Konformista

 „Baš si čudan“, reče ona i radoznalo ga osmotri, „svi bi hteli da se razlikuju od ostalih… a ti, reklo bi se, baš žarko želiš da budeš kao drugi.“

Alberto Moravija, Konformista

Krenuću u priču od Bertolučijevog filma, kojeg do sada nisam celog odgledao. Film počinje efektno - glavni junak se vozi ulicama Pariza, gde dobija instrukcije od agenta Službe kako da ubije disidenta - što je sredina Moravijinog romana, slede flešbekovi. Nisam gledao do kraja, jer projekcija (u tada oslobođenom ili okupiranom, jedno čak ne isključuje drugo, KCB) beše isto tako efektno prekinuta. Lik sa fantomkom je došao na binu i, uz malo simulacije nasilja, "gasi to!" i laser, prekinuo. Onda je počeo svoj performans, što mu je inače specijalnost, sećam se da je popio litar i po vode na eks (iz one flaše koja nam je nekada bila poznata po točenju benzina, i jopet će, neće biti sreće...) Te večeri beše planiran "otvoreni bioskop", kasnije smo svi imali priliku da nešto izvedemo ili prosto pričamo o ulozi svojoj u tekućoj revoluciji. Poruka je bila jasna već sproću naslova - nemojte biti konformisti. Pročitavši knjigu mogu uvideti još jednu negativnu vezu - postavite sebe u centar, nemojte se pravdati drugima. Što je akter romana (i filma) Marčelo sve vreme radio, tome čak težio.

Marčelo od detinjstva uviđa da nešto nije u redu s njim, po dva odvojena pitanja koja će se spojiti u jedno. Kako nema kome da se obrati, jer od svojih drugara neće dobiti odobrenje, a od roditelja kaznu, grdnju, niti bilo kakvu reakciju, on kasnije potvrdu traži u društvu i naći će je kad isto postane takvo da funkcioniše jedino u totalu - kroz totalitarnu ili autoritarnu fašističku državu. Veoma uverljivo napisano, takođe u skladu sa nekom dubljom logikom, neko recimo reče da ludilo nije nedostatak sistema nego njegovo prisvajanje. Njegovom ocu, koga srećemo u odgovarajućoj instituciji, spoljašnje odobrenje neće biti potrebno, jer on ga prosto izmišlja. Drugačije je kod Marčela koji kao da ceo život ima samo jednu želju: da bude normalan.

Kako rekoh, uverljivo je pa se ne postavlja tu pitanje. Marčelo kao lik romana svakako funkcioniše. Ipak, roman je odraz neke realnosti, a ovaj objavljen u Italiji 1951. je pokušao, i u tome uspeo, da predstavi jedan od aspekata fašizma - kako ime govori konformistički. Stoga je opravdano pitati se koliko je takav lik realan u nekoj "objektivnoj realnosti". Odnosno, kao što sam se pitao jeri Tiseran incel (Uelbekov roman Proširenje područja borbe), sada ću si postaviti jednostavno pitanje: da li je Marčelo psihopata?

Zaplet romana počinje kroz dva prologa u kojima vidimo nevolje zbog kojih je još kao dečak posumnjao u svoju normalnost. Počinje dosta nevino - mladić prućem obesno uništava cvetiće i travu, da bi možda slučajno ubio guštera. To ga dovodi do pravog pokolja, da ne kažemo "genocida" nad gušterima. Ali on nekako sumnja da ne radi nešto nenormalno. Poziva svog drugara i komšiju ne bi li od njega dobio opravdanje, ali ga ne dobija. Ljut na njega, želi to odobrenje dobiti od svoje majke, ili suprotno tome - ukor ili kaznu. Da bi preuveličao svoje delo izmišlja čak da je ubio mačku. Ovde imamo pravo majstorstvo zapleta! Majka (veoma mlada, tako ga je rodila) bukvalno ga iskulira, on za nju postoji samo kao pomoć u modiranju. Razočaran mali Marčelo gađa žbunje kamenjem iz praćke nadajući se (?) da je tamo komšija od kojeg nije dobio odobravanje - i onda stvarno nehotice ubija mačku. Za večerom otac (mnogo stariji od majke) je strog, ali to opet nema veze s njim - počinje jedna od bezbroj svađa roditelja. Vidimo tu i služavke, čime se širi poznavanje radnje, a saznajemo nešto i o miljeu u kojem Marčelo odrasta.

Drugi prolog je u školi (iste godine ili nekoliko godina kasnije, nije baš najjasnije) zbog njegovog držanja i nekih manira drugovi sumnjaju u njegovu muškost, zovu ga Marčelina i zlostavljaju, silom mu oblačeći haljinu. Odatle ga vadi odrastao čovek, da bismo kasnije shvatili naravoučenije jedne anegdote - (nije svako neprijatelj ako te govnima gađa) nije svako prijatelj ako te iz govana vadi. Marčelo to tad ne može shvatiti, ali može naslutiti i to je odlično napisano. Njegov "spasitelj" ga vozi kod sebe kući i ispostavlja se da je pedofil. Marčelo želi dobiti od njega "pravi pištolj", kako bi se dokazao pred drugovima. Pri tome se, kao i tokom onog incidenta sa haljinom oseća "ne sasvim neprijatno", kako je fenomenalno napisano. On ipak neće biti žrtva silovanja, jer pojaviće se taj pištolj i iz njega će upucati manijaka...

Onda imamo vremenski skok i dolazimo do odraslog Marčela koji u javnoj biblioteci čita stare novine gde vidi vest o smrti svog zlostavljača. Iz svoje reakcije, koja mu je zapravo jedino bitna, on zaključuje da je taj događaj ostavio za sobom da je "postao normalan", ali, kako smo i očekivali, ne ide to tako lako. Prvo zato što stvari kod kuće više ni zvanično nisu normalne, drugo zato što novu normalnost sada predstavljaju njegovi partijski drugovi - u ministarstvu gde radi i u tajnoj službi čiji je agent. Oni mu daju zadatak koji će povezati sa svojim bračnim putovanjem.

Postoji stereotip da psihopate nikad o sebi ne misle tako - da su psihopate. U tom smislu bismo rekli da Marčelo ne može biti psihopata, a njegov lik iako ima internu konzistentnost nije spolja realističan, pa u tom smislu ne bi baš mogao biti opis nekog stvarnog fašiste, samo je umetnost... Da li je tako? Evo šta kaže veštačka inteligencija M365 Copilot:

Ne, reč je o umetnosti. O realističnosti likova. Zanima me da li psihopate nekad znaju da su to što jesu?

Copilot said:

Copilot

Odlično pitanje! Psihopatija je složen poremećaj ličnosti, pa odgovor zavisi od nijansi.

Ukratko:
Da, mnogi psihopati su svesni svojih osobina – naročito oni sa visokim IQ-om i dobrim introspektivnim sposobnostima. Oni često znaju da su „drugačiji“ od drugih, posebno po nedostatku empatije, osećaja krivice ili moralnih inhibicija. Međutim, to ne znači da se nužno identifikuju kao „psihopate“ u kliničkom smislu.

Zašto?

• Samopercepcija: Psihopate obično vide svoje osobine kao prednost (npr. hladnokrvnost, manipulativnost), a ne kao problem.
• Dijagnostička svest: Retko ko sam sebe nazove „psihopatom“, osim ako je upoznat sa psihologijom ili prošao procenu.
• Razlika od sociopatije: Sociopate češće osećaju unutrašnji konflikt, dok psihopate uglavnom ne.

Ako pišeš likove, zanimljivo je prikazati dva nivoa svesti:

1. Pragmatična svest – zna da nema empatiju, koristi to kao alat.
2. Moralna svest – ne vidi to kao loše, već kao „normalno“ ili „efikasno“

Kad pogledamo iz ugla ovog romana - Marčelo ne vidi svoje osobine kao prednost, verovatno zato što mu je od onog slučaja sa mačkom i gušterima (koji nije zaboravio i koji će mu iskrsnuti kako počne da se bavi zadatkom) sasvim razumljivo bitniji slučaj seksualnog neuklapanja zbog kojeg je, smatra, postao ubica. U tadašnjem svetu nikako nije mogla biti prednost za muškarca ako ga vide kao ženu (a i sada teško da je prednost). S druge strane, on vidi da je "drugačiji" i njegov analitički um je stalno okrenut ka unutra. Marčelo deluje kao neko ko nema empatiju, ali to neće koristiti kao alat. Izgleda zato što je moralna svest od početka potkopana. Ono što nam u ovoj slici od početka ne štima je to što on još kao mali oseća da čini nešto nedopušteno (iako ničim ne vidimo da mu je neko tako rekao!), dakle kao da ima neki "unutrašnji kompas". To i jeste glavna premisa romana - tek kad vidi da je taj moralni kompas na nivou zajednice polupan, on će pokušati da konačno postane normalan. 

Rešenje bi bilo ono kako stvar vidi savremena psihologija, pa mogli bi se reći da je Moravija bio u svojoj karakterizaciji ispred vremena. Nije reč o binarno raspodeljenim osobinama, nego o spektru. Marčelo se izgleda od detinjstva našao negde u tom spektru antisocijalnog poremećaja ličnosti, nešto od toga je urođeno (psihopatija), a onda u školi saznaje da društvo više ceni neiskrenost (sociopatija). U sistemu nove države videće da se i nasilje i neiskrenost itekako isplate, ono prvo se čak glorifikuje. On, međutim, u svojoj želji za normalnošću izgleda neće ići dalje od saputnika režima (imamo još jedan vremenski skok od vremena građanskog rata u Španiji do pada Italije 1943, ne saznajemo da je nešto novo uradio), zadovoljava se porodičnim životom koji mu je neka spoljna potvrda (jer unutrašnje ne može imati). 

Međutim, Marčelo ne uživa u nasilju, barem to ne vidimo. Možda je kao mali osećao neko zadovoljstvo, to je svakako bio trenutni hir. Kasnije ne uživa u zadatku, ni manipulacijama koje mora obaviti, to vidi kao nužnost i želi da se opravda. To bi odgovaralo sociopati - unutrašnji konflikt. Još jedna je mogućnost da je on u autističnom spektru (Aspergerov sindrom?), mada za to fale neka specifična ponašanja. Setimo se da je ovaj sindrom ili poremećaj dijagnostifikovan tek 1944. Aspergerovci bi trebalo da su nesposobni za laž, da preziru ili izbegavaju svako svoje učešće u takvoj aktivnosti. Međutim, iskustvo potpisnika ovih redova je suprotno tome što se smatra...

Ali zašto fašizam, osim što je to tada vladajuća ideologija u njegovoj zemlji i što odobrava nasilje koje je akter počinio? Kakav je, uostalom, njegov odnos sa ovom ideologijom? Vidimo Marčelov prezir ne samo prema eksponentima režima (njegovim nadređenim, izvršioca koji mu je podređen nekako čak ceni), nego i prema propagandi, uopšte patriotskim tekstovima u novinama. Njegov ekskurs u crkvi ima tu neki značaj s obzirom na divljenje oseća prema velikim crkvenim zdanjima u kojima ne postoji više vera, ali ima monumentalnosti i neke racionalizacije civilizacije. Uopšte on ceni red, koji za njega fašizam donosi, ostavljajući po strani izlive nasilja ili njihovo glorifikovanje.

Zašto je red baš toliko bitan? Ovde imamo u vidu situaciju sa njegovim roditeljima, dakle nešto za šta ne može da krivi sebe. Osećaj je donekle sičan onom u Dini Frenka Herberta, gde junak saznaje da je poreklom delimično od arhineprijatelja Harkonena i to saznjanje je stalno prisutno iako kod njega i njegovih potomaka samo povremeno izbija. Marčelo ne razmišlja često o majci i ocu, samo kad treba da ih poseti, a to je barem jednom mesečno. Majka je prerano ostarila, izrazito mršava i zapuštena, ona živi u istoj kući koja je zagušljiva i u neredu i pored posluge. Pojavljuju se kučići, samo da pojačaju utisak. I takva ona ima ljubavnika i to ne krije od svog sina.

A otac je klinički lud. Lik pomalo karikiran, ali potreban kao jedno banalnije lice fašizma. On zamišlja da je Musolinijev ministar spoljnih poslova i "objavljuje", možemo reći time najavljuje, budući rat. Portretisanje je izuzetno efektno: Ludak je držao u visini očiju jedan od svojih papirića, koji je, ne časeći, počeo da čita sa izvesnom čudnovatom i zadihanom užurbanošću: „Duče, predvodniče heroja, vladaru zemlje i mora i neba, prinče, papo, care, komandante i vojniče“…

Možda je baš ovakva odanost režimu ono što se najviše gadi Marčelu, što želi da izbegne. On razmišlja o svojoj odanosti kao o nečem dubljem, sudbinskom... On želi da bude normalan, kao ostali, mada mu se ti ostali kad se suoči sa njima pojedinačno - gade. Previše su banalni za njega. Poznato mi je to osećanje.

Đulija je žena kakvu je odabrao - prosečna (mada natprosečnih oblina), prostodušna i odana (njemu). No ona, takva, ima veoma bogato životno iskustvo, bogatijeg od njegovog. Kad ona priča o tome kako je silovana i godinama zlostavljana to je veoma uverljivo i danas veoma aktuelno (onda se o tim stvarima nije mnogo javno govorilo). Teško bi neko mogao sporiti, makar spolja, da je njegovo reagovanje (ako već nije reč o karakternoj osobini), rekli bismo danas, "normalano i opušteno" - kad sazna da nije nevina ušla u brak nego je godinama bili žrtva porodičnog prijatelja (koga i on upoznaje) ili iznese svoja lezbijska iskustva. Setimo se da je onda to bio big deal. Ako je neće osuditi, neće ni tražiti pravdu (što mu ona i ne traži) - baš konformistički! No, on prema njoj i nema neka osećanja, time ne reaguje impulsivno. Impulsivan, ali u granicama kontrole, biće jedino prema Lini, ali moramo prvo reći nešto o njegovom zadatku...

Iako to nikad nije rečeno da je baš to njegov zadatak, Marčelo ga doživljava kao ubistvo svog univerzitetskog profesora Kvadrija. Zapravo on isprva treba da se infiltrira i kompromituje ga (što bi vodilo ubistvu), kasnije samo da ga označi ubici, što smatra da nije neophodno, ali sistem želi da ga uvuče. Ubica je još jedno od lica fašizma, prostodušan čovek sa Sicilije koji će videti neke paralele sa mafijom (iako ona tada zvanično ne postoji). Njegov moto je "sve za porodicu i otadžbinu" i on će iskazati makar neko protivljenje zadatku, a Marčelo neće.

O profesoru Kvadriju saznajemo samo šta o njemu misli Marčelo, ali to mišljenje ne deluje ni malo nerealno. On ga vidi kao licemernog idealistu, nekoga ko tera druge ljude da ginu. Sam Kvadri nam neće u ovom romanu postati mnogo simpatičniji od toga. Mada saznajemo da nije više samac, ima ženu koja je veoma privlačna Marčelu.

Lina (Marčelo naravno uviđa sličnost imena sa Lino - pedofilom koji ga je obeležio) je androgine pojave, ali velikih grudi. Marčela najviše privlače njene "muške" ruke, a posebno čelo, kakvo je na jugu Francuske video na jednoj prostitutki. Ovde se događa biseksualni ljubavni trougao koji ima neke sličnosti sa onim u fimu Kabare (fašizam i priroda trougla) mada je situacija sasvim drugačije. Lina se prema Marčelu ponaša vidljivo odbojno (mada u granicama formalnosti), ali ga ne odbija kad saznaje za njegove sklonosti, čak iskazuje nekakvu strast jer je u stvari zainteresovana - za njegovu ženu! On će, jedino impulsivno što radi, pokušati da je poljubi kada su sami u sobi, čak u tami zadnjeg sedišta auta (dok su njegova žena i njen muž na prednjim).

Lina će pokušati sa Đulijom, ova je u početku toleriše, ali je posle bez mnogo takta (dakle jednostavno) odbija, više iz neke dosade nego odvratnosti. To će izmeniti budućnost, jer suočena sa neuspehom Lina odlučuje da ipak putuje sa svojim mužem i oni će biti ubijeni na putu.

Kao što znamo iz istorije, italijanski fašizam nije nešto što se mirno okončalo, naprotiv propao je u ratu, pa logično je da će kraj romana biti kroz to iskustvo. Posle još jednog vremenskog skoka vidimo Marčela sa istim poslom i porodicom koja uključuje ćerku Lučilu. Osim što vide da je Musolini smenjen ne vidimo da je porodica propatila tokom rata ni da je na neki način on bio uključen.

Sve vreme se oseća kako će Marčelo završiti. Međutim, malo je sporno s obzirom na njegov profil da on želi da izađu među narod koji slave da vide "kako diktatura propada". Radoznalost mu nije bila mnogo svojstvena, ali analitički um jeste - sad je samo analitički pogled uperio spolja. Kako je smirivao Đuliju, oni će biti sasvim bezbedni. Ali dogodiće se nešto drugo. Dok su, naravno na njenu inicijativu, vodili ljubav u parku, prekida ih niko drugi do Lino - za kojeg je mislio da je mrtav. Kada mu kaže da mu je upropastio život, Lino mirno odgovara kako je njegov život već bio određen...

Sutradan kreću na selo, Marčelo se oseća spremnim za novi život, oslobođen tereta zločina koji nije ni počinio, ali (i to piše) ne razmišljajući o onom u kojem je učestvovao - ubistvu Kvadrija. Čitateljka će osetiti da je taj polet od onih kakvi se vide pred katastrofu. Jer to selo, gde kreću da se sklone, ima aerodrom koji će bombardovati saveznički avion, jer rat nije gotov (Musolini je smenjen početkom leta, maršal Badoljo se borio do početka jeseni). Njemu deluje da je to gotovo, juri prema selu, ali avion se ustremljuje na automobil. I tako, delimično opravdan, Marčelo strada od avionskog mitraljeza, kao što bi bilo koji Italijan. Njegove poslednje misli usmerene su ka Đuliji i Lučili, no izgleda da su i one stradale.

Ivan Vukadinović