Бог у стварима

Својим неиспољеним обликом прожимам читав овај свемир

Сва су бића у Мени, али Ја нисам у њима

То није мој пут, то није мој пут

Ово је цитат из Бхагавад-гите, изговара га господ Кришна. Видео сам нека тумачења тих речи (ограничивши се на српски и сродне језике) и нисам задовољан, па ћу дати своје. Тумачења су истицала неку од школа хиндуизма, код нас би се можда с правом тако нешто назвало "секта", прелазећи одмах на праксу а да саме речи нису објашњене. Било је и скретања у смислу личне природе Бога, што је супротно са неким другим стиховима Гите који експлицитно истичу неперсонално виђење као супериорно.

Заправо, једино тумачење које нам нешто каже је оно у којем се каже како се "име, слава и забаве" Кришне не могу схватити материјалним чулима. То је у складу са оним што рекох да је Бог за себе иманентан, а за људску спознају трансцедентан. Односно да је Бог за себе  "део" Природе, док остаје изван подручја човекове свести и схватања. Оно прво се види из првог цитираног стиха, али противуречи другом, чиме ћемо се позабавити.

А тачно је да се Бог не може схватити људским чулима, дакле ни мерењима која су само наставак људских чула (јер мерењем ми представљамо ствари нашим чулима, оно што се не може измерити не може се ни представити, на пример величина мерена комплексним бројем). Дакле, тиме смо искључили сваки покушај научног тумачења Бога, но то није све, далеко од тога. Позабавићемо се поменутом контрадикцијом. Како то да бића нису у Њему, иако их прожима (макар неиспољеним обликом)?

Део који се у тумачењима на која сам наишао не наводи је онај трећи стих, где се чак понавља "то није мој пут". То би значило да то није пут који води ка Богу. Јер наравно да је Бог у свему, што ће рећи и у овоме или ономе, па ипак ћемо лако залутати ако га тамо тражимо. Осим ако не унесемо извесну дозу ироније, која ваља само ако је самоиронија. Тако је неки од богомољаца на Крстарици убацио оно "Ко нема Бога у срцу своме", а ја који сматрам да је Бог исто што и Природа, рекох како је немогуће да неко нема Бога у срцу, цревима, садржају црева...

Дакле, пошто је Бог (Природа, Универзум) у свим стварима, обожавањем ствари ми обожавамо Бога. Но, ми у одређеном тренутку можемо (и практично) обожавати само одређене ствари, оне које сами одаберемо, а такав избор дивинације одражава само наша ограничења. Тако ми ограничено, славећи га као Бога, проглашавамо за неограничено и ту грешимо. Такође, ми тиме обожавамо само неке наше страсти, што је оно паганство (у лошем смислу те речи), о којем нам говори израз "златно теле". Наравно, идолопклонство прама некоме (или ипак нечему?) живом не мења ништа на ствари, јер и људи су само ограничени. Уосталом, ако је Бог у свему, што бисмо га видели баш у злату, сребру или неком "савршеном" лидеру, а не у нечем другом. И ту долазимо до мисли из једне друге религије.

Постоји зен-будистички коан који гласи овако: Шта је Буда? Сасушено говно. Јер, стварно, ако је Бог (односно Буда) у свему, па наравно да је и у говнима! Али ми не бисмо да га видимо тамо, него у златним статуама које и у будизму постоје. И нису ли Викинзи (ратници) били у праву када пљачкајући манастире питаше - ако је ваш Бог свемоћан, шта ће му онда злато?!

Но, овакав коански начин приступања стварима тргне човека из наметнутих му шаблона, релативности проглашених за апсолуте (као што су сјај, помпа, слава, богатство, моћ...). Јер све материјалне ствари јесу пролазне, па и злато које не рђа тежи да прелази из руке у руку, да издаје као Сауронов прстен. Тако можемо размишљати о Богу у стварима, али колико нас је спремно да дође на тај ниво по којем је заиста све једно, или што би рекао Бракус: СВЕ ЈЕ ДНО!?

Ако тако нисмо спремни да размишљамо, а обично нисмо, или за такво размишљање чак нисмо ни чули (Гита је писана пре Буде, и наравно пре појаве Зена) боље је да размишљамо како су ове пролазне ствари у Богу (вишој реалности), а та реалност није у њима, односно није на начин који бисмо ми могли разумети и том разумевању практично се посветити.