ГМО рат

Око ГМО хране су се водиле многе битке. И док је код нас сукоб око тога треба ли дозволити начелно ГМО, односно укинути апсолутну забрану која према нашем закону постоји (уз рупе које и нису тако мале), у Америци се води полемика око (не)означавања овакве хране јасним налепницама. Тако је Национална географија имала тему броја симпатичног наслова "непријатељи науке", па су као главни непријатељи приказивани они који би да знају да ли једу генетски измењен или неизмењен организам. Наш "часопис за промоцију науке" Елементи се прикључио у последњем броју овом америчком виђењу, текстом социолошкиње Марије Николић Крај ГМО рата.
Након увода који је као и обично само загревање она се позива на здраворазумско: "то што неко брине да ли једе генетски измењену храну или не, пре свега значи да није гладан". То је, у принципу, тачно. Даље наводи како тај "луксуз" нема милијарду људи на планети, "а минимум 40.000 наших суграђана, од чега је трећина деце". Ајмо сад и ми, мало здраворазумски, па и научно - укључимо прихваћене теорије и податке.
Здраворазумски је јасно да ако неко има неке погодности, он ће их користити. Другим речима, пошто не гладује (ако је то луксуз?), бавиће се неким другим питањима. Замерати то некоме може бити популистички занимљиво (а Марија је већ имала текст о популизму). То ме баш подсећа на оне приче како студенти који демонстрирају због крађе избора 1996/97 не изгледају гладно, а нису ни лоше обучени. Такође би Марија, као социолошкиња, требало да зна неке ствари. Маслов својом хијерархијом потреба баш потврђује оно што здраворазумски знамо - после задовољења основних физиолошких потреба, ми разматрамо питање безбедности (које дакле није уопште високо на листи потреба). Такође, најзваничнија историја нам говори да кад је буржоазија (средња класа) постигла основне економске потебе, почела је да размишља о грађанским и националним правима (демократија и национализам).
Такође знамо да се трећина хране баца. Чак процентуално занемарљива уштеда у том смислу решила би проблем 40.000 гладних у Србији, укључујући и "трећину деце" (ако то није позив на емоције уместо рационалног закључивања, не знам шта је). Требало би да реши и проблем милијарде гладних на планети, за сада. Мада је глобална прерасподела хране која се иначе баца нешто тежи задатак.
Признајем да, начелно, нисам против сваке употребе ГМО, чак по цену умирања од глади или (само тако) излечивих болести. Гијом Фај у свом делу Археофутуризам се изјашњава да није апсолутно против ГМО. Само треба имати у виду контекст "његовог света" - три четвртине становништва живи нетехнолошки, па би то значило да највероватније по дифолту једу "органску храну". Четвртина живи технолошки и они можда (из експеримента?) конзумирају ГМО, само биће да знају кад то раде. Како је ово виша класа, тешко да је глађу мотивисана. И наравно, могуће је да се таква храна складишти за случај глади услед подбацивања жетве код нетехнолошких људи.
Тако је један од "негатора" тзв. глобалног загревања, научник иначе, рекао да би у случају да проблем са СО2 ипак ескалира, он могао бити решен генетски модификованим биљкама (алгама?) "ждерачицама угљеника". Јасно, требало би бити екстремно обазрив кад је у питању највећи екосистем на планети, но можда се и овакво решење покаже бољим од простог игнорисања (ако тај проблем ипак постоји) или ограничавања развоја земаља изван "златне милијарде", спречавања људи тек изашлих из беде да једу говедину и слично. О паралели са "глобалним загревањем" биће још речи.
Такође је Лорин Саутерн, моја јутјуб љубав, међу пет антинаучних ставова левице (а не деснице којој се то обично спочитава) навела и отпор према ГМО, односно Гринписову кампању против модификованог пиринча који је смањио авитаминози бери-бери код најсиромашнијих на планети. Ипак, не верујем да би Лорин била против права грађана њене земље (Канаде) да нешто знају. 
Дакле, ако је то једини начин да се реши проблем глади (а видесмо да није) ГМО храна може, јасно тамо где је то проблем (да се производи, или можда увози из земаља где су се грађани сложили с тиме да се производи). Но, треба имати у виду чињенице које се не односе на овакве производе по себи и то колико су (не)здрави, али су ипак са ГМО технологијом (нераскидиво?) повезани.
  1. ГМО производе монополистичке компаније, нпр. Монсанто. Чак и да реше тренутно проблем глади негде, тешко да би то било оно "научи човека да пеца рибу".
  2. Неке модификације биле су баш у циљу веће отпорности биљке на пестициде, који онда униште све около (коров), а таложе се у биљци која је ГМО отпорна. Мада Марија наводи обрнуте примере (модификације које смањују употребу пестицида), ни ове прве нису ван економске логике крупног капитала.
  3. Познат је утицај ГМО на биодиверзитет околине, екосистема.
Даље Марија прича како су људи од пећинских дана "петљали", а природа им у томе "добронамерно помаже" (али ово је без помоћи природе, зар не!). Као, укрштане су шљива и кајсија. Ови аргументи у циљу доказивања безбедности ГМО хране су већ познати. И наводе на паралелу са другом омиљеном темом надобудних глобалиста - глобалним отопљавањем.
Јавља ми се да и Марија верује у то чудо. Па занимљиво шта Ћирковић, који је већ чинодејствовао на скуповима њене удруге ЦПН, рече о томе. Он је навео да човек мења климу од каменог доба (дакле, као и што модификује организме), па је рецимо посећи дрво на ливади удар на тај екосистем, и сл. Међутим, Ћирко се одмах политички коректно исправио - сада је човек претерао са променом околине, емисијом СО2. Па, применимо исту логику! Онако здраворазумски нам је јасно да калемити кајсију на брескву и убацити гене муве у лубеницу није иста ствар. Дакле, није ли човек и овде "мало" претерао са својим изменама!?
Но, смисао текста је ваљда на крају. Зашто би уосталом сад дошао крај ГМО рата?! Зато што постоји нова технологија CRISPR, која дозвољава "брзу и прецизну" измену генома тако што се секу и лепе делови истог ДНК ланца. Дакле, нема више оних страшних мутаната. Марија закључује текст контрадикторно почетку - "јер велика је разлика у томе да ли је парадајзу додата генетска карактеристика рибе или је кромпир имао пластичну операцију". Онда, је ипак оправдано да грађани знају да ли је нешто ГМО, макар до примене нове технологије, зар не!
Но, међутим! Ја браним своје право да знам и да ли је над храном коју једем извршена "пластична операција". Сложио бих се да је то мање страшно него кад гене паука убаце у неко воће... Међутим, да ли би неко јео пиле за које зна да је умрло од рака, иако ту не постоји могућност заразе? А неки генетско модификовани пилићи не изгледају битно другачије. Тумор или канцер у суштини настаје мутацијом (модификацијом) ћелијских гена, обично без мешања генома других врста (осим у неким случајевима бактерија или вируса). 
Такође, погледајмо начелно право људи да знају.  Сетимо се оног блама када је Марија изједначила гласаче председника Трампа са онима који верују да је Земља равна плоча. Недавно је неки Базфид објавио небулозне и непроверене приче о томе како Руси могу да уцењују Трампа, признајући без доказа, "па нек читаоц сам закључи". Ако је то могуће, што онда не би купцу било остављено да сам закључи кад види да ли је или није нешто ГМО?!? Ако је битно да се зна ко је порушио "три шупе" у Савамали зашто не би било битно и ово да се зна!
На крају бих се ипак сложио да сама етикета да ли је нешто ГМО не говори све или "много" (што је релативан појам). Требало би да постоје три етикете - нешто јесте, није ГМО, или се не може знати - кад је реч о увозној храни. Купац би требало да зна и за ринфузну храну (где логично спада и месо које се купује на кило) у којој је земљи произведена. Ако је нешто увоз из Бразила, нека пише! Можда неко не жели да купује страно (конкретно у Бразилу је ГМО дозвољена, мада је било покушаја да се то ограничи, пре државног удара) чак и невезано за ГМО - из разлога патриотизма или што страну храну сматра небезбедном. 
Тачно је да налепница да нешто није ГМО не говори ништа о пестицидима - али то је non sequitur - што би рекли атеисти. Органска храна се посебно означава и онда треба да се докаже да није било таквих третмана, односно етикета заслужи. Такође, производња одређених фирми може да говори да није било претераног третмана пестицидима, ако купац томе верује (а то се исто може проверавати). У Србији, кад је нешто домаће требало би да значи да није ГМО, али 1) питање је поштовања закона у нас, за то се морамо стално борити 2) видимо да су глобалисти спремни на следећи корак кад се забрана укине (по њима неизбежно, јер "не можемо у ЕУ" без тога), да нам укину и право да знамо. Па морамо и ми бити спремни.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део