Валпургијска ноћ

Из романа Устоличење јарца

Стара кафана Валпурга налазила се у ширем центру града. Основана негде у романтичарско доба Београда, са смрадом Sturm und Drang-a који је, после толико векова, одбијао да испари и повукао се у чађаве зидове и међу стаклене кригле, преносећи своју заразну текућину до грла каквог пијаног дошљака, углавном странца. Он би у кафану свратио већ омађијан магијом Београда и његовог смога, који би му на светлу кожу просипао прах осиромашеног уранијума из последњег рата, попут пурпурне кише снених звезда. Ненавикнут на све те митске заоставштине и ирационалну имагинацију овдашњег живља, он би се брзо препуштао, неспреман и немоћан да се одупре силама које већ више векова дивљају овим просторима и у чијим је рукама сакривена историја, крв, зној, кости, све што се икада изговорило, све што се икада прећутало, шапутање свемира, јаук времена и озлоглашени врисак будућности. Прија им ово поднебље, ови људи који никада неће престати да буду деца и верују у њихове приче пред лаку ноћ. Никада неће престати да их обмањују. Ништа неће пореметити илузију коју доји бесмртност, обећана свакоме ко се усуди да у њу поверује. Од овог маленог простора на крају светова рационализма, створиле су те силе себи дом, ушушкан између фрушкогорских манастира и Егејског мора. Њихово присуство извире из сваке навике, корака, безазлених речи, свакодневице. Оне су кривци за неутољиву жељу да се сазнају надолазећи догађаји овдашњих људи, који одговоре о ономе што следи траже у горком питорескном талогу кафе, картама за игру и очај, лету птица и авиона, пуном месецу и пророчким сновима. Ништа друго не треба очекивати од нације која је свету подарила вампире. Доказ да је та извикана и аристократски пролепшана крвопија творевина уобразиље ових необичних људи, јесте чињеница да се сваки проблем, па и онај који стиже из загробног света, решава белим луком.

Тихана Тица

Устоличење јарца, BEOLETRA