Илија Чворовић - евроазијац осамдесетих прошлога века

У једној малој дискусији о претходном блогу о личности, сетио сам се речи Бате Стојковића (Илије Чворовића) упућених наравно подстанару: "Много ти придајеш значаја себи..." (да неко због тебе полуди). Наравно да је то било ништа лично, што је опет једна глобално позната филмска реплика. Ни мене не може неко лично да изнервира, нека особа, осим ако сам можда (био) заљубљен у њу, ако сам особу идеализовао, па онда био разочаран. Но, може и често ме изнервира тип личности, наравно ни то увек (јер глупост је у нормалним условима забавна) неко кад 1) угрожава неки мој интерес, а не могу лако то да решим 2) са будалом се слажу они које сам мало више ценио, дакле види се како је глупост заразна...
Али који је то тип личности био подстанар Јаковљевић (Бора Тодоровић) да Чворовића изнервира до те мере да овај пузи паралелно са псом? То је иначе маестрално одрађено, и данас је главни аргумент атлантиста ако неко озбиљније помене идеале Илије Чворовића. Пре свега, Јаковљевић је малограђанин, сваким својим атомом. Он је по занимању кројач-приватник, дакле ситносопственик (трећи сталеж, меркантилни принцип). Не иде му баш најбоље, иначе не би у Београду био подстанар и дуго се сналазио док не отвори своју радњу. Као такав је постао безбедносно интересантан (занимљиво, баш тај израз употребљавају у "е-новинама" за, и после свега, националну интелигенцију). Но не иде му ни баш лоше, иначе не би могао да кључеве стана у Паризу нуди девојци из града (Соња Савић), која је засењена тим западњачким излогом - разлог који др Неле Карајлић у својој биографији нуди као објашњење њихове победе у Хладном рату. Он би да прдуцка против система (и државе!) заједно са својим пријатељима који нису баш на наивним местима ("чула си за Винчу као што си чула за Мадагаскар...") и да га за то нико ништа не пита. Уосталом, да је знао да му је паметније да ћути, вероватно би и ћутао.
Балкански шпијун је, наравно, дело трагикомедије. Јаковљевић је тако на крају принуђен да бежи на поприлично бизаран начин, везан лисицама за фотељу, при чему је неизвесно да ли ће се спасити... Да је то било дело другог жанра, тзв. антиутопије, Јаковљевић не би имао никакве шансе. Наравно, у време склеротичног комунизма имало је смисла само трагикомично дело. Какав је режим види се по индолентности службеника ДБ-а "лако је њему да буде смирен кад издајник није у његовој кући". Замислите да се тако понаша неко из херојског доба Чеке или НКВД-а!? Јунаци "антиутопија" су такви као подстанар Јаковљевић. Заправо Драгош Калајић каже да су то дела негативне утопије (дистопије), док је она права анти-утопија у делима као што су фантастични романи Јингера. Морам признати да их нисам читао. По речима Калајића (Мапа антиутопија) јунаци правих анти-утопијских дела делују стварно против утопије, док би они из дис-топијских само да буду мало остављени на миру. Мали човек жели преко црте... Они наравно то не добијају, систем их мрви, јер увек се добија мање од оног што се жели.
 
Пређимо најзад на Чворовића. За разлику од свог ахриманског непријатеља, он је кшатрија - "у рату сте ме рањавали". На то ће подстанар покушати са оним наизглед наивним "ко то ми!?" Он жели да се извуче од онога што јесте, а то не иде тако лако. Насупрот индивидуалним циљевима таласократског типа, Илија Чворовић и не жели нешто за себе "мене ако се сете на Дан безбедности сете се, ако не ником ништа..." Он сам финансира своје делатности за опште добро (задужује се, узима одмор) насупрот модерним "борцима" који разарају јавни интерес и за то су плаћени. При свему томе он чак није фанатик који само гледа ко је против система, јер он не пријављује Јаковљевића него Држава (у лику мрзовољног удбаша) њега нешто пита. Чворовић није подстакнут страхом од затвора (тамо је био и он не кука због тога, већ каже да је затворен за своје добро) него оним старинским - нећу да се на мене прстом показује. Када сте то последњи пут чули?! Ову реченицу из патријархалног морала чуо сам на државним медијима у време социјализма и од стране старијих људи, који истина нису рођени у СФРЈ, али су у њој провели већи део живота (рецимо моја баба). Сада се тако нешто не може чути, сматрало би се смешним и застарелим кад би неко тако нешто рекао, а сви су већ 15 или 25 година (зависи како се гледа) верници & господа...
Илија Чворовић зна добро одакле ветар дува. Када је то дело писано, деловао је као сулуди теоретичар завере, данас се оно што је рекао показује тачним. Заиста, јел' су случајно после 500 година поставили на престо папу странца, ем странац ем Пољак, случајно!? Видели смо да догађаји осамдесетих, усмерених на сламању Русије и овладавању Евроазијом нису били случајни. Јер како би рекао Чворовић "у овом послу има једно свето правило - ништа није онако како изгледа да јесте". Тако је и Слободан Милошевић говорио пророчки у свом последњем предизборном говору 2000-те.
Дакле, насупрот евроазијском (телурократском, уранском) принципу Илије Чворовића - плаховитом, строгом али праведном ("Даница ће ти скувати ручак, Ђура ће ти опростити што те је тукао"); имамо грађанистички (наравно не у смислу римског civitas) принцип подстанара Јаковљевића. Такви су кукали против "Шесте личке" без обзира да ли је иста долазила као "партизанска" (четрдесетих) или као "четничка" (деведесетих прошлог века). Ту је разлика између фелашког становника Шпенглерове цивилизације последњих дана, и оних који доносе нову културу, јебига кроз разарање. Јер "да не бисмо средствима културе изгубили саму културу, потребни су, с времена на време, рецидиви дивљаштва" (Ф. Ниче).
Рецимо нешто и о жени Илије Чворовића, Даници (Мира Бањац). Она је жена библијског типа, тихи стуб куће. С обзиром да живи у свету свакодневних потреба, чињеница а не истина (јопет Шпенглер) она је у почетку скептична. Међутим, убрзо прихвата истину, спремна да за њу потегне и нож ("ајде јуначино на жену си ударио"). Или када каже својој ћерки "за мене је твој отац светиња!" Душан Ковачевић је у једном интервјуу рекао да је фасцинантан тај тип жене. Оне су биле у стању да из кила кромпира извуку недељни ручак, док су њихови мужеви водили светску револуцију. Нека и буде тако - материјална база и духовна надградња!
 
 
 


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део