Космотрес

 Не могу рећи да им је баш иста природа као у наше воде; но њихова корисност изискује да буде течности, као што њихова лепота налаже да течности морају бити бистре. Јер ова наша вода  би на Јупитеру или Сатурну била тренутно замрзнута што би била последица огромне удаљености од Сунца. Свака планета, стога, мора имати своју воду, и то такве природе да не би била склона мржњењу; а Венерина и Меркурова таквих одлика да не би лако на Сунцу испарила. 

Кристијан Хајгенс, Космотеорос

Наравно, погрешно читање, обично је занимљиво, а и лакше је некако "Космотеорос" прочитати као "Космотрес", па онда се може и размишљати колико је Кристијан Хајгенс затресао космос. Односно, наша схватања о космосу, свемиру, васељени... Није то могао као Коперник, иза којег је остао израз коперникански обрт; нити колико Галилеј који се безмало сматра оснивачем науке*; ни као Ђордано Бруно, који је спаљен на ломачи. Али, како рекоше, Хајгенс је био спона између ових пионира науке и Исака Њутна с којим природна филозофија коначно постаје савремена наука. Од њега наука тог времена је израз који просто говори да се тада није знало шта се данас емпиријски зна, схватања тог времена била су из нашег угла погрешна (а наша су као исправна?), етц... Не значи да су принципи те науке били другачији од данашњих. Наравно, можемо рећи да је од онда (или од много раније, старих Грка, зар не) све лаж, док знамо да је Земља равна плоча - било је јаче од мене.

Много шта што Хајгенс у свом делу написа можемо сматрати наивним, у дугачким уводима, има их више, замерише му то закључивање по аналогији, на шта ћемо се вратити. Али претходно погледајмо те уводе који су тачно трећина у структури квантитативно невелике књиге - 135 страница укупно. Дакле, прво имамо неколико уводника преводиоца (у овом случају не лингвиста него неко из наше научне заједнице) и позваних. Други део највећи и најзанимљивији. И последњих тридесетак страница баве се неким конкретним знањима (наравно, тог времена) о Сунчевом систему, што је наравно занимљиво неком историчару науке.

Тако је сам Предговор прво дао др Александар Богојевић (преводилац); да би Слободан Бубњевић и Марија Ђурић, научни новинари (не много занимљиви), наставили су кроз наслов Кристијан Хајгенс и његово доба. Овде је већ из наслова доста тога јасно... Почетак путовања је кратак текст др Вилем-Виктор ван Харвена, који је спојио рођењем и радом Хајгенсову домовину и нашу Србију. Ту је већ доста (али типично реченог): ред похвала великом научнику, ред ограђивања од тог времена, ред похвала и том и овом времену и достигнућима... Преводилац ће се поново огласити занимљивим насловом Аскурђел, где митопоетски слави самог Хајгенса и сврстава га у ред који преко Лајбница, Фуријеа и Хајзенберга води до Фејнмана. Lux et scientia je, јопет из наслова видимо још једна похвала науци - дакле сцијентизам (а да, још један урадак преводиоца). Е тек Социотерос, који су заједничким снагама написали Богојевић и ван Хервен заслужује више пажње јер ово није сцијентизам тек у смислу глорификације науке, него и њене директне примене на друштвену сферу, истина стидљиво...

Па шта су нам ова двојица стидљиво (истовремено и помпезно) поручила? Друштво је у фазном прелазу, како нам први поднаслов говори. Дакле уместо несвесних Хајгенсови аналогија овде имамо једну сасвим свесну - поједностављено гледање компликованије сфере на основу много једноставније (физичке). Редукционизам. Но, можда је теорија хаоса довољно комплексна? Мени проблем није чак ни то, него што ми ипак имамо једноставну чињеницу коју је неко једном сликовито описао. Имамо биологију млађег каменог доба, институције позног Средњег века (или феудализма) и наравно технику какву већ имамо. Фазни прелаз са поништавањем "локалних" веза и неким "глобалним" интеракцијама, може да нам представи ово што се с човечанством догађа, али тешко да ће нам као модел решити ову квадратуру круга, коју нам овај двојац и не покушава да реши (мада било би претерано то очекивати). Јавља ми се да ће се пре биологија мењати него организација човечанства, о томе сам већ писао коментаришући оно што зовемо трансхуманизам. Есад (е сад), какве ово везе има са Хајгенсовим радом?! Ваљда ћемо видети из наставка књиге...

Занимљиво је да двојац помиње изричито нематеријалне аспекте, што би ваљда неким радикалним атеистима натерало пену на уста. Па тек ова реченица: Ови аспекти представљају кључни део онога што нас одређује, али ипак, они су много мање подложни мерењу и вредновању. Јер има ко изричито тврди да се све што постоји може мерити, а ако ипак не може - то мора бити илузија. Но да се вратимо ми самом Кристијану Хајгенсу.

*Једном се расправљах са сцијентистом који рече како наука није постојала пре Галилеја. Наравно да ми се није свидело такво европоцентрично виђење. Вери-вел, рекох свеједно: онда точак, ватра, папир, штампа, барут... нису настали научним путем. Науке тада није било. Ерго, може се живети, па чак и напредовати и без науке.