Насупрот

"После овакве књиге, писцу не преостаје ништа друго до да бира између цеви пиштоља и подножја крста"

Барбе д' Орвил

Ја не волим много Французе. Ипак, зна бити занимљиво нешто што долази од народне душе растрзане између католичанства и секуларизма, метода и страсти, идеала и декаденције, шовинизма и космополитизма, најзад хришћанског бога и (такође хришћанског) ђавола. То се све може видети или наслутити из овог романа Жорис-Карл Уисманса.

Аутор је имао вишедеценијски излет у сатанизам, после чега се враћа католичанству. Сам о томе сведочи у предговору романа. Сам роман је написан у "сатанистичкој" (или боље рећи декадентној) фази, пошто је напустио школу натурализма. Ту се види још једна супротност француског стила - између грубог "природног" представљања животних и друштвених околности и до перверзије посвећености детаљима. Бројни, сами за себе досадни, пасажи тако верније осликавају атмосферу - оно што живи јунак (ауторов алтер-его?) Дезасент.

Дезасент је последњи изданак једне прастаре племићке породице, дакле у њему је њено изумирање. Он се не проналази у школи коју воде језуити, оца и мајку једва да је упознао. Пошто је постао пунолетан и законски власник наслеђене имовине, распродаје је да би живео од ренте у Паризу. Разочаран гунгулом живота велеграда сања о усамљеничком животу. "Његов презир према човечанству се повећао; схватио је да се свет, највећим делом, састоји од хуља и глупака". Најзад, купује стау кућу у селу Фонтене-о-Роз, где ће уредити живот како му одговара. О томе у роману имамо исцрпне извештаје...

У предговору Корис-Карл Уисманс говори о опсесији кршењима Божијих заповести (од чега је само једна била "доступна" (није тешко погодити која), као и смртним гресима, која је захватила писце његове генерације. Да бисмо о томе размислили што се тиче радње овог романа, морамо раздвојити живот који Дезасант "сада" води, и онај кога се сећа. Он се сећа раскалашног живота испуњеног површним и перверзним везама са женама и мушкарцима. Ово друго је више назначено, детаља нема. Описана је његова веза са Американком, снажном акробаткињом коју Дезасант доживљава као мушкарца, па онда сам пожели да постане жена. Декаденција има у себи тежњу за повратак у примордијално стање, а то стање је андрогин. О томе су многи писали, рецимо Борис Над, то је позната и контроверзна тема.

Осим тога, Дезасент из хира наводи на убиство дечака коме плаћа бордел - кад престане са апанажом, предвиђа, младић ће бити принуђен да краде, а онда ће пре или касније некога да убије. Призводњом убице декадент ће показати свој револт. Са извесним жаљењем Дезасент сећајући се тога схвата да није видео резултате свог експеримента.

Међутим, какав живот води Дезасант у периоду главног тока радње? Који су његови смртни греси у Фонтенеу?! Пожуда то није, јер му је досадила, ако му се није и згадила. Гордост би можда могла бити, ако би имао високо мишљење о себи, но биће да он само има лоше мишљење о свету око себе. Похлепа и шкртост сигурно није на снази. Завист, никако - коме би, уосталом, завидео у овако гнусном свету!? Прождрљивост не може бити, јер он једе стално исти аскетски оброк, мада му се "отвара дизна" кад види друге како једу, на крају се ипак мучи јер желудац му одбија и храну на коју је навикао. Гнев није, осим ако ту не бисмо рачунали повремене нападе неурозе, мада не и хистерије. Најзад, он није ни лењ јер се опсесивно бави детаљима као што је уређење стана или сређивање библиотеке, кад избегава књиге због психичког стања, постаје му смртно досадно, исл...

Дакле, у тренутку када посматрамо Дезасента, он скоро да уопште не греши, заправо живи скоро па монашким животом. И сам увиђа ту паралелу, са битном разликом да Дезасент не живи ни у каквом колективу, он уређује ствари тако да и слуге што мање виђа. Тешко да би се могао поредити и са неким монахм на стени, јер наш декадент живи у маниристички уређеној спиљи, изолованој од природе колико је могуће. Он се не каје због свог ранијег живота, чак се радо сећа детаља и понекад наслађује њима. Уосталом, нема коме да се покаје, а из хришћанске перспективе то је једино битно (Дезасент није хришћанин, али је потпуности у тој култури, мало шта источњачко ће га интересовати, осим у смислу егзотике, док од пагана долази у обзир понеки римски мислилац). Он је само уморан и поприлично гадљив на овај свет. Читајући, могао сам га разумети, јер је и мени на момента доста људи...

Таква животна филозофија се природно подудара са Шоепнхауером и Дезасент следи филозофију "тог Немца". Занимљиво је видети шта Уисманс (кроз свог Дезасента) пише о Шопенхауеру док је "сатаниста", и а шта двадесет година касније. Оваква паралела ће можда бити посебан блог.

Ескапистички микросвет Дезасента је некакво предосећање интернета, вирутуалне реалности, па и данашње декаденције. Велики труд је уложен да он доживи море а да није изашао из купатила, где осећај стварају насликане рибе или бродско уже провучено кроз слану воду. Машта надомештава непосредне осећаје, што данас као непотребно (пред виртуалним светом) одумире. Пре ће бити да је проблем недовољна климатизација, дакле ту подбацује технологија претпрошлог века. Отварање прозора док је хладно нашег декадента и естету може да преплави гомилом надржаја, а шта тек радити лети, кад је неиздржљиво топло. Управо такав напад врућине бациће анти-јунака у постељу и променити му живот. Остаје питање колико би (рецимо са клима-уређајем) издржао под стакленим звоном... Јер његов прави проблем је, наравно, нешто друго.

Дезасент се, између осталог, наслађује књигом Сатаналије коју је наложио да се изради на љубичастом (!?) црквеном пергаменту, који освештава канцеларија из Рима. У том детаљу видимо стилску блискост католичанства и сатанизма, што ме је навело да мислим о неким другим паралелама. Такође, колико је мало корак из једног у друго. Када притиснут пренадраженим чулима, измучена ума и притиснут хипохондријом Дезасент практично добије докторово наређење да се врати у свет, он размишља чак о манастиру. Али како да оде онима који за свету тајну не дају прави бесквасни хлеб, него скроб, који нема никакву снагу?!? Какав недостатак стила...

Роман насупрот је сасвим добра скица епохе која је барем имала неки стил, декадентан, али стил! Сматра се библијом декаденције. Узор за стварање естете Дезасента био је Роберт де Монтескје, док је Уисмансов лик сам послужио као узор Оскару Вајлду за Слику Доријана Греја. Уисманс је умро у Паризу 1907. Овај роман се може топло препоручити, објавила Укронија 2005. године.