Дијалектика: Постојање 2

Теорема: Мислим, дакле постојим. (Cogito ergo sum, Декарт) У праву је, али не треба преозбиљно схватати мишљење и постојање.
Лема: Рене Декарт (1596 – 1650) био је, између осталог, зачетник рационализма у филозофији. Иначе ми је један од мрскијих филозофа, па аутор овог дела као своје рационалистичке узоре наводи само Лајбница и Спинозу. Декарт је оставио огроман филозофски утицај преко четири идеје које је увео. Прва је данас несумњива (видећемо: sic!), друга и трећа су оспорене идеје, али некако их се многи и даље држе, четврта се више не приписује Декарту.
Декарт је у делу Расправа о методу увео метод универзалне сумње, која би требало и данас да буде основ научног метода. Заиста, нико ту методу није оспорио, нити ја то намеравам за појавни свет. Међутим, данас имамо удружења „скептика“ (неоатеиста) која заправо ни у шта не сумњају – они не сумњају у Бога, јер знају да исти не постоји и то жучно „доказују“; такође не сумњају у резултате „науке“ (види фусноту 6, претходно поглавље). Баштиници „европске идеје“ у Србији лансирали су паролу Европа нема алтернативу (шта ли би Декарт рекао на безалтернативност?!) и подржавали поједине политичаре „110 одсто“ (с њима би се после посвађали, што говори о озбиљности таквих „лумена“).
Друга идеја је стриктно раздвајање физичког и духовног (тела и духа). Јавља се проблем посредника – како један свет овде утиче на други, ако га у себи не садржи. Декарт је помињао пинеалну жлезду. Она и данас јесте доста занимљива, али никакав спој „тела“ и „духа“ у вези с њом није доказан. Постоји и логички проблем – да ли пинеална жлезда спада у материјални или духовни свет, или можда нешто треће. 
Свеједно се данас ова картезијанска подела често и несвесно користи. Она, на неки начин, одговора људским предрасудама, такође се после бура ХХ века узима као „нормални“ поглед на свет, док се онај други Weltanschauung показао… Постоје чак и они који за себе кажу да су „материјалистички картезијанци“ (шта год то значило). Овај поглед на свет има два проблема. По њему животиње немају „душу“ (док је она неко ексклузивно људско својство). Декарт је сам рекао да су животиње аутомати, што није нешто с чиме бих се сложио (ако и човека не сматрамо аутоматом). Друга и гора ствар је накарадно схваћени хуманизам, који отвара могућност да се другачији међуљудски односи прогласе нехуманим, па се онда интервенише (јел' неко рекао Америка?!)
Трећа идеја је поменуто Cogito ergo sum. Иако данашњи филозофи сматрају да је то корак у правом смеру, ретко ко би се сложио са Декартом. Било је ту и доста спрдње, Марк Твен је (колико се сећам) рекао да би требало да стоји: Мислим да мислим, дакле мислим да постојим. О томе више у Доказу.
И четврта идеја, да је Бог прва супстанција нашла је своје место у Дефиницијама ове књиге (6). Декарт је ту „божанску супстанцију“ одмах поделио на материјално и духовно (дуализам), док је Спиноза сасвим озбиљно схватио (монизам). Та идеја је тако постала сасвим „спинозистичка“.
Доказ: За први део тврђења доказ је тривијалан. Ако неко мисли то је онда свакако вид комуникације (Дијалектика: Комуникација). У наведеној теореми бавио сам се само писаном комуникацијом упућеном себи.  Нема разлога да доказано не важи за било коју артикулисану, разговетну мисао – јер она може бити изречена или написана. Из следеће теореме (Дијалектика: Постојање) важи да све оно о чему се може причати – постоји. Дакле ако неко мисли нешто, о себи, другима он постоји, као објекат мишљења, а такође и као субјекат – Аксиоми 12 и 14 (Молно). 
Погледајмо сада онај Твенов афоризам – шта ако неко само мисли да мисли. Овде је курзивом дато оно мишљење о којем обично мислимо кад поменемо ту реч. Дакле, мишљење које је преозбиљно схваћено. Ако ћемо се још мало шалити, узмимо чувену реченицу инспектора Калахана: „Мишљење је као дупе, свако га има“. Дакле, ко мисли тиме није само доказао да постоји, него и да има дупе!
Да се мало уозбиљимо, треба разликовати више врста мишљења, а поменућемо две. Једно је оперативно мишљење, и оно подразумева да неко има слободну вољу у правном значењу тог појма (Етика: Слободна воља). Према Дефиницији 5 (Спиноза) свако мишљење је ограничено (другим мишљењем?), а да неко оперативно мисли и пред законом има слободну вољу може значити да је његово мишљење довољно развијено, да дела независно од других и да није принудом ограничено (дакле да не знамо ко га је у довољној мери ограничио, ако то знамо онда такав преузима одговорност на себе). Можемо наћи и не-оперативно мишљење које је артикулисано (комуникативно), али његов мислилац не може бити одговоран – реч је о деци и лудацима.
Друго је оно на које човек позивајући се на Декарта веома радо помисли – критичко мишљење. Према Дефиницији 5 то би значило (само!) да не знамо да је мислилац преузео без провере нечију туђу мисао. Ако је то урадио без принуде, то и даље значи да је он оперативно мислио, односно да је одговоран за последице „свог“ мишљења (своје поступке). Међутим, према Дефиницијама 6, 7 и 8 човек као ограничено биће нема независно постојање, и не постоји нужношћу своје природе. Насупрот, човеково мишљење (као и сам човек) је „нужна ствар“ – последица непребројног низа других ствари, које се могу дедуковати из оне једне коју Декарт назива првом супстанцом – дакле из Бога (види Метафизика: Слободна воља). Како постоји нужношћу своје природе (Дефиниција 8, Спиноза) за Бога би се могло рећи да једини мисли на тај, фундаментално независан начин. Авај, то није облик мишљења о којем би човек (као ограничен) ишта могао знати.
Остаје нам да видимо колико је овде постојање преозбиљно схваћено. Декарт је тиме да мисли доказао само да појам о њему није противуречан (Дијалектика: Постојање). На тај начин постоји и Деда Мраз (видесмо у леми поменуте теореме да постоји на још понеки начин). Рекли бисмо да је Декарт за себе хтео рећи да постоји као независни ентитет. Такво схватање може се размотрити на идентичан начин као што смо размотрили да ли неко мисли. (Уосталом, ако прихватамо монизам, не би требало да правимо битне разлике између мишљења и постојања, то су према Спинози ионако модуси исте супстанце).
За крај, занимљиво је и оно „дакле“. Видимо да је реч о импликацији, коју често погрешно изједначавају са еквиваленцијом. Свакако да Декарт постоји тиме што мисли (на описани начин). Међутим била је примедба да ли неко постоји ако се онесвести!? Декарт није рекао да само мислећа ствар постоји (уосталом, сам је сматрао да животиње не мисле, већина нас не би тек тако рекла да биљке или минерали мисле). Импликација из нетачне премисе и даље може бити тачна. Све што мисли постоји, али и оно што не мисли може да постоји. 
Друго је питање (које се изгледа брка са првим) да ли нечија свест постоји. Питање свести је прешироко за овај одломак, указаћу само на неке занимљиве увиде до којих је дошао Доријан Нуај (код њега појам хениде – Божанска револуција катастрофе). Било је оних који су тврдили не само да неко (његова свест, дакле ни он) не постоји у несвести или коми, него да не постоји ни кад спава, сања. Јасно је да нам снови дају јасне представе, којих се некад сећамо у будном стању (дакле, комуникација из „онога“ у „овај“ свет). Осим тога, због значаја сна никако се не бих могао сложити да неко не постоји само зато што спава.






Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део