Подземље је спас

Као у некој авантури, мисији, тесту, избору или експерименту, чини се да је овоземаљски живот нешто на шта смо се, пре него што смо се нашли у људском стању, одлучили, прихватајући унапред те исте евентуалне проблематичне, тескобне или драматичне стране, стране које нарочито у време као што је наше могу доћи до посебног изражаја. Јулијус Евола, Зајахати тигра Ова књига је својеврсни приручник за преживљавање аристократске душе, или диференцираног човека , како то рече сам Евола, у овим временима Кали-југе. Није реч о детаљном упутству, па чак ни мапи, можда је реч тек о компасу. Због тога би неко ко жели таква детаљна упутства могао бити разочаран, но велико је питање да ли је такав уопште "циљна група" књиге. А није реч о детаљном упутству из барем два разлога - први је тај што овде имамо референце на бројна Еволина дела у којима се проблемима детаљније бавио (рецимо Метафизика секса ), па читалац тамо може проширити знања. Други разлог је наведен на самом почет

Теорема: Природа је предмет сазнања и оставља у животу оне који живе у складу са њом (Маслаћ). Лема: Када говоримо о опстанку, веома смо близу Дарвиновој теорији еволуције (ТЕ). Она се заснива на три суштинске претпоставке, према којима имамо: 1) наслеђивање 2) мутације (измене) 3) ограничене ресурсе. Ове претпоставке воде међусобној борби и опстанку онога што се најбоље уклапа - Survival of the fittest . Остављам читаоцу да то докаже. Уочимо да се је ТЕ толико општа да се може применити на готово све (заправо, њени најгласнији заговорници данас желе то да избегну из страха од социјал-дарвинизма ). Дарвин није ни навео како се наслеђивање врши, концепт гена дао је нешто касније чешки свештеник Мендел. ДНК је тек сто година касније откривена.  Оно што такође треба разликовати је „природна“ еволуција, „случајним“ мутацијама, од „вештачке“ еволуције. Чак је ова друга, промена доместификованих врста онако како човеку одговара (како му се уклапа за разне потребе), коришћено као је

Сам појам делује као још једно њуејџ просеравање. Постоје радови на тему чији сам наслов не обећава много више од тога, посебно ако се помиње и нешто "холистички" и "метафизичко искуство". Погледајмо рецимо овај абстракт (заправо сам абстракт има смисла, "обећава" више него наслов, за целину рада не знам).  Е сад, један од млађих, барем за мене млађих, филозофа - подухватио се ове теме. То је Филип Гоф и ако би судили по другим интересовањима које наводи, посумњали бисмо на наречени њуејџизам ... Ипак, доказ односно аргумент за космопсихизам је чисто логички. Пре изношења релативно кратког доказа позабавићу се стилом предавања. Почетак ми се свидео јер ме подсетило на оно што сам ја урадио у делу СВЕТ . То је изношење дефиниција и аксиома (на предавању их није било, што је мислим добро) и онда извођење из њих. Посебна пажња посвећена је појмовима . Област је доста "пипава", што је Гоф покушао покрити понављањем дефиниција. Тако постаје

Теорема: Не постоји таква ствар као што је „друштво“ (Тачер). Лема: Аутор овог дела има практично супротне ставе према овом свету (укључујући и „друштво“) него што их је имала Маргарет Тачер. Међутим, њен конзистентан поглед на ствари, али по правилу лишен империјалне политике, данас су преузели они који себе називају либертерима или либертијанцима. У самој Британији мало је користи од тога. Тако ће бивши градоначелник Лондона, пошто је на крилима Брегзита постао министар спољних послова, наставити причу претходника о „злочинцу Асаду“ и „тиранину Путину“ .  Међутим, „преко баре“ на северноамеричком континенту, постоје они које ценим, као што су Стив Молно или Лорин Саутерн, којима Путин ни мало не смета, иако не деле његове ставове о организовању „друштва“ . Они заступају ставове о минималној држави, верују у капитализам као извор меритократије, нападају социјализам, итсл. Њихову критику социјализма уосталом треба гледати из угла „културног рата“ који social justice warriors в

Јадан је онај ко себе хвали купиЈо Постоји "класична" Википедија о чијој се објективности има шта рећи . Са друге стране, има оних који воле себи да тепају како су рационалисти, рационални, бране разум. Приметимо како ови иначе с презиром одбацују умовање чистог разума (интуицију и дедукцију), они су емпиристи. Барем док се не појаве чињенице које им се јебено не свиђају.  Можете мислити какав ће онда бити бастард ово двоје! Иако сам свестан овог сајта већ неко време, нисам га замијећивао  док нешто нисам гугловао  блек пиџн , онда видео како о њему можете изгугловати само шта непријатељи веле (као рецимо о вери наших старих што читамо из извора хришћанских мисионара), укључујући овај унос . Прво што видимо је тзв. доксинг - објављивање идентитета човека који не жели да се представи, нешто за шта су иначе оптуживали Ричарда Спенсера и тако те грозоморне десничаре.  Но, ред би био да се крене од почетка, односно главне стране . Тамо видимо како су им циљеви ан

Куда год се окренете - онамо је лице божије. Кур'ан "ал-Бакара" Монизам (свођење света на један принцип) је начелни поглед на свет који, на различите начине, обухвата учења од телеме до (како овде видимо) ислама, или од филозофије Спинозе до дијалектичког материјализма. Потписник ових редова себе сматра монистом, и сваки монизам му је занимљив за изучавање, за разлику од дуализма, који нам је најпознатији из учења Рене Декарта, има своје место (макар подразумевано у многим религијама, наравно у хришћанству), а отворено се показује у вишнаваитским традицијама (нама познатим кроз модернизовану верзију Харе Кришке ). Кога занима шта мислим о различитим "верзијама" монизма и најпознатијој дуализма - то може видети овде . Теомонизам је учење по којем је Бог једина реалност , и то учење је доминантно у исламу. Исламска филозофија га је разрадила. У мистичним учењима суфија овај монизам се развио до својеврсног облика пантеизма (макар то било негирано). Оно о

Теорема: Филозофија је као и наука облик спознаје света, али је за разлику од науке, усмерена на оно што јест, оно на свету најопштије. Основни задатак филозофије је да испитује суштину, могућности, претпоставке, изборе, путеве и границе људске спознаје (Петровић). Лема: У српском језику глагол „филозофирати“ се често јавља у свом пежоративном значењу. Када се каже некоме да филозофира , то значи да он непотребно мудрује, прави се паметан, а не ради. Филозофију јесу у Грчкој засновали докони, и у практичном смислу углавном лењи људи. Само мали део ондашње филозофије може се сматрати претечом данашњих наука. Михајло Пупин у делу Нова реформација ту наводи Архимеда, док (занимљиво) претечу каснијег материјализма, Демокрита, сматра препреком науке. Негативцем у тој причи многи сматрају Аристотела, јер кад су први научници Новог века тврдили ипак се окреће , сукобили су се са црквеним догмама које се нису заснивале толико на Библији, колико на Аристотеловој мисли. Са друге стране, с

Људи ће заволети мрак и неће се клањати бљештавом Сунцу. Врана 2 Навикли смо да традицију везујемо за патријархалне вредности, они начитанији рекли би урански принцип (духовност). Међутим, баш код Драгоша Калајића наћи ћемо да постоји још старија традиција која стоји иза много чега "модерног", чак да је ова пост-модерна нека врста освете те традиције која је потиснута. Из угла гледања такве другачије традиције (под претпоставком да неки савремени адепт ишта о томе зна, како би је могао представљати) ствари изгледају другачије, супротно чак. То ћемо видети на почетку поглавља које је насловљено као и овај блог, у култном делу Култови Сенке , Кенета Гранта. Иначе, доста тога искористио у свом роману Агарта - краљевство подземља и земље , првом у трилогији. До мене је дошло посредством књиге А. Б. Лорфелса Александар Велики - последњи чаробњак антике .  Право име тог писца иначе је Александар Блажевић. Пре него што размотримо главне видове веома старе магијске ст

Теорема: Уплетеност у одређену заверу суштина је друштвеног живота. (Нуај) Лема: Наравно, где су завере ту су и теорије завера . Аутору на помен „теорије завере“ падају прво напамет оне највишег нивоа најлакше описане речима: ко влада светом . Није ту проблем што такве теорије морају бити нетачне, заправо видећемо у доказу да бар једна од њих мора бити тачна, проблем је што их има више, а свако без икаквих доказа, у свом д ечјем свезнању , верује да је „његова“ (заправо, она коју је покупио од неког „гуруа“ типа Лучића, Деретића, Петровића…) апсолутно тачна.  Да видљива власт није обавезно, па ни у већини случајева, права власт следи из рационализације основних закона моћи ( Етика: Моћ ) . Како власт, односно моћ, тежи замагљивању власти, онај ко је обнаша  није онај за кога се издаје да јесте. Као да је онда важно ко је личном картом (заправо) на власти?!? То ипак може бити важно од како је телевизије, па је у демократијама битно како ко изгледа на телевизији. Кенеди је победи

Da li onda živimo na početku postmoderne? U prethodnom tekstu videsmo kako je moderna iscrpla svoje snage. Ovaj pojam, kako se uobičajeno posmatra, ograničava se na svoje negativne vrednosti – dekonstrukciju, skepticizam prema samoj skepsi, negaciju, čak nihilizam. Kao takva, postmoderna je sebe iscrpela i već se govori o post-postmoderni (što je naravno besmisleno, jer sledi li onda post-post-postmoderna!?)… No, sve to može ipak biti početak nečeg drugog. Onoga što je Boris Nad uočio dajući svojoj zbirci ogleda, eseja i priča naziv Povratak mita . Uočimo paralele sa naučnim razvojem u prošlom veku. Vreme kada počinje sa radom pulp magazin fantastike i horora Weird Tales poklapa se sa zaokruživanjem kvantne mehanike i prihvatanjem Ajnštajnovog prostor-vremena kao nove paradigme. To je vreme kada Robert I. Hauard praktično stvara (pod)žanr mača & magije (kasnije nazvan epska fantastika), dok H.F. Lavkraft piše svoje jezovite priče u kojima dovodi u pitanje čvrst osećaj stva

Етимологија речи путопис је јасна - опис пута. Човек је увек на путу и путује да би дошао / вратио се себи. Стога добри путопис није само туристички бедекер - опис локације, мада локација ту јесте веома битна. Чак и да се физички не изађе из свог града, као што сам чуо да Кант није напустио цео живот ондашњи Каљињинград, човек је на путу, и такође на неком месту - негде . Весна Пешић и Ирина Деретић су ипак отишле, и то не било где него на Итаку, острво Одисеја. Одлука да се путује пала је у "лудници" током претходног Сајма књига, а потписник ових редова је опис њихове авантуре пазарио на овом Сајму. На пут су кренуле кад је одлука и пала, дакле у новембру, "на море"!  Први проблем - како доћи до Итаке. Туристи се не ломе тамо да бораве ни током сезоне (излети су нешто друго), а ко иде током сезоне?! Изгледа да се сва врата затварају, а онда се једна ипак отворе. Атина - Астакос - Вати (на Итаци). У Атини демонстрације против Ердогана, онога што ради Курди