Подземље је спас

"Довели су их пред Озрика Узурпатора, некада моћног Северњака" Конан Варварин На овај детаљ осврће се и Божидар Маслаћ у свом делу Филозофија Конана Варварина . То да је на власти човек чије је друго име Узурпатор доста говори о таквој држави. Није она настала на основу друштвеног уговора (Хобс?), макар између јаких и слабих, јер што би узурпатор поштовао уговоре!? Овај детаљ филма обелодањује карактер државе (њен настанак), како је види Ниче - као власт коју ратничка мањина намеће мирној већини. Међутим, ако некога већ зовеш Узурпатор, биће да је прекршио нека правила (наслеђивања, доласка на власт), ерго таква правила су постојала...  Овде је нешто друго мени занимљиво, а у модерном речнику то се зове вертикална друштвена покретљивост . У Средњем веку било је неколико начина да се она оствари... (Овде стављамо запету: "Средњи век" је у много чему "конструкт". Подразумева се феудализам, но већина уређења није то била према стриктнијој дефиницији и

ПОЈТЕ СИНОВИ На задатку ви сте били за свој народ кад сте пали,  у последњем вашем трену у хору сте запјевали. Та дубина Црног мора суђено вам било мјесто, да л' је Господ тако хтио да вам преда Рајски престо. Ил' је можда нешто друго, то Ти знадеш Боже мили, бесмртни сте ви постали у вјечност се преселили. Пјевали сте цијелом свијету и досљедни претка били. Вољели сте униформе и њима се поносили. Сад Романов и наш Лазар и са њима још понеко, ваше пјесме чују гласе. "Тамо далеко, далеко"! Ви сте били једна душа прослављена хорска група, усуд вам је досудио да будете вјечно скупа. Зорка Чордашевић КУЛТУРНИ МОЗАИК

Примитиве Примитивама овде сматрам појмове који се даље не дефинишу, већ узимају као основни, по себи јасни.  У аксиоматском систему, какав покушавам да изградим, примитиве су неопходне да би се избегло кружно дефинисање или дефинисање појмова унедоглед, што би се догодило ако их не бисмо навели, а хтели да нам дефиниције буду недвосмислене.  Примитиве се наводе само за недефинисане појмове у дефиницијама и аксиомима. Ово није речник, па за појмове који се могу појавити у доказима, а да нису дефинисани на почетку књиге, читалац се упућује на своје опште образовање и, ако је неопходно, Гугл. Мисао – мишљење – мислити (спознаја) Јест(е) – је Атрибут Ознака природа (мало почетно слово, дакле не у значењу Бог или Природа, Универзум) Тело Бесконачно(ст) Одређеност Динамика – динамичност Систем Узрок и последица Чињеница Теорија (формална) Критеријум(и) Постојање Дефиниције 1. Бит је оно по чему нешто јест то што јест. 2. Појам је мисао о би

Релативно се често може чути, али веома ретко одговара истини да је некоме нека књига (филм, чак музика) "отворила очи". Да би се то догодило неко би требало да буде празан лист папира , но ако неко и није читао књиге, има већ нека животна искуства из којих је стекао светоназоре . Искуства, литерална или свакодневна и јесу услов да би се нешто уопште разумело. Могуће је да се дело избори са раније усвојеним системом мишљења, само снагом својих аргумената. Теоретски могуће. Најзад, некоме се можда отворе очи услед животне кризе . То се свакако дешава, али да би за то била заслужна (само?!) књига требало би да тај неко "стане на лопту", има времена за читање и размишљање, током чега се (после иначе бурног времена) ништа ново не би дешавало да утиче на његово мишљење. Јопет, мало вероватно... Много више има смисла говорити о препознавању , уз које нам дође и нешто ново, а битно . Још као тинејџер имао сам то са Ничеом. Сећам се да сам чак одложио књигу до свог пу

Теорема: Мислим, дакле постојим. (Cogito ergo sum, Декарт) У праву је, али не треба преозбиљно схватати мишљење и постојање. Лема: Рене Декарт (1596 – 1650) био је, између осталог, зачетник рационализма у филозофији. Иначе ми је један од мрскијих филозофа, па аутор овог дела као своје рационалистичке узоре наводи само Лајбница и Спинозу. Декарт је оставио огроман филозофски утицај преко четири идеје које је увео. Прва је данас несумњива (видећемо: sic! ), друга и трећа су оспорене идеје, али некако их се многи и даље држе, четврта се више не приписује Декарту. Декарт је у делу Расправа о методу увео метод универзалне сумње , која би требало и данас да буде основ научног метода. Заиста, нико ту методу није оспорио, нити ја то намеравам за појавни свет . Међутим, данас имамо удружења „скептика“ (неоатеиста) која заправо ни у шта не сумњају – они не сумњају у Бога, јер знају да исти не постоји и то жучно „доказују“; такође не сумњају у резултате „науке“ (види фусноту 6, претходно

Папа неоатеизма Докинс измислио је појам "меме", културолошку јединицу која би требало да делује аналогно генима у биологији. Било је и критике овог појма, но то сад није битно, јер "меме" је сада само слика преко које иде текст. Подразумева се да су преносиоци "мема" фокусирани само на конкретну слику и текст, којим нешто покушавају доказати, не никако на шири контекст, или "не дај боже" критичко разматрање истог.  Тако, ако је неко заинтересован само за однос Бертранда Расела према религији, то је његов проблем и његов избор да буде ограничен . Могао бих му сервирати још оваквих "мема" са његовом сликом, али ne ću (да, тако пишу наши западни сусједи). Кога занима шта је још Расел филозофирао у Анализи материје  може наравно да погледа. Добро де, Бога нема, ајде да видимо на чему то свет стоји. Или је то изван поимања модерних атеЈиста, нема ваљда "меме" за тако нешто. Некога би можда занимало да постоји Раселов три

Теорема: Из једног формалног, неемпиријског принципа никада се не може извести један садржајни, принцип о чињеницама (Петровић). У везу између оваква два принципа можемо само веровати. Лема: У 17. веку био је изражен спор између две филозофске школе мишљења. Док су рационалисти сматрали да је разум почетна тачка сазнања, за емпиристе је то било чулно искуство (које се мерењем претаче у податке). Занимљиво је да они који данас тепају себи да су рационалисти (такође и скептици, хуманисти, секуларисти – већина ових идентификација се такође може оспорити) цене скоро искључиво емпирију као извор сазнања. Закључци (раз)ума се чак одбацују као „спекулације“, дакле губљење времена. Они су, дакле, на супротној страни него (прави) рационалисти из доба барока.  Међутим, ни ови „рационалисти“ нису доследни емпиристи. Поприличан проблем им стварају измерени подаци, који могу водити до политички некоректних закључака – нпр. мерења IQ код припадника различитих раса . Дакле, оно што им је

Кључни појам је "ритуал прелаза" ( les rites des passages ), а у антропологију ју је увео Ван Генеп, као теоријски модел који се примењује у трима најзначајнијим комплексима обреда, рођења, свадбе и смрти . Реч је о томе што се биће, адопцијант: новорођенче, невеста, мртвац, метафорички речено, налази "на листи чекања" као би из једног култно-егзистенцијалног статуса прешло у други: новорођенче из "хтонског" - пошто обредом крштења добија "име" - прелази у "социјум", у култ очеве породице; невеста напушта култ својих родитеља симболичком променом презимена, и прелази у култ свога мужа; умрли кад напусти свет "социјума", на путу је да уђе у домен "хтонског" света.  У свакој целини од ова три ритуала, Ван Генеп је даље диференцирао три временски тачно одређене фазе, за које се везују и њима сагласни ритуали, и то: "обреди одвајања", изолације, "обреди маргиналности" и "обреди прикључ

На први поглед, одговор на ово питање био би тривијалан - за себе не кажем да сам хришћанин, јер то нисам. Међутим, не могу рећи да ми је баш све хришћанско страно, мада оно што би било хришћанско у мени и није само хришћанско. Рецимо знам рећи ја сам у оцу и отац је у мени , или царство моје није од овога света . Ко је погледао ова два блога, могао је видети да обе изјаве нису само хришћанске да имају своје античке или источњачке корене. Заиста је мало шта у хришћанству оригинално, а то што јесте није мој пар ципела... Ипак, бити хришћанин (данас, одувек?) значи у пракси прихватити баш тај синкретизам, тако да ту не би било претераних проблема. Уосталом, који све двоверци себе сматрају хришћанима (код њих не само хришћанима) не видим што се не бих могао тако изјашњавати. Ионако су хришћани хтели да ме присвоје, када у расправи не би могли другачије са мном. Нити је мени раније било страно идентитетско хришћанство , или по имену православље , што не бих даље објашњавао. Јасно, ако