Дијалектика: Принципи

Теорема: Из једног формалног, неемпиријског принципа никада се не може извести један садржајни, принцип о чињеницама (Петровић). У везу између оваква два принципа можемо само веровати.

Лема: У 17. веку био је изражен спор између две филозофске школе мишљења. Док су рационалисти сматрали да је разум почетна тачка сазнања, за емпиристе је то било чулно искуство (које се мерењем претаче у податке). Занимљиво је да они који данас тепају себи да су рационалисти (такође и скептици, хуманисти, секуларисти – већина ових идентификација се такође може оспорити) цене скоро искључиво емпирију као извор сазнања. Закључци (раз)ума се чак одбацују као „спекулације“, дакле губљење времена. Они су, дакле, на супротној страни него (прави) рационалисти из доба барока. 
Међутим, ни ови „рационалисти“ нису доследни емпиристи. Поприличан проблем им стварају измерени подаци, који могу водити до политички некоректних закључака – нпр. мерења IQ код припадника различитих раса. Дакле, оно што им је водич ипак долази из идеологије а не емпирије (а приори, или у чисто методолошком смислу рационалистички – рекох негде већ да је разум прецењен). И неке на први поглед аполитичне научне теорије, као што ја рецимо абиогенеза (настанка живог из неживог) имају свој извор не у подацима, него у предубеђењима који долазе из филозофије и религије (или пак потребе да се одређеним учењима супротстави). Вернадски је то показао у свом делу Биосфера и ноосфера.
Са друге стране, занимљива је подела Освалда Шпенглера (математичар, историчар и мислилац конзервативне револуције) на свет истина и свет чињеница. Он даје занимљиву паралелу погледа на свет Исуса Христа и Понтија Пилата, те чувено пилатовско питање „Шта је истина?“ Филозоф је много отворенији ка свету истина, умовања, рационализма и тако насталих система од научника. Стога је могао рећи као Хегел „тим горе по чињенице“ (види Услов). Са друге стране, научник (а поготову лаик коме је наука представљена као неко објективно чудо), за разлику од филозофа може прихватати као основу неке а приори судове, мислећи да је све време на терену чињеница, мерења, експеримента, дакле а постериори сазнања.
Доказ: У Дефиницији 5 (Спиноза), видесмо да тело не може бити ограничено (тиме ни дефинисано) мишљењем, нити важи обрнуто. Јасно је да су рационалистички закључци на страни мишљења, а емпиријски на страни тела.
Међутим, мало шта (ако уопште ишта) постоји у нашем сазнању „сасвим изворно“, да није последица неких чулних искустава. Чак и чисто рационалне (а приори) ставове ми сазнајемо посредством наших чула, читањем или слушањем. Ту је посредник језик (Аксиом 14, Молно) за који верујемо да има могућност значења. Аутор ове књиге преузима ту веру стављањем у аксиоматски систем. А да је свака примена аксиоматског система на „објективну реалност“ (дакле свет и живот) акт вере рекао је аутор на почетку овог дела (Услов). 
Тако смо усвојили одређене принципе (не сасвим рационално) и поставили их у основу нашег дедуктивног система. Какве везе они имају са производњом шешира?! Аксиоматски системи јесу у основи геометрије, но тек инжењерством почиње њихова практична примена. Између инжењерства и геометрије као базичне или академске дисциплине је прикривена веза поверења. Ако желимо да свесно (као рецимо у овој књизи) или несвесно (као рецимо било где) повежемо дедуктивне закључке са оним како се „спољни свет“ понаша, ми можемо само веровати да ови закључци имају икакво значење. Наравно, вера може бити поткрепљена искуством. 
У оквиру логике и филозофије ова вера је већ довољно осветљена. Шкотски филозоф Дејвид Хјум (један од предводника емпиризма) рекао је да се индуктивна (емпиријска) метода не може рационално правдати, она је просто навика ума. Како зрелије расуђивање од наивног покушаја Џона Стјуарта Мила (такође емпириста) да индуктивну методу представи као „очигледно“ оправдану: ток природе је једнообразан, свемиром управљају општи закони – закључак то којег се дошло индуктивно, генерализацијом збивања у природи, па циркуларно треба да брани сам принцип индукције. Немогућност правдања индуктивних (емпиријских) закључака, од појединачних и непотпуних чињеница ка општим закључцима, налази се у основи до сада нерешеног логичког проблема индукције (Петровић).


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta