Где греше деретићевци

Могао бих, наравно, почети од оног последичног Срби старији од амеба, или баљезгања типа "Срби су родитељи беле расе", што иначе један озбиљно рече на "друштвеној мрежи". Тако би брзо и завршио, јер пробаћу бити озбиљан, колико је то могуће...
Реч је о томе да Деретић, његови епигони и бројни следбеници (ложане) бивају у понечему у праву. Српско име јесте веома старо, и у "званичној причи", која иначе себе зове "критичка историја", а ми остали је зовеме Бе-Бе школа (бечко-берлинска) има пуно шупљина и нелогичности. Понеки податак који изнесе и сам Деретић, може бити тачан, уосталом није он ништа измислио, само је наставио радове Олге Луковић-Пјановић и других аутохтониста. Искрено ћу признати да ниједну његову књигу нисам прочитао, судим на основу изјава... А онда сам читао увод у Краљевство Словена Мавра Орбина, где је Драгољуб П. Антић на култивисанији начин поновио грешке ове "школе".
Антић истиче да је учињен велики напор да се Срби широм света (односно он ипак помиње само европске земље, да не претерујемо...), који су чинили јединствени српско-руски народ (било би занимљиво видети да ли помињање Руса у причи коинцидира са огромном популарношћу Русије, последњих година) однароде. Ови покушаји сежу далеко у прошлост и Мавро Орбини, уз све што му признају, јесте део тога. Одузимање српског имена иде тако што се замењују за локалне племенске идентитете, којих има много, те генеричко име Словени. Мени су већ покушали да забране коришћење словенског имена, па сам им одговорио. Наравно то све ради Ватикан, практично од како постоји, а Орбини као фратар је део тога...
Додајмо да Антић није био толико блесав да помиње некакву директиву или документ ђе је ватикански налог са систематско затирање српског имена, бар не у овом уводу. Тако би се заплео у доказивање "нечега" што би у најмању руку било спорно. Уместо тога, он се послужио имплицитном аналогијом. Ми знамо за ватиканско деловање у 19. и 20. веку, па што га не бисмо пребацили у 16. и 17. век, или можда у 7. или  8. - само што то тако не бива! Ево шта сам о томе рекао на "друштвеној мрежи".
Читам деретићевски увод у Орвиново "Краљевство Словена" и схватам где греше. Они су једноставно опседнути именима којима дају значење из 19. века,
Тачно је да се имена "Словени" и "Срби" могу међусобно мењати кроз даљу историју, можда и име "Готи" (треба имати у виду и изворе где су "Готи" експлицитно непријатељи). Међутим, то име просто не значи националну припадност као у 19. и 20. веку. Да би се то схватило, погледајмо рецимо историју Београда, како је без рата знао да пређе из српских у мађарске руке (сличнога још више има рецимо на Крфу, исл.)
Слично важи и за Ватикан, а ја ћу сад намерно да пишем "Ватикан". Он има дугу традицију, но "Ватикан" Борџија једноставно није данашњи, а ни данашњи није јучерашњи... Имао је "Ватикан" преча посла него да расрбљује Србе. Како оно беше - турска најезда и реформација...
Једини разлог зашто би "Ватикан" крајем 16. и почетком 17. века плански расрбљавао је можда, можда Пећка патријаршија. И значај српског језика и везира у Отоманском царству. Но, то треба поштено истражити, а за почетак баталити мит о "петсто година под Турцима" као изговору за све што не ваља. Јер можда је "Ватикан" видео тадашње Србе као Отоманске савезнике... 
Такође, треба имати у виду да код Османлија имена народа (па чак и турског) мање значе него у тадашњој Јевропи, што ће рећи скоро да ништа не значе...

Дакле, имамо национал-романтичарску историографију која познате јој термине (национални идентитет) и проблеме (стварне завере конкретно Ватикана) пребацује колико год може далеко у прошлост. Што се Ватикана тиче Антић нуди једно објашњење - верност Срба вери коју од 18. века зову православље (хришћанство грчког обреда). Сматрам да је то објашњење мање реално од оног којег чух у разговору с пријатељем - да Ватикан од почетка баштини римску традицију, па су знали да су им Расена (Етрурци) стари непријатељи, које хоће да затру. То ми је бар занимљиво.
Вратимо се овој теорији - Ватикан ради на затирању Срба још од времена пада Западног Римског царства. То је чудна тврдња, с обзиром да је шизма формално била тек 1054. године, а у тим временима је источно-ромејски цар био на неки начин врховни ауторитет хришћанског света (цар, не патријарх Константинопоља). Као што је "Ватикан" имао проблема у 17 веку, имао је и тада - аријанску јерес, варварске инвазије. Приоритет је било покрштавање, где је касније била извесна трка с Ромејима. Тако су први Немањићи крштени прво као католици, што се зна, ерго Србија је могла бити католичка земља

Нећу шире о књизи Краљевство Словена. Вероватно о томе неће бити посебног блога, јер не видим места полемици, за коју нисам ни достојан, а препричавање нема смисла. Нека читалац сам прочита одличну књигу. Осврнућу се на Антићеву причу како је Орбини део однарођавања Срба, наметањем словенског имена или регионалних идентитета (што је био увод у "произвођење нација" у 19. и 20. веку). 
Орбини помиње Србе као и многе друге народе. Што се тиче Срба он износи тезу о пореклу са обала Азова (Меотско море), која је донекле слична оној о Србима као аланском племену што имамо код Сулимирског. Сораби су били опасни ратници, који су тукли чак и Карла Великог! Орбини користи то име, као и Серби и Сирби и каже отворено како прелазак О у Е или И не треба никога да буни. Да је хтео да "затре име српско" наравно да би рекао како су то сасвим различити народи. То се толико пута догађало, осим тога као фратар Орбини је имао пример у Библији - где се помињу Јевеји које које гони Мојсије и његови Јевреји (дакле, то би били другачији народи). 
Орбини на почетку (који сам до сада прочитао) помиње многа племена, како су уосталом она и имала своја имена. Можда би нека од тих племена били "српски преци", осим поменутих Сораба или Серба, међутим како стоје ствари са другим народима? Како помиње Србе, Орбини помиње и Хрвате. Међутим, помиње чак више Далматинце, што би био регионални идентитет. Ако је хтео да шири некакво хрватство по директиви својих паписта, зар то не би радио у свом делу, прогласио Далматинце за Хрвате. Или зашто би стављао да су Штајерци (данашњи Словенци) били суседи Срба?! Или би спорење тога било каснији део завере?! Тако се буквално све може "доказати", зар не!? (О именима Словенац и Словак, те томе како је логичније да настају природно зато што је језик - словљење - једино што их разликује од германских и угарских опресора, а не зато што им је "Ватикан" тако рекао само да не буду Срби, можда другом приликом).
Иван Вукадиновић

Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бејаше крај око мочваре Меотид. Један њихов део се запути отуд у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко од Пољске, које се данас називају Лужица. Распршивши се по околним крајевима, зауставише се између река Сала и Лабе. Стога Јан Дубравски с разлогом тамо смешта Сирбе, по којима су названи градови Сербек и Сербест. Нека вас не забрињава што је О замењено словима И и Е, јер то се у дотичном имену речи (како смо опазили) често догађа.
Мавро Орбини, Краљевство Словена

Коментари

  1. Ima i drugih istoričara koje treba da pročitaš pored Olge Luković Pjanović i Miloša Milojevića. Na pr.Ilovanovićev Srbski stari vek. Jer kritika dela i kojima ima grešaka dana po sebi ne znači ništa.

    ОдговориИзбриши
  2. Проблем са нашим истраживачима историје је што су приморани да делују сами. Иза њих не стоји ни држава, ни званична историја. Покушавају немогуће.
    Увек се сетим Браниславе Божиновић и њених речи:
    "Ово нико на свету овако не ради. То само Србин може да крене па да ради нешто што би у свету тим од 30 - 100 људи радио деценијама. То је тај наш српски ентузијазам и аматеризам. Једна љубав и воља де се то ради па макар не угледало светлост дана."
    Не може се очекивати од једне особе да својим радом обухвати огромно време и просторе и да их гледа мултидисциплинарно. Наравно да ће у таквој ситуацији писац открити нове и добре ствари на нивоу своје експертизе али ће у свим рубним деловима свог рада да ризикује са полуистинама, јер једноставно не може физички све да постигне.
    Добронамерни ће увек бити захвални писцу на свим оним истинама које је открио, а недобромерни ће увек тражити грешке и потенцирати на њима како би омаловжиле један огроман труд и рад. Много је лако не уложити напор чак ни да се прочита нечији рад а критиковати га. То само значи да критичар већ има неке своје представе о "таквим људима" и онда, када неког сврста у тај свој шаблон, више нема шта ни да озбиљно размишља о њему.

    ОдговориИзбриши
  3. Свака част Бранислави. Но. чини ми се да она није ишла толико далеко као Деретић у својим претпоставкама. Такође, рекао бих да нисам изнео замерке на рубне области него на схватање историје, што је суштина. Ако је постојало племе "Сирби" немамо право да га тек тако замишљамо са опанцима, шајкачама и трубама... чак и ако је нешто од тога слично данашњим Србима, слично је и многим другима (Монголи су носили опанке...)

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović