Значај бојкота "културних фестивала"

 Лакше је са Сепултуром

парафраза слогана из деведесетих

Добра вест се проширила, некако уз све догађаје у другом плану, али ипак уочљива - "културне манифестације" власти су непосећене и делују сабласно, било да је реч о новотаријама ове године измишљеним да би се парирало фестивалима над којима су изгубили утицај и одрекли им финансирање (област филма); или да је реч о "традиционалним" фестивалима (први пут је догађај, други пут коинциденција, трећи већ традиција (или завера)) који су већ дуже време њихови - рок и слична музика. 

Заправо, не могу да тврдим колико је вест прошла (не)запажено. Можда својом грешком, нисам ни раније нешто пратио филмске фестивале ван Београда, па о томе знам колико сам видео на вестима. Ове музичке сам пратио и пратим, активно сам позивао на бојкот Бирфеста, било је лајкова, штосонокаже... 

Оно што је свакако привукло пажњу јесте тема донекле блиска, али не она којом ћемо се бавити. То је монументални и занимљиви крах "ведета" које су отворено подржавале ову накарадну власт - пре свега Јелене Карлеуше, а помињао се и Ђорђе Давид и још понеко. Рече ми познаник нешто у стилу да они добијају паре без обзира јесу ли им "свирке" посећене. Видећемо да то и није толико битно што се тиче Србије, када дођемо до економских аспеката, а овим креатурама се више нећемо бавити. Уосталом, независно од политичких ставова каријера им је у ку...

Још нешто је блиска тема, па да кажемо по коју и о томе. Одлазак Егзита. У круговима до којих ми је донекле стало (а то сигурно нису дезИнформер тровачнице) није се много жалило за истим. И ту мислим на онај "либералнији" (има ли смисла рећи проевропски или прозападни?!) део; онај склонији традиционалнијим вредностима није се ни осврнуо. У коментарима се исправно уочило да је то приватно предузеће (на то се свело), па нек иде куд хоће, Егзит је одавно аполитичан, а није ни музички шта је некођ био. Још негде на почетку, децембра прошле године био је под притиском јавности, па је "подржао студенте", што је изазвало осветољубивост власти. Овај фестивал је одржан (његово отказивање би одјекнуло, али то, ако ћемо поштено, нико није ни тражио), помало се "пумпало" и то је крај Егзита, барем што се Србије тиче. Гледе осветољубивости, још око нове године написао сам, до сада једини, свеукупан преглед ситуације, где сам истакао економске аспекте кризе. Навео сам три ствари које исцрпљују режим: саме трошкове блокада, тада бар ред величина мање него касније (укључује и трошкове (пара)полиције); ефекта "нико неће ништа да потпише" и навику режима да парама гаси сваки пожар, а бесплатног ручка нема. Оно на шта нисам рачунао је осветољубивост режимлија, њихову (пре свега његову - Хуљину) склоност да киње све које не контролишу. Тако је још у априлу нешто на Сајму отказано јер су организатора вређали. Неће свако да сарађује са оним ко га малтретира, а нико неће са оним код кога има губитке (а Егзит у Србији их има без државне помоћи, цена улазнице код нас не покрива трошкове).

Оно од чега је требало почети анализу, а онда би о целом случају све било јасно, то је да овај фестивал не одлази само из земље фараона у земљу пирамида, како је било згодно рећи. Јер и Сиси је фараон, не мање него Вучић. Не бих улазио у моралне квалификације, не знам јери он гори диктатор, али свакако је опаснији, што се тиче самих Египћана, а посебно Газе у непосредном суседству, јер Египат није учинио ништа да спречи израелски геноцид. Кад баталимо морално-вредносне судове, битна је прагматска вредност, иц икономи стјупид, рекао је Клића давно. Па већ сам одлазак Егзита говори нешто о пословној клими, као и чињеница да Србин Ђоковић оно што је започео у Београду преноси у Атину. Није то нешто што се не примети. Лично нисам неко време користио своје моћи предвиђања, па не знам када ће Хуља расписати изборе. Ако буде чекао крај следеће године осетиће изостанак долазака стренџера у Нови Сад у јулу 2026, као и домаће потрошње на овом фестивалу. Или можда нека следећа власт осети ово као последицу рада штеточинског режима, биће то кап у мору... Лично не жалим много за Егзитом, мада ћу увек памтити концерт Ника Кејва који је већ по самом трајању - два сата и двадесет минута! - невероватан за фестивалске услове. 

Оно о чему се свакако мање причало, а није прошло непримећено је изостанак Феста. Погледајмо у ових преко пола века када једино Фест није одржан - чак је и коронарне 2021. одржан у осакаћеном издању од 7. до 16. маја. У марту ове године је померен за септембар ("у јануару сте рекли лова у априлу..."), ваљда док се "криза" (читај: паника власти) не разреши, а и тад је било сумњиво хоће ли и тад бити. И ево почетком септембра се ништа у јавности не говори, није чак ни тим Феста састављен... Извињавам се што икако следећу двојицу доводим у исти контекст, али намеће се: Коба је наводно рекао нема човека нема проблема, Хуља резонује да ако нема догађаја нема проблема. Јес кад би се зезали! Исти је неколико пута већ победио "обојену револуцију", па што се онда не одржава Фест (који видесмо да је до сада увек одржаван)?! 

А има власт ту од чега да страхује. Судећи по Belgrade Irish Festival и Beldoc, одржаним у марту и мају, респективно, гости су видели шта се догађа, то подржали тј. "пумпали", па о томе причали касније у својим земљама. Ово последње знам само фрагментарно - наши медији свакако ту јесу субјективни, а пренели су утиске страних гостију. То је оно што режим не жели да види. Слика свеједно овако или онако одлази у свет, и поред тешке конкуренције свега што се догађа у том истом белом свету, а долазе и лични утисци који могу бити сугестивни... Ови фестивали нису били симулација нормалности, него су допринели студентско-грађанском покрету.

Управо због тога је режим кренуо да, пре свега финансијски, сузбије филмске фестивале, па да као неку замену (такође као нуђење "културног модела" на који се иначе намерачио) понуди неке своје. Док би у музичком домену оно што већ постоји послужило нареченој симулацији. Па да најзад пређемо на саму тему.

Нећемо гледати одвојено музичке и филмске фестивале него друштвену и економску сферу. У друштвеној сфери је утицај културе несумњив! Култура даје осећај јединства, на дубљем нивоу оно што се постиже уједињујућим паролама као што је деведесетих била "Ајмо, ајде сви у напад!" или током ових протеста "Ко не скаче тај је ћаци!" Изграђује се модел, тако да онај ко је већ укључен у причу ће на оне глупе замерке типа "а шта ви нудите" само да се насмеје. Треба ту бити опрезан - некоме ко није (у потпуности) укључен, а таквих је доста, ово културно-спортско јединство није довољна понуда, а некада може бити и одбијајуће. Но бојкот догађаја у провладиној организацији није нешто што има за циљ да истакне своју понуду, већ да обесмисли понуду режима. То је део посла и тај део посла је одрађен.

Доста опрезно увешћу нека разматрања о личностима. Опрезан сам, свестан тога колико је била глупа парола ЛДП-а од пре неких двадесетак година: Дивљан а не Копицл. Владо Дивљан јесте подржао Чеду (ЛДП), а Срђан Шапер Тадића. Шапер је иначе тада деловао више из сенке, а после се ућутао (што можда видимо овде), за разлику од његовог пајташа Крлета који то није умео. Парола је глупа из више разлога. Прво, она је генерацијски (уопште културно) ограничена на оне којима појмови "Дивљан" и "Копицл" нешто значе. Друго, није уочљива културна дихотомија - филм Давитељ против давитеља тешко да је сушта супротност раду Владе Дивљана. Треће и најбитније - размирице које су почеле као унутар страначке, између ДС и ЛДП, тешко да су имале неки референдумски карактер. Данас, међутим, у Србији имамо свакодневни референдум, да се не лажемо о једном човеку и његовом мафијашком режиму. Он јесте успео да се ипак наметне као тема, да "буде надлежан" (ех како му је оно тешко пало!) али је при томе оголио природу своје личне власти. Сада о томе знамо све, нема изговора!

Сада погледајмо однос према неким филмаџијама. И даље сматрам да глумци дају себи превише значаја, али у ситуацији када су они једна од неколико бранши која је у својим организацијама (а не само лично, у слободно време) подржала студенте, не могу бити много критичан. Даље, бићу конкретан. Не знам колико је битан Бјелогрлић, као члан Прогласа не би могао да буде кандидат на "студентској листи", а не знам ни да ли би хтео да буде посланик. На дезИнформеру он је означен као један од главних "блокадера терориста". Некада давно чуо сам да је ђубре, није ми био симпатичан, но нисам тражио шта би га могло окривити. О његовом раду кад је иза камере немам шта лоше рећи, као глумац није бог-зна-шта... Што све не значи да ћу се сложити кад га пљује неко ко не зна презиме да му изговори (професор Атлагић, тада посланик СНС). 

Са друге стране Антонијевић (са којим се једном потукао, боље рећи кога је тукао), много познатији по свом филму Дара из Јасеновца, него по свом сукобу са Бјелогрлићем, реално познатији по том филму него по својој подршци СНС-у. Ја немам навику да изједначавам политичко и умјетничко, па нећу о том филму рећи ништа лоше, за разлику од (кропто)бота Марка Танасковића који о Бјели мора лоше да говори и умјетнички ако је политички против њега. Шта желим рећи? Било ко, без обзира на естетске или историјске светоназоре, треба да схвати да није све што Бјелогрлић подржава лоше, нити је све што Антонијевић подржава добро. Бојкотом (празнином на истом) Антонијевићевог приватног фестивала у организацији власти ово друго је недвосмислено доказано!

Најзад, прелазимо на економску сферу. Још почетком године  рекох како се игра ова игра. У недостатку воље за насилним решењем, немогућности (до сада) да репресивни апарата изда и чињенице да генерални штрајк није на видику - имамо само економско исцрпљивање - режим ништа друго неће уклонити. Режим не реагује на моралне апеле, углавном не ни на психолошки притисак. Ово је тек мало део, на страни потрошње. Битнији је спречити страна улагања (што може бити добро за изградњу неког будућег економског модела у којем ћемо се ослањати на домаће снаге). Режим не може да опстане без страних пара. Маргинални утицај на ту сферу сам већ поменуо када сам разматрао Егзит. 

Вратимо се на сферу потрошње јер то је област у којој средња класа може да демонстрира своју снагу.* Као што је то, углавном средња класа, урадила током бојкота ланаца супермаркета. Ово све се односи пре свега на музичке фестивале, филмски тешко да имају неки већи финансијски ефекат, осим можда Феста и још понеког који није режимски, па није ни бојкотован. Једноставно, нешто је организовано, закупљено, приход од улазница близак нули, од продатих производа (пиво и остало) исто такође. Могуће да је краху Бирфеста кумовала економска алавост оних који иза истог стоје - процена да ће више зарадити од "јединствене" цене улазнице од две хиљаде за коју можеш да пијеш колико хоћеш. У том смислу биће да BBF није бојкотовала само средња класа...

Ја не знам како то "на терену" иде, ни медији нису радили истраживање, а реално тешко да би могло, пошто је реч о пословним тајнама, обично. Шта се догађа?! Рецимо Јелен пиво има свој штанд на Бирфесту, закупи, па рачуна приход од продаје, а ове године би први пут требало да подели колач (према евидентираном точењу пива?) од продатих улазница за које су на истом штанду могли да пију колико хоће... Шта бива кад је продаја улазница била смешно мала, а штанд је ипак држан, неко је на истом седео, да не кажем радио? Шта са плаћањем извођача, а исти не свирају за џабе?**

У принципу, све то иде из државног буџета на овај или онај начин, али не може неограничено. И да режим опстане још неко време, овакви "културни догађаји" неће. Режиму је параполиција битнија него паракултура. Без обзира на оно што су ми тврдили у расправама, да они мафијашким путем стичу пара колико им треба, ОКГ која је на власти није неограничене моћи нити дело чудотвораца. Несумњиво је средња класа већ наша, а економским губицима ће се против режима окренути и припадници више и ниже класе, па ће им отказати подршку.

Иван Вукадиновић

*Моја радна дефиниција, у складу са данашњом глобалном ситуацијом је да је припадник средње класе човек који живи од свога рада, али лакше може да промени посао него да посао замени њега. Могуће да је раније то било другачије. Такође, можда је за ова разматрања корисније узети у обзир неке компликоване класификације либералних економиста. У сваком случају, припадници средње класе имају пара и времена да посећује културно-забавна дешавања, или да њихова деца похађају иста...

** Аца Селтик је ту интелигентно приступио. Није бојкотовао фестивал на који "претплаћен" колико и на светог Патрика. Узео је паре и појавио се са мајицом Гоблина, од којих је почео бојкот музичких фестивала. У својој пословичној осветољубивости, режим је отказао Гоблинима учешће на Зајечарској гитаријади. Ето, да на крају, макар у фусноти види ко не зна од чега је све почело, шта је био повод...