја која стварно заслужује велико И. И да после Рима имамо само историју варвара. Али нисмо ли ми варвари, у понечему бољи!?
Оно што ме данас фасцинира је ефикасност војске. Изгледа да у Старом веку није свијетло оружје било пресудно. Бар не увек. Гвожђе је дало предност над бронзом. Али сви римски супарници већ су знали за гвожђе. За шта нису знали? Нису знали за организацију и дисциплину који створише непобедиву машину. Није побеђивало свијетло оружје, а ни срце у јунака. Али ово што рекох јесте.
Римљани јесу имали неке ратне справе које су биле врхунац ратне технологије времена. Али то никако није предност какву имају људи наоружани пушкама против лукова и стрела. Или она кад НАТО гађа с висине где противник не може да добаци.
Стога поштовати легије које јурну на десет пута бројнијег непријатеља, па његову бројност окрену против њега. Уосталом, Грци су то већ радили са фалангама. Па се онда систем кохорте показао као много убилачкији...
Фасцинацију сам покрио Римском трилогијом, давно сам то писао...
Имам и супротан став. "Куга ропства се ширила из Рима", пише једном у роману Агарта. Стварно, можемо ли бити блиски са хладним цинизмом Цезара који одузима без милости слободу Галима, успут починивши геноцид. Уз цинизам је ишло и лицемерје. Они који се згражавају над жртвовањем људи које чине варвари, сами уживају у гладијаторским играма. Чуо сам да су уживали и као хришћани. Варвари су укинули тај обичај као непотребан.
Гађење над империјализмом иде руку под руку са признавањем бораца за слободу. Националну и социјалну. Погледајмо Арминија, фигуру достојну Ататурка, Хо Ши Мина, или зашто да не - Карађорђа! Међутим, човек који је до ногу потукао Римљане, сатро три легије, школовао се у Риму. Почео је каријеру у римској војсци. Чак једно време веровао у цивилизаторску мисију Рима. Понашање самих службеника на терену га је опаметило.
И касније је било сличних примера. Поменути Хо Ши Мин се учио у Француској. Људи су упознавали снагу и слабост противника, најзад идеале његове чију примену су ови љубоморно чували за себе.
Зашто данас нема таквих људи школованих на Западу? Зато што то више није она цивилизација која је створила Хо Ши Мина или Арминија. Односно, у овој фази декаденције то сигурно не може бити...
Коментари
Постави коментар