Са Црњанским код Хиперборејаца

Овде ћу изнети нека разматрања, која неће бити високопарна и напорна, за шта иначе нисам обучен. А тога је било доста, рецимо на порталу „Е-новине“ километарски текст извесне госпође која се расправљала (једносмерно?!) са професором Владушићем. Тема одговарајућа том порталу, како Црњански није био националиста и традиционалиста, већ космополита и модерниста. Тачније, оно што она сматра да је космополита и модерниста. Као да је реч о појмовима који морају бити обавезно у колизији. При томе су коришћени граматички исправни, али рогобатни изрази, рецимо „Црњанскијев“, као да не може користити генитив, као ја што сам употребио...

Прво нешто о месту, времену и току радње. Роман обухвата боравак и рад Црњанског у амбасади Југославије у Риму, од пролећа 1940, у наредних годину дана. То је необично време у којем се Италија прво мисли да ли да уђе у рат, онда ратује али је рат некако далеко, и поред првих пораза Италије. Југославија се труди да остане неутрална, али је рат све ближе, до познатих догађаја марта и априла 1941. Време које пролази у ишчекивању најгорег и чудном сусретању са бесмислом.

Црњански ради као представник за штампу, али је занимљиво анализирати глагол „радити“ у његовом случају. Осим догађаја на крају, око приступања Југославије Тројном пакту, и пуча 27. марта, он нема много посла. Чак и у психози неизбежног рата, он гледа да мисли на нешто друго, а не бесмислени (јер је узалудан) посао. Заправо, пре марта 1941. помиње само један послић у Трсту. Ту је и тужан задатак спаљивања докумената, и личних успомена, јер рат све више прети, и неизвестан статус који очекује дипломате. Осим тога, може се слободно рећи да он има доста слободног времена.

Његово друштво је разнолико и одговара његовом послу и широком пољу интересовања. Ту су официри, новинар талијанског порекла из Америке, његова жена Албанка, иначе марксиста, чудни маркиз, ћерка председника владе „кога хоће да убију“... Уласком Италије у рат, официри наравно нестају из овог друштва. Остали ће се појављивати, истина све мање, све до пред сам крај романа. Друштво води опширне расправе о темама културе, планира обилазак Италије (док рат није почео), али обилази само Рим. Ситуација је идеална за оно за шта је сам Црњански „оптужен“, али он то негира – речју: ескапизам.

Ескапизам се најкраће преводи као бекство од стварности. Овде треба размотрити ситуацију на нашој литералној сцени. С једне стране, занимљива је литература која се писала фамозних деведесетих, па и касније. Мени је познатија област фантастике. Као да је било мало невоља тих година, писци су у неку скору будућност лансирали постапокалиптичне сцене разрушених предграђа Београда, где царују банде, ликова рањених на некаквом ратишту (рат траје већ деценијама), бруталног сленга, псовки... Неко је то чак назвао „проза бруталис“.

На другој страни је, нешто новији, „водитељски роман“. Ту списатељице, познате по томе што су познате, износе своје радове, који служе за опуштање. Потписник ових редова о томе неће нешто посебно причати, јер све би то биле предрасуде на основу лика & дела поменутих. Хоћу рећи, такву литературу не читам, па је само помињем.

Какав је ескапизам Црњанског? Да би видели у шта се бежи, можда треба видети од чега се бежи. Црњански се бави тешким темама – рецимо, судбина у браку силованих мајки и како се то одражава на њихову познату децу. Не бисмо рекли да он бежи од животних тешкоћа. Пре ће то бити бекство из бесмисла (рата који се као пожар шири, но зашто не и не-цивилизације која га је створила), а онда је то бекство, искорак, у смисао. Колико је то могуће. Такав ескапизам би био срдачна препорука данашњем писцу, макар и не покушавао немогуће – да стилом и ерудицијом достигне Црњанског. Потписник ових редова пише баш тако и пре читања Хиперборејаца.

Црњански је ретко личан. Тек на почетку другог дела романа, у радњу улази његова жена, коју до тада само помиње. Тада је прилика да се кроз живот потврди његова теорија непознатих веза у свету. Он је велики ерудита, и читалац може дознати доста о италијанским песницима, нордијским филозофима и писцима, северним пределима, Тиберију, Микеланђелу... У другом делу романа радња постаје на моменте права потрага за мајком Микеланђела. Иако често опширан, стилом углавном избегава досаду. Препоручује се проширивање знања гугловањем, а раније су ту биле библиотеке, и образовање је било много шире.

Размотримо поменуту теорију непознатих веза. То је баш оно што данас зовемо Традиција, с великим почетним словом. Јединствено порекло различитих традиција, о којем говоре Хамваш или Евола. Зато је Црњански с правом поштован у круговима традиционалиста, у Србији данас.

Занимљив је однос Црњанског према хришћанству. У првом делу он ће ући у жустру расправу са маркизом који папу зове световним именом Пачели, и љубоморан је на њега, јер она коју он жели да освоји гледа на папу сексуално. Црњанском је такав однос према „лидеру 400 милиона хришћана“ неприхватљив, иако има основа у историји папства. Он ће касније изнети бројне примедбе на папство, католицизам и хришћанство уопште, али такво непоштовање му је неприхватљиво. Иако је реч о некоме ко ће ускоро постати непријатељ наше земље, како он каже. Занимљиво је то погледати у светлу данашњих „лумена“ којима је прва асоцијација на Цркву Пахомије (или неки други скандал-мајстор, има их све више), а нису им ни стране изјаве типа „Гојко је шеф мафије која се зове СПЦ“.

Црњански замера хришћанству однос по коме радости треба очекивати после смрти, јер овај свет је долина суза. Кроз роман се ова поента више пута провлачи. Осим тога, његова теорија непознатих веза је у супротности са хришћанством, односно оним што хришћанство проповеда. Ако је Христ (једини) „пут, истина и живот“, онда није прихватљиво налазити учења слична хришћанству, а у антици пре хришћанства, или у удаљеним „незнабожачким“ културама. То би детронизовало хришћанство и његов примат као Једине Истине.

Још би занимљивије било погледати однос Црњанског према Европи. Он спаја Север и Југ, али баш и једино Европе. Остали континенти се помињу узгред, понекад уз благо омаловажавање. Можемо, дакле, слободно рећи да је Црњански Европејац. Али какав Европејац?! Да ли неко може да замисли њега како подржава бирократску творевину каква је ЕУ?!? Са друге стране, неки који одбацују било какву европску културу, у име Истока, требало би добро да размисле пре него се позову на Црњанског. Његовом европејству би добро одговарао Драгош Калајић.

Постоји један супстрат Хипербореје у Европи, који се провлачи у делу Црњанског. То су Скити. О њима не може да прича директно, као о Скандинавцима код којих је био, које је читао, и о којима радо чита. Скити које Вергилије помиње као непокорне, а за одбаченог Тиберија се ипак каже да их је „смирио“. Они су директна веза Европе са Хиперборејом, онај поларни принцип. Посебно су Скити битни за Словене, као њихови преци (Црњански о томе прича индиректно), доказ да су Словени Хиперборејци. Барем колико и Скандинавци, иако је Латину тешко да разуме Словена. Идеје Црњанског зато у његовом друштву примају у шали, која је углавном добронамерна.

Пред сам крај радње романа, атмосфера постаје напета, у току су преговори „мандарина“ са „Џингис Каном“. У контексту тих преговора, за Црњанског је Хитлер искључиво Џингис Кан, и то пише са приметном дозом сарказма. Занимљиво је то погледати с обзиром на данашње евроазијце у Србији, који би се можда такође позвали на Црњанског. Јер Џингис Кан јесте најзнаменитији Евроазијац, како за оне прве евроазијце (мало почетно слово се односи на евроазијски покрет), тако и за нео-евроазијце.

Уопште, традиционализам Црњанског није евроазијски, ни азијски, па ни русофилски. То је европски традиционализам, и то треба имати у виду. Што се тиче Русије, Црњански елегантно одбија примедбе на успостављање дипломатских односа Југославије и СССР, које је било тек те 1940. године. Необичне примедбе од стране земаља које су са СССР већ имале уредне односе, јер он је сретао руске дипломате у Италији. Стиче се утисак да је за њега СССР просто Русија, он ту не види никакву разлику. Пред крај је занимљива нада да ће „Русија помоћи“, као што је радила у низу историјских прекретница (које наводи). Кажу да нада умире последња. Црњански у роману не даје одговор на ову наду. То је изгледа остављено читаоцу да сам закључи, на основу свог познавања историје.

 Иван Вукадиновић